Negacija

Ne – hemijska oznaka za aktivnost, za svojevrsnu i jedinu pravu punoću. Moguće, i Prvi zakon saznajne psihodinamike, konstanta zrelosti, nikada varijabla. Propusnica za pravo na mogućnosti života. Pristajanja i afirmacije, pasivne kakve jesu, podupiru se nesofisticiranom silom inercije, oblakom punim elektronskih čipova i metafizičkih munja onoga koji poništava – Negatora. Logikom veštačkih jezika, granično područje kombinatorike if_then_else smenjuje se na straži i jednih i drugih – u misaonoj dedovini skeptika, a jedino on, Negator, ima pravo na rodoslov jer sa njim se sve ukoštalo završava a cvalo započinje, sistem sa takvom propusnom membranom ima ishod pozitivnog i nečega, mahom, toplog, sladostrasno slobodnog.

Progres, u kakvom god obliku zamišljen, sigurna strela vremena, morala je biti odapeta tek nakon prvog „ne“. Odluka protivljenja je svetionik rase koja do vlastite duše dolazi posredno, preko vrstom udavljenog carstva bludi animusa i flore. Jedno odsutno odricanje erodiralo je cele prašume useklog truda prošlih gramatičkih vremena da uspostave monopol nad zagađenjem koje stvoriše, maskiranim u svetlo. Bez šaptaja, ne bi bilo vriska kao njegove najviše gradacijske vrednosti. Bez prekida afirmativnosti, ne bismo na vreme ugledali da je most srušen pod teretom nabacanih „da“ i survali bismo se u provaliju sopstvene protivrečnosti. Zato jer kontradiktorno je Bogu reći „ne“ a sebi govoriti „da“. Izgnanstvo iz Edena je dvosmerni put, ima i povratnu stazu.

U slavu onih koji gaze bosonogi preko okeana igli, zaglibeli u sekret Inercijske kaste sa devetokrakim bičem u koščatoj ruci – nećemo zaboraviti smelost prvog koji je započeo ples protivteže, negaciju, i otvorio nam vrata Velikog Života i odjeka iz pravca suprotnog streli vremena.

Vratićemo se i bićemo Bogovi.