Circles Squared

Mnogi anarhistički filozofi počinju od žudnje za slobodom. Kada je sloboda samo metafizički koncept ili moralni imperativ, to me ostavlja potpuno hladnim. Ali, sloboda o kojoj govore anarhisti najčešće je dubok, životinjski krik ili realigiozna molitva, poput himne zatvorenika iz Fidelia. Oni se osećaju utamničenim, bilo egzistencijalno, prirodom stvari, ili Božjom voljom; ili zato što su izloženi suviše teškom ekonomskom ropstvu; ili zato što su im oduzete slobode koje su uživali; ili zato što su kolonizovani od strane osvajača. Da bi ponovo postali ljudi oni moraju da zbace svoje lance. Budući da mi je moje vlastito iskustvo uglavnom dovoljno prostrano, ja ne žudim za slobodom ništa više nego, recimo, za "proširenjem svesti". Verovatno bih se osećao drugačije da sam bio izložen totalnoj cenzuri, kao Solženjicin. Moje osećanje oduvek je bilo ne toliko da sam zatvoren, već više kao da sam u izgnanstvu ili kao da sam se rodio na pogrešnoj planeti; a od skora, kao da sam ...

Postalo je prilično pomodno, čak i među anarhistima, praviti sprdnju od pojma nade, odlučno odbacivati svaku mogućnost konačne pobede nad dominacijom i tlačenjem. Časopis Desert (2011) ističe to na svojoj naslovnoj stranici: „Duboko u srcima svi mi znamo da ovaj svet neće biti spasen“, i onda to ponavlja još dva puta u uvodnim tekstovima. Civilizacija će se nastaviti. Vreme je da povedemo „unapred izgubljene bitke“. To je način na koji ćemo izbeći bedu istrošenosti i razočaranja, to će nas učiniti srećnijim! Meksička grupa Individualidades teniendo a lo salvaje (ITS), poznata po akcijama u Unabomberovom stilu, odlučno tvrdi da od pobede nema ništa. Stalno ponavljaju: „Ne verujemo da je to moguće.“ Ali, moguće je. Za prevazilaženje bolesti civilizacije očigledno nema garancija, ali to je svakako moguće. Radije se držim onoga što je o nadi rekao Kjerkegor: to je „strast za mogućim“. Još otvorenije, šta se to desilo s čuvenim, „Budimo realni, tražimo nemoguće“? Kada se mogućnost p...