Circles Squared

Kada je Ernst Bloh sa najdubljim filozofskim uverenjem rekao da „nema umetnosti bez mitološkog tla, i nikada je neće biti bez nekog verovanja”, dodavši da je mit trajni izvor i iskon umetnosti? [1], on je time potcrtao privrženost Šelingovoj metafizici i romantičkoj ideji njegove Filozofije umetnosti i Filozofije mitologije, da je mit osnov i inspiracija umetnosti.  Prva polovina XIX veka u znaku je obnovljenog interesa za mitologiju i umetnost, što je posledica novih duhovnih okolnosti, u kojima se uz uspon i obogotvoravanje nauke a sa njom i nove vere u istorijski napredak koji se oslanja na tehniku, shvatilo da se nikakav pomak u budućnosti ne može učiniti na štetu tradicije i vrednosti duha koje su položene u prošlim vekovima. Zahvaljujući romantičkom poletu, shvaćena je na pravi način ideja o neophodnosti očuvanja ravnoteže između sadašnjosti i prošlosti, na kojoj je kao na epohalnom projektu, samo koju deceniju ranije, istrajavao Ž. Ž. Ruso, ustajući protiv optimistički...

Razgovor vođen sa Jurorom 8, prijateljem i kolegom sa portala PULSE Yves Klein Juror 8: Da li si stekao neko novo bitno iskustvo sa tih izbložbi i dešavanja? Ja sam krajnje pesimistički nastrojen kada je u pitanju kritikovanje novosadske scene kulturoloških dešavanja, jedino sam zadovoljan sa težnjom ovih psihologa da pokušaju da opismene emotivno sa gomilama ovih radionica. Zanima me kako ti vidiš rad na sebi kroz umetnost, o tome nismo još pričali, a to je veoma bitna tema. Andrej Vidović: Rad na sebi kroz umetnost... Možda i najsuštinskiji vid rada na sebi, baš zato što nije očigledan, rezultati rada nisu trenutno manifestni i ne prikazuju se evidentno, izazivajući frustraciju onoga ko na sebi tim putem radi. A frustracije su dobre, teraju da se pogleda unazad, premeri svaki načinjen korak, porazmisli o sebi i postojanju veze samoga sebe sa onim što radi. Ako znamo da je čovekov karakter njegova sudbina oko čega teško da može biti spora, možda baš kroz rad u ...

San (i snovi kao njegov deo), vidimo, pripada prvom tipu – internalizovanoj regulaciji, ali u naglašenoj eksploataciji istih funkcija nastaloj, na primer pri radu, to nije dovoljno, te je nužan prelaz na drugi, složeniji tip regulisanja – eksternalizovanu akciju. To je umetnost. Smisao umetnosti je, dakle, regeneracija fleksibilnosti sistema, vraćanje mogućnosti odlučivanja, davanje iznova jednakih šansi potencijalima individue, ili prosto: vraćanje slobode ličnosti – sve ono isto što je i smisao sna. Umetnost je eksternalizovani san . Umetnost je san višega nivoa. Umetnost je surogat za san tamo gde on, san, ne može da dosegne – u spoljašnjoj realnosti. Umetnost je konsenzus među delovimačovekove ličnosti i tako njihov integrator. Naime, nije ispravno uverenje, koje je inače veoma rasprostranjeno, ideja, istina obično implicitno prisutna, da su samo umetnici tvorci, odnosno izazivači umetničkog događaja. Ovo uverenje je zasnovano na istorijskoj perspektivi u kojoj velik trag ostav...

Između žudnje za nečim i njenog cilja – između erota i lepote – treba praviti strogu razliku. Cilj, koji predstavlja neizbežan vrhunac žudnje, nije postojanje nego biće, a samo u odnosu na njega prethodno postojanje se može sagledati kao takvo. Svako postojanje odvija se u vremenu (...) tako da biće u svom ispoljavanju, kao krajnji cilj postojanja, nije samo lepota nego je i večnost, ono što stoji izvan vremena i što sa svoje strane jedino i omogućava spoznaju vremena. Odatle proističe metafizički odnos između lepote, večnosti i besmrtnosti. Odnos između erota, nagona i stvaranja u lepom, kao i učešće u večnosti koje odatle proističe, otkrivaju metafizički karakter lepog: pošto je žudnja za lepim u stvari žudnja za bićem, stvaranje je jedina mogućnost da se kroz postojanje učestvuje u biću; ali učestvovati u biću znači imati udela u onome što jeste, a što ne postaje – dakle, što niti nastaje niti propada – što je izvan vremena, što pruža merilo za spoznaju vremena.“ Erot, zapravo...

Pismo LXIV Iz Rima (1560) Presvetlom i Velečasnom Gospodinu i Gospodaru (Kardinalu Rodolfu Piju da Karpiju) Mnogopoštovani Presvetli i Velečasni Gospodine i Gospodaru moj, Meser Frančesko Bandini juče mi je rekao da mu je vaše Presvetlo i Velečasno Gospodstvo saopštilo da gradnja Svetog Petra ne može ići gore nego što ide: to me je istinski jako zabolelo, jer niste istinito obavešteni da ja, kako mi je dužnost, želim više od svih drugih da gradnja napreduje dobro. I verujem, ako se ne varam, da vas istinito mogu uveriti da, koliko se sada radi, radovi napreduju da ne može bolje biti. Ali pošto me sopstveno zanimanje i starost lako mogu prevariti, pa bih tako i protiv svoje namere mogao naškoditi pomenutoj građevini, nameravam da, što pre budem mogao, od njegove Svetosti našeg Gospodara zatražim da me oslobodi obaveza: čak, da bih dobio na vremenu, želim da zamolim vaše Presvetlo i Velečasno Gospodstvo, kao što i činim, da budete tako ljubazni da me oslobodite ove nevolje,...

"U crtežu deteta je prostor za primarnu radost motorike, za škrabanje bez značenja, za projektovanje emotivnih i motivacionih čvorova koje dete ne može da iskaže rečima ili ih uopšte nije svesno i, konačno, prostor za kreativni kognitivni čin. Dete je istraživač, pronalazač, kreator, modelar jednog novog sveta. Dete ne kopira prirodu, ono pronalazi "ideju" prirode i nju prenosi na osnovu svog otkrića da, na primer, zatvoren prostor prvog kruga prvi dvodimenzionalni i slučajnu produkt jednodimenzionalne linije - škrabanja, može nešto da predstavlja. To je trenutak kada dete prvi put svom crtežu pripiše značenje, predstavljanje objekta. U tom trenutku dete čini skok za koji su čovečanstvu bili potrebni milenijumi razvoja, skok za koji neki smatraju da je najvažniji događaj u istoriji naše vrste, odmah posle značaja uspravljanja na zadnje udove i oslobađanja ruku. To je otkriće signifikacije - mogućnosti da stvari oko nas prikažemo crtežom, znakom za nas. A glavna lepota ...

“Umetnost se rađa i uzima maha gde god postoji nezasita žudnja za duhovnim, za idealnim: ono htenje koje ljude privlači umetnosti.” – A. Tarkovski  Malo je strasti poput one koja vodi um i ruku čoveka obuzetog impulsom za stvaranjem. Posredi je iskustvo, fenomen čak, koji je istovremeno izvor najiskrenije radosti i agonije; i to tako isprepletenih da ne predstavljaju samo poslovičnu smenu doba, dana i noći, plime i oseke, već i neizostavan preduslov njihovog uzajamnog postojanja. William Blake Govora u ovom tekstu ni slučajno neće biti ni o kakvoj “tržišnoj logici” kao kakvom motivatoru stvaranja – pre svega stoga što autor oseća iskonsku averziju ka aksiomu finansija kao pokretača svega i oseća da duguje da to prizna. Nećemo, barem ovog puta, zalaziti ni u stvaralačke nagone koji polaze iz taštih pobuda; niti ćemo raskrinkavati sve one koji slede u ovom tekstu kao takve. Bihejvioristi, antropolozi i sociolozi su već učinili dovoljno da nam ama baš svaki a...

"Naš duh je beskrajno fina mešavina racionalnog i iracionalnog. Svrsishodna i koncentrisana iracionalnost je neophodna za postojanje mitologije i, simetrično tome, svrsishodna i koncentrisana racionalnost vodi nauci. Mit i nauka (koja se sve oštrije izdvaja iz filozofije) dva su pola ljudskog intelekta. I mit i nauka traže svoje sublimne izraze. Tako se mit izražava kroz Umetnost a nauka kroz Matematiku. Kada je civilizacijska svest jednom stavila Matematiku i  Umetnost jednu kraj druge, pokazalo se da su prožimanjamnogo dublja i temeljnija nego što se u početku i slutilo. Geometrijske proporcije doprinose estetskom doživljaju.Krug je lepa geometrijska figura. Sonet je cikličan. Matematički grafovi su obojeni dok se muzički komadi oslanjajuna ornamentalnu kombinatoriku. Klasični hramovi i građ evine sadrže kanon Zlatnog preseka koji je sažet u jednom iracionalnom broju sa najjednostavnijim neprekidnim razvojem. Pozorišni komadi imaju svoju numeriku koja se ogleda u prebrojava...

“What is art? (...) Like a declaration of love: the consciousness of our dependence on each other. A confession. An unconscious act that none the less reflects the true meaning of life—love and sacrifice.” Art is born and takes hold wherever there is a timeless and insatiable longing for the spiritual, for the ideal: that longing which draws people to art. Modern art has taken a wrong turn in abandoning the search for the meaning of existence in order to affirm the value of the individual for its own sake. What purports to be art begins to look like an eccentric occupation for suspect characters who maintain that any personalized action is of intrinsic value simply as a display of self-will. But in artistic creation the personality does not assert itself, it serves another, higher and communal idea. The artist is always a servant, and is perpetually trying to pay for the gift that has been given to him as if by a miracle. Modern man, however, does not want to make any sacri...

Od Kvintilijana do današnjih dana nailazimo na različite definicije čitanja. Emil Anrio primećuje da čitati znači dodavati drugog sebi. Za Pola Rikera čin čitanja jeste način zadobijanja sveta i jedan od vidova (samo)oblikovanja sopstva. Za Emanuela Levinasa, ljudsko biće nije sâmo u svetu, nije sâmo in–der–Welt–Sein (bivstvovanje–u–svetu) već je isto tako zum–Buch–Sein (bivstvovanje–s–knjigom), u relaciji s nadahnutom reči.  Čitanje, kao široko polje emanacije ljudskog duha, predstavlja zamajac u razvoju ljudske misli. Utešno je što još uvek postoje oni koji imaju vremena za čitanje, za razmišljanje, “za gušt da na jednom paragrafu provedu četiri dana” (Dean Duda), i to u modelu protočnomodernog života XXI veka koji nam ne dozvoljava da steknemo rutinu jer neprestano moramo da se modernizujemo, odnosno da funkcionišemo poput “softvera” da nam ne bi istekao rok trajanja, uz svakodnevno  updateovanje  ili  upgradeova...