Circles Squared

Dišem zbog predrasuda. Posmatram ideje kako se grče, dok se pustoš samoj sebi smeši... Sa nestankom znoja u prostoru, i život prestaje; pri najmanjem prostaštvu, oživljava: jedan trenutak je dovoljan. Kad čovek obrati pažnju na sopstveno postojanje, oseća se poput začaranog ludaka koji bi da prepadne svoje ludilo, da ga imenuje. Navika ublažava naše čuđenje što postojimo: tu smo, i teraj dalje, imamo svoje mesto u ludnici postojanja. Budući konformista, ja živim, pokušavam da živim, tako što oponašam druge, poštujući pravila igre, užasavajući se originalnosti. Rezignacija automata: pretvaraš se da si strastan, a potajno se smeješ tome; priklanjaš se konvencijama samo zato da bi ih mogao krišom gaziti; uveden si u sve protokole, a prebivališta u vremenu nemaš; čuvaš obraz onda kada bi ga neophodno valjalo izgubiti... Onaj ko sve prezire valjalo bi da izgleda savršeno dostojanstveno, a da i druge i sebe podstiče na greh: tako će uspešnije odigrati ulogu lažno živog čoveka. ...

Nastupi razdoblje kada principi postanu puka parola i svaki vrednosni sistem izgubi dodira sa realnošću – kada propovednici ne praktikuju svoja učenja i kada filozofija ne odgovara duševnom i društvenom sastavu epohe. U Antici, biti filozofom značilo je živeti tako – ideje i postupci bili su sinonimi. Sa ustoličenjem metafizike koja je, iako bitna, često išla do nonsensa i nazad, primenljivost filozofije na čoveka je postepeno isčezavala. Sa pojavom velikih sistema, poput Kantovog, Hegelovog ili Džona Stjuarta Mila, primat je sa individue skliznuo na holizam stvarnosti i istorije. Sve do XIX veka i proto-egzistencijalizma Serena Kjerkegora, izrazitog individualiste, za post-renesansnog filozofa kao da je bilo ispod časti da se spušta do trivijalnosti svakodnevnog života. "Događalo mi se da osetim samilost prema komadiću metala, bilo čemu, toliko mi se sve što postoji činilo napuštenim, nesrećno neshvaćeno. Možda i granit pati. Sve što ima oblik trpi, sve što se izdvojilo ...

Svaka potreba, usmeravajući nas prema površini života da bi nam skratila njegove dubine, daje vrednost onom što je nema, onom što je ne bi smelo imati. Civilizacije se, sa čitavim svojim aparatom, temelji na našoj sklonosti prema nestvarnom i nekorisnom. Kad bi smo prihvatili da ograničimo svoje potrebe, da zadovoljimo samo nužne, propala bi istog časa. Zato je ona, da bi trajala, prisiljena da ih za nas stvara iznova i iznova, da ih bez predaha umnožava, jer bi sveopšta primena ataraksije imala po nju mnogo teže posledice nego neki opšti razarajući rat. Dodajući sudbinskim poteškoćama prirode bezrazložne poteškoće, ona nas prisiljava na dvostruku patnju, unosi raznolikost u naše nemire i pojačava naše nemoći. Neka nam ne ponavljaju da nas je ona izlečila od straha. U stvari, očigledna je korelacija između umnožavanja naših prostora i porasta naših užasa. Naše želje, iz kojih izviru naše potrebe, izazivaju u nama stalnu zabrinutost, mnogo nepodnošljiviju od jeze doživljene u prirodno...