Circles Squared

Nauka je neobična pojava u ljudskom iskustvu: racionalna je, ali počiva na veri; nije dogmatična, ali ima pretpostavke; ceni autoritete, ali nije autoritarna; jeste organizacija, ali svaki njen član je slobodan; jeste ustanova, ali sumnja u sve; nije ideologija, ali brani svoje interese; nije politika, a donosi sudbonosne odluke; nije pravo, a ima stroge norme; nije etika, a zahteva moralno vladanje; nije religija, a veruje u svoju metodu; nije filozofija, a ne može bez nje i sa njom se stalno spori; nije umetnost, a otkriva sklad sveta; nije mit, a ipak to postaje; nije magija, a stvara čuda; otkriva zakone, ali ih ne propisuje; ispituje pojedinačnu pojavu, ali joj saznanje pojedinačnog nije cilj; upoznaje delove stvarnosti, ali joj celina uvek izmiče; proučava čoveka, ali ga ne razume; otkriva istine o njemu, ali se one često pokažu kao zablude. S. Frojd kaže: poslednja zabluda u nauci naziva se istinom! U Ecce homo (Evo čoveka) filozof volje za moć se pita: „Zašto sam tako pametan...

Stolećima je beličasti dragulj u kruni centralne Evrope zračio svojim sveprisustvom na političkim, kulturnim i povesnim kartama ovog fascinantnog i turbulentnog kontinenta. Vindobona, Wien, Vienna, nama znan pod izvornim slovenskim Beč, bio je grad naučen i svikao da vlada. Mačem, ognjem i krstom dominirao je Svetim Rimskim Carstvom i Nemačkim zemljama, potom i u koaliciji sa Ugarskom, kao “prima donna” strašne Imperije, kojoj je tek Napoleon bio kadar presuditi, kod Austerlica. Drugi udarac (i pretposlednji – konačna presuda bila je sarajevski pucanj) zadala je Bizmarkova zahuktala pruska mašinerija u pohodu na apsolutnu prevlast i liderstvo nad svim germanskim narodima. U surovom tevtonskom sudaru kod Keningraca, stradala je vojna ali ne i duhovna iskra austrijskog čoveka, hodajućeg otelovljenja kontrasta i mahnitosti uzvišenih i tragičnih ideja. Uprkos osetnom padu u uticaju i autoritetu u drugoj poli XIX veka, Beč je pod regentom Francom Jozefom I spoznao cvat bez prese...

Preuzeto sa sajta P.U.L.S.E U svojoj kući u predgrađu Berlina, naučni velikan Albert Ajnštajn je jednog julskog dana 1930. godine ugostio Rabindranata Tagorea, indijskog filosofa i pesnika. Ova dvojica kolosa ljudskog duhovnog pregnuća su zapodenuli jednu od intelektualno najstimulativnijih diskusija XX veka i šire, mahom istražujući vekovno trenje između religijske i naučne misli, ali i tačke njihovog susreta. Rastuća sekularnost zapadnog sveta i milenijumska tradicija Indije za jednim stolom, u retkom stanju osmoze i sinteze. Ovaj isečak tog istorijskog razgovora i majstorske meditacije nad pojmovima svesti, lepote i istine je tek deo objavljene knjige o ovom susretu divova, “Science and the Indian Tradition: When Einstein Met Tagore”. AJNŠTAJN : Da li verujete u božansko kao nešto izolovano od sveta? TAGORE : Nije izolovano. Beskrajna ličnost Čoveka razumeva Univerzum. Ne može postojati ništa što ne može biti podvedeno pod ljudsku ličnost, a to je dokaz da ...

Zaposednutost mogućnošću sinteze umetnosi i nauke odvajkada je bila primamljivo ali i klizavo tle za one koji sa njom iniciraju susret. Stepen obazrivosti sa kojim joj se prilazio u prošlosti nije prvenstveno zavisio od toga da li je posredi akademska razonoda ili pak profesionalna misija. Ne, reklo bi se da je primarni faktor koji bi na to imao uticaja porast svesti o čovekovoj zavisnosti i poziciji u fizičkom ustrojstvu stvarnosti, koja ne može biti nedovoljno izražena. Esej Matilde Markoli* (Matilda Marcolli), “Still Life As a Model of Spacetime” jedan je od svežijih, analitički najpotkovanijih i činjenično najargumentovanijih poduhvata sinkretičkog tipa kome cilj nije puko ukazivanje na slučaje ukrštanja puteva naučnog i umetničkog, već konkretan prikaz akumulacije znanja u jednoj oblasti koja sistemskim putem, uz obligatoran period kritičke “digestije”, svoje odredište nalazi i u fascinacijama umetnika doba kojima aktuelne ideje pripadaju. Pri tom, oblast o kojoj je reč nipo...

U jeku jednog semestra na Univerzitetu u Getingenu, vrsni nemački matematičar, David Hilbert, zapazio je da na njegovim predavanjima nedostaje jedan od studenata. Raspitavši se za njega, odgovoreno mu je da je katedru za matematiku napustio u korist one za poeziju. Nepotrešen, odmereno, Hilbert je replicirao: “Ah, da. Oduvek sam smatrao da nije dovoljno maštovit za matematiku.” Nalik mnogima u rejonima spoznaje, i matematičari su skloni verovanju da baš u njihovoj oblasti ekspertize pulsira bilo svekolikog sklada i estetskog zadovoljstva. Njeni principi su, priznaju to i oni, unekoliko drugog soja u odnosu na raskoš i berićet, na primer, klasičarskog slikarskog dela. Rečima Bertranda Rasela, “u njoj je lepota hladna i stroga, poput kakvog kipa, filigranski čista i kadra za ozbiljnu perfekciju (…) duh egzaltacije i osećaja da se biva nečim više od čoveka.” Rasel i Hilbertov bivši polaznik nisu jedini u kraljici svih naučnih disciplina pronalazili poetsku harmoniju. “Euclid alone h...

Astrofizičari su postavljači nekih od najvećih pitanja, i to takvih koja se graniče sa metafizikom, kosmogonijom i teologijom. Koji su osnovni gradivni blokovi koji konstituišu vasionu? I koji su zakoni kojima se oni upravljaju? Dva su osnovna stuba nosioca moderne fizike – kvantna mehanika i opšta teorija relativnosti. Ukoliko ih pomirimo, imaćemo sve odgovore. Da li?

Одавно се већ трага за темељем стварности који је известан и непропадљив. Тамо негде, испод Женеве, кружни тунел имитира првобитни тренутак у настајању света. Пажња науке усредсређена је понајвише да се открије божанска чесица, да се коначно утврди да ли постоји вар или су све, па и ми сами, уваре и њихови одбљесци. Испада некако да би та честица, тај бозон са придодатим именом Питера Хигса, учинила да се победи заборавна и прождирућа природа времена и живот сваког човека добије озбиљан, достојанствен и трајни темељ. Питање је, дакле, а ли је сварнос сварна? CERN-ов експеримент је још увек у току. Откровење сварне чесице чека се са религиозном надом која наликује данима пред васкрсење у Јерусалиму.

Svemir ćuti. Decenijama već, nadamo se kodiranim porukama, upozorenjima ili pozdravima u elektromagnetskim talasima, nekom obliku naznake okončanja Fermijevog paradoksa. Potraga za inteligentnim vanzemaljskim životom (SETI), za sada, obeshrabruje, ali…šta ako grešimo u nečemu? Nekim postavkama ili pretpostavkama? Možda osluškujemo pogrešne talasne dužine ili pogrešne zvezdane sisteme? A možda dalekim civilizacijama šaljemo pogrešnu vrstu signalne “azbuke” – kao i oni nama, uostalom.  Šta bismo, tačno, mogli da prepoznamo kao oblik komunikacije? Šta uzeti za eventualno naše “zajedničko tle” sa drugim naprednim oblicima života? Slike? Muziku? Matematiku?  Noam Čomski je veliki politički aktivista, vodvilj anarhizma i anti-establišmenta. Osim toga, on je jedan od najvećih živih lingvista ovog doba. Njegovo je mišljenje da su ljudska bića jedinstvena u svojoj sposobnosti korišćenja jezika, te da zapravo svi i govorimo univerzalnim jezikom koji se tek manifestuje na razne...

( Iz knjige "Fizika i metafizika" ) Obnova međunarodnih veza u nauci ponovo je u Kopenhagenu okupila stare prijatelje – atomske fizičare. U rano leto 1952. godine sazvano je tamo savetovanje o građenju velikog evropskog akceleratora. Ja sam bio beskrajno zainteresovan za te planove, jer sam se od tako velikog akceleratora nadao eksperimentalnim razjašnjenjima o pitanju da li se zaista, kako sam pretpostavljao, pri sudaru dveju elementarnih čestica na visokim energijama mogu stvoriti mnoge takve čestice i da li zaista postoje različite vrste elementarnih čestica koje se, slično stacionarnim stanjima atoma ili molekula, razlikuju svojim svojstvima simetrije, masom i vremenom života. Mada mi je dakle predmet savetovanja bio važan u svakom pogledu, neću ovde iznositi sadržinu rasprava, nego samo razgovor koji sam tom prilikom vodio sa Nilsom [Borom – prim. ured.] i Volfgangom [Paulijem – prim. ured.]. I Volfgang je iz Ciriha došao na sastanak. Sedeli smo sva trojica u maloj z...

"Naš duh je beskrajno fina mešavina racionalnog i iracionalnog. Svrsishodna i koncentrisana iracionalnost je neophodna za postojanje mitologije i, simetrično tome, svrsishodna i koncentrisana racionalnost vodi nauci. Mit i nauka (koja se sve oštrije izdvaja iz filozofije) dva su pola ljudskog intelekta. I mit i nauka traže svoje sublimne izraze. Tako se mit izražava kroz Umetnost a nauka kroz Matematiku. Kada je civilizacijska svest jednom stavila Matematiku i  Umetnost jednu kraj druge, pokazalo se da su prožimanjamnogo dublja i temeljnija nego što se u početku i slutilo. Geometrijske proporcije doprinose estetskom doživljaju.Krug je lepa geometrijska figura. Sonet je cikličan. Matematički grafovi su obojeni dok se muzički komadi oslanjajuna ornamentalnu kombinatoriku. Klasični hramovi i građ evine sadrže kanon Zlatnog preseka koji je sažet u jednom iracionalnom broju sa najjednostavnijim neprekidnim razvojem. Pozorišni komadi imaju svoju numeriku koja se ogleda u prebrojava...