Eutimija ili o umetnosti čitanja
Od Kvintilijana do današnjih dana nailazimo na različite definicije čitanja. Emil Anrio primećuje da čitati znači dodavati drugog sebi. Za Pola Rikera čin čitanja jeste način zadobijanja sveta i jedan od vidova (samo)oblikovanja sopstva. Za Emanuela Levinasa, ljudsko biće nije sâmo u svetu, nije sâmo in–der–Welt–Sein (bivstvovanje–u–svetu) već je isto tako zum–Buch–Sein (bivstvovanje–s–knjigom), u relaciji s nadahnutom reči. Čitanje, kao široko polje emanacije ljudskog duha, predstavlja zamajac u razvoju ljudske misli. Utešno je što još uvek postoje oni koji imaju vremena za čitanje, za razmišljanje, “za gušt da na jednom paragrafu provedu četiri dana” (Dean Duda), i to u modelu protočnomodernog života XXI veka koji nam ne dozvoljava da steknemo rutinu jer neprestano moramo da se modernizujemo, odnosno da funkcionišemo poput “softvera” da nam ne bi istekao rok trajanja, uz svakodnevno updateovanje ili upgradeova...