D.T. Suzuki: Zen budizam i psihoanaliza
Šta, dakle, znači biti umetnik življenja? Koliko znamo, svaki umetnik mora se poslužiti ovim ili onim instrumentom da bi se izrazio, da bi u ovom ili onom vidu ispoljio svoju kreativnost. Vajaru je neophodan kamen ili drvo ili glina, dleto ili kakav drugi alat da bi svoje zamisli preneo na materijal. Umetnik življenja nema potrebe išta da traži van sebe. Sav materijal, sve alatke, svu potrebnu tehničku veštinu on poseduje još od časa svog rođenja, a možda još i pre no što su ga roditelji rodili. Možda ćete uzviknuti: to je neobično, čudnovato. Ali kad o tome malo razmislite, siguran sam da ćete shvatiti šta hoću da kažem. Ako ne razumete, biću eksplicitniji i reći ću vam ovo: telo, fizičko telo, koje svi imamo, taj je materijal što odgovara slikarevom platnu, vajarevom drvetu, kamenu ili glini; muzičarevoj violini ili flauti, pevačevim glasnim žicama. I sve je deo tela — ruke, noge, trup, glava, utroba, živci, ćelije, misli, osećanja, čula — zapravo sve što sačinjava celo...