Circles Squared

Razgovor vođen sa Jurorom 8, prijateljem i kolegom sa portala PULSE Yves Klein Juror 8: Da li si stekao neko novo bitno iskustvo sa tih izbložbi i dešavanja? Ja sam krajnje pesimistički nastrojen kada je u pitanju kritikovanje novosadske scene kulturoloških dešavanja, jedino sam zadovoljan sa težnjom ovih psihologa da pokušaju da opismene emotivno sa gomilama ovih radionica. Zanima me kako ti vidiš rad na sebi kroz umetnost, o tome nismo još pričali, a to je veoma bitna tema. Andrej Vidović: Rad na sebi kroz umetnost... Možda i najsuštinskiji vid rada na sebi, baš zato što nije očigledan, rezultati rada nisu trenutno manifestni i ne prikazuju se evidentno, izazivajući frustraciju onoga ko na sebi tim putem radi. A frustracije su dobre, teraju da se pogleda unazad, premeri svaki načinjen korak, porazmisli o sebi i postojanju veze samoga sebe sa onim što radi. Ako znamo da je čovekov karakter njegova sudbina oko čega teško da može biti spora, možda baš kroz rad u ...

U opsežnoj povesti o duhu i zahtevima jednog vremena, mestu racija i problematike nauke u njemu, uticajna intelektualna tradicija centralne i severne Evrope je verovatno prva postavila uznemirujuću dijagnozu Evrope sa prelaska iz XIX u XX vek. Niče je kinjio “moral slabih”, njušeći dekadentizam i tražeći preinačenje vrednosti, Apolona i Dionisa kao aktere antičke drame u savremenom ruhu; A.S.Nil je uvideo hitnost reformacije obrazovanja. Hamvaš je otpočeo svoju kolosalnu idiosinkraziju drevnog duha vidye i dharme u kontekstu istorijskog posrtanja čovekovog, dok je Franc Kafka svojim alegorijama i pesimističnim individualizmom apelovao na ustajanje protiv otuđenja. Duhovna situacija šireg prostora na kojem je stasalo Prosvetiteljstvo gotovo prekonoć postala je dželat te iste svetlosti, izvrćući njeno znamenje i značenje protiv sebe same, robujući novom mitu o progresu. Progresu koji je svetskim ratovima i gubljenjem kontrole nad razumom katastrofalno izneverio očekivanja. (Nama vremen...

"Čovek kao slika i prilika Boga u carstvu objavljenja treba da nastavi delatnost Boga. Ta delatnost je: podići ono što je palo, pronaći izgubljeno, očistiti ukaljano, izglancati potamnelo, polomljeno opet sastaviti, pobunjene prepobratiti i smiriti. Jednom rečju: iskupiti. Smisao ljudske delatnosti je da svet treba uzdići u svet duha, odnosno treba ga pretvoriti u zlato. Zbog toga je ljudsko negovanje sakralna delatnost." - Bela Hamvaš Krug je praslika. Sa osobitom upečatljivošću utisnuta prstima od koje je oblikovana glina "primitivnog" čoveka koji ju je prvi neposredno doživeo i sa njom se saživeo, pod silinom impresija. Ostajući uskraćen za objašnjenja, morao je tumačiti onim čime je raspolagao, stvorivši prvu metafiziku sakralnog, intuitivnu transcedenciju. Ti prsti pripadaju možda i jednom od nedovoljno opevanih Tvoraca ove odiseje na kojoj smo milionima godina - prvobitnoj spoznaji, velikom otkrovenju našeg planetarnog detinjstva. Praslike su rađal...

U ime nadstvarnih moći žubora bića zaposednutog stanjima dubokih naklonosti čini se, bez izuzetka, sve pod kapom nebeskom. Tako glasi jedan od verskih aksioma erosa, filije i agapea, trijade ljubavi u svetoj hijerarhiji. Vrednovanja čovekova i sklonosti njegove ka određenim opredeljenjima pod spoznajom ljubavnog pronalaze nadlični ujedinjujući faktor čovečjih duševnih snaga, spasiteljski element Jastva kao najviše suštine celovitosti. Biće, uhvaćeno u dejstvo "metafizičke gravitacije" koja ljubav jeste (B.Fuler), čini sebe prisutnom u svojoj autentičnosti pred iluzijom (mayom) sveta koja se razvejava i razotkriva istinsku svest i budnost. U ovom smislu, i po smeloj umesnosti kosmološke analogije ljubavi kao više ravni bivanja, ona i jeste rumijevski "astrolab za misterije Boga", instrument saznanja; orijentaciona zvezda u tmastom spletu zemaljskog delovanja sumnjivih svrha. "Ljubav je put za otkriće tajne lica i shvatanje ličnosti u dubini njenog bića. On...

Stolećima je beličasti dragulj u kruni centralne Evrope zračio svojim sveprisustvom na političkim, kulturnim i povesnim kartama ovog fascinantnog i turbulentnog kontinenta. Vindobona, Wien, Vienna, nama znan pod izvornim slovenskim Beč, bio je grad naučen i svikao da vlada. Mačem, ognjem i krstom dominirao je Svetim Rimskim Carstvom i Nemačkim zemljama, potom i u koaliciji sa Ugarskom, kao “prima donna” strašne Imperije, kojoj je tek Napoleon bio kadar presuditi, kod Austerlica. Drugi udarac (i pretposlednji – konačna presuda bila je sarajevski pucanj) zadala je Bizmarkova zahuktala pruska mašinerija u pohodu na apsolutnu prevlast i liderstvo nad svim germanskim narodima. U surovom tevtonskom sudaru kod Keningraca, stradala je vojna ali ne i duhovna iskra austrijskog čoveka, hodajućeg otelovljenja kontrasta i mahnitosti uzvišenih i tragičnih ideja. Uprkos osetnom padu u uticaju i autoritetu u drugoj poli XIX veka, Beč je pod regentom Francom Jozefom I spoznao cvat bez prese...

Toliko je predivnih pitanja, elegantnih u svojoj apsurdnosti, u vezi sa svešću koja se postavljaju već i na prvom stupnju konfrontacije sa njom. Ovim stanjem ili sposobnošću psihe, toliko naizgled jednostavim da ga je nemoguće objasniti, sažimamo sebe i svet u isti kontekst. “Ko sam ja?” više ne raspaljuje vetrove ljubopitstva samo za sebe – “zašto” i “kako sam ja – ja” su, takođe, igrališta budućnosti za savremene umove. Samorefleksija je sposobnost uma da svesno promišlja o sebi, budući tako druga strana kognitivne medalje homo sapiensa koju dopunjava saznavanje sveta u svoj svojoj prefinjenoj organizovanosti. Neokorteks, hipokampus, cerebelum, sinapse i sve ostale komponente i prefinjene molekularne interakcije elektro-hemijske mašine koja je mozak jesu naše alatke za dekodiranje i interpretiranje stvarnosti i nas samih. To, međutim, nije dovoljno da se pojasni problematika pred nama. Neurologija mozga je možda tek vezivna masa povesti koja seže dobrano dalje unazad kroz vreme...

“Čovek je nešto što će biti prevaziđeno. Šta ste vi učinili da ga prevaziđete? (…) Ovo je čas velikog prezira. Čas kada i vaša radost budi vaše gađenje, pa čak i razum i vrline.” – Fridrih Niče, “Tako je govorio Zaratustra” Genesis – Karim Fakhoury Gromovite, odlučne, beskompromisne reči najodvažnijeg kritičara moderne civilizacije su izvanredan odjek aspekta ljudske duše koji ćemo ovom prilikom izučavati. Animus (lat., duša, razum, intelekt) je kontrapunkt ženskom psihološkom principu, njena komplementarnost u celovitom sistemu ljudskog duha i jedan od ključnih arhetipa kolektivnog nesvesnog. Razborit i sumanut, stvaralački i svojeglav, slika muške duše je područje antinomija i dubokih krajnosti. I Anima i Animus rasklapaju svoja figurativna krila pod uticajem tri sile: biologije, ličnog doživljaja i iskustva i socio-kulturološkog ambijenta. Često se previđa na koji način fiziologija i građa odlučuju o zauzetom mestu u hijerarhiji sveta, i kako od pozicije i uloge koj...