Circles Squared

Izvorno objavljeno na psihoterapija.com Brojne su sličnosti i razlike među zapadnom i istočnom kulturom. Kultura Japana posjeduje običaje koje mi zapadnjaci često ne možemo razumjeti. Mnogo je japanskih riječi koje ne možemo prenijeti u našu kulturu, za njih ne postoji odgovarajući pojam. Takva je i japanska riječ – Amae. Amae možemo odrediti kao čežnju za stapanjem, želju da postanemo dijelom nekog većeg od nas samih, tko će se za nas brinuti i tješiti nas u trenucima krize. Japanski psihoanalitičar Takeo Doi tvrdi kako je baš Amae ta temeljna razlika između Japana i zapada. Stvarno, kad bolje pogledamo, odgoj djece na zapadu usmjeren je prema razvoju autonomije, borbenosti i ambicija. U Japanu, baš obratno, za djecu se vjeruje kako posjeduju potrebu za stapanjem i bliskosti, i roditelj im to i daje. Mnogo je aktivnosti koje djeca u Japanu mogu samostalno obavljati, baš kao i njihovi vršnjaci na zapadu, ali to ipak za njih čine njihovi roditelji. Pojam Amae nije vezan samo u...

San (i snovi kao njegov deo), vidimo, pripada prvom tipu – internalizovanoj regulaciji, ali u naglašenoj eksploataciji istih funkcija nastaloj, na primer pri radu, to nije dovoljno, te je nužan prelaz na drugi, složeniji tip regulisanja – eksternalizovanu akciju. To je umetnost. Smisao umetnosti je, dakle, regeneracija fleksibilnosti sistema, vraćanje mogućnosti odlučivanja, davanje iznova jednakih šansi potencijalima individue, ili prosto: vraćanje slobode ličnosti – sve ono isto što je i smisao sna. Umetnost je eksternalizovani san . Umetnost je san višega nivoa. Umetnost je surogat za san tamo gde on, san, ne može da dosegne – u spoljašnjoj realnosti. Umetnost je konsenzus među delovimačovekove ličnosti i tako njihov integrator. Naime, nije ispravno uverenje, koje je inače veoma rasprostranjeno, ideja, istina obično implicitno prisutna, da su samo umetnici tvorci, odnosno izazivači umetničkog događaja. Ovo uverenje je zasnovano na istorijskoj perspektivi u kojoj velik trag ostav...

Sposobnost razumevanja drugog prepuštena je svakome od nas, u okviru sklonosti koje imamo kao ljudska bića obrađena domaćim vaspitanjem. * Svaku doživljenu ljubav prema bilo čemu, sreću doživljenog druženja, muku životne teškoće proživljene sa nekim, nastojimo da zadržimo u svom sećanju. Sva ta obećanja su naši mali zaveti kojima nastojimo da spašavamo svoje ljudsko dostojanstvo i onda kada nam ono već izmiče iz ruku pod najezdom zaborava koji gase svetla iza nas. * Sv. Avgustin kaže da čovek, ako sagleda svoju slabost (dakle, ako ostvari samouvid), postaje jak, što čini i smisao i način ostvarenja, svakog savremenog psihoterapijskog postupka. * Moralnost sveta je jedna velika tajna kojom smo određeni, nosimo je u sebi, ona nas temelji u našem mentalnom zdravlju i nosilac je svih procesa samousavršavanja života što se u našoj prirodi odvija neprestano. * Helensko-hrišćanska priča veli da je čovek u svojoj osnovi častan (Sokrat) ili dobar (hrišćansko učenje) pa kad sh...

Mentalna higijena je pokret zasnovan na ljudskoj osećajnosti. To je, zapravo, čovekova pobuna protiv preteranog scijentizma psihijatrijskih stručnjaka. Njome se apeluje na to da je čovek i kada je mentalno poremećen, i kada je u egzistencijalnom škripcu, nesvodljiv na njihove teorijske pretpostavke, ,,jer je uvek više od onoga što može da zna o sebi”, kako je to, već odavno, rekao Jaspers. Što su naše naučne definicije više stešnjene određenim zakonomernostima naučnog mišljenja, to nam se varljivost ljudske osećajnosti više gubi i prosto nestaje iz vida. Nauka o čoveku, kao i svaki drugi naučni pristup, drži se uvek disciplinovano svojih pravila, kao što to čini i psihijatrija kao naučna oblast, i zato je, držeći se stroge naučnosti, u stanju da dosegne samo do nekih, sasvim redukovanih znanja. Tako je to, pored psihijatrije, i sa anatomijom, kao i sa fiziologijom, i sa hirurgijom ili sociologijom, psihologijom. Svaka zakonomernost koja bi se primenila na ličnost, bilo onu zdravu, bi...

U mali broj tekstova koji premošćuju jaz između metapsiholoških konstrukcija tuge i empirijskih, uglavnom ne-teorijskih posmatranja, ubraja se delo Edite Jakobsen.Vođena potrebom da Frojdovo ekonomističko posmatranje dopuni i usavrši preko iskustva, Jakobsonova u ovoj knjizi raspravlja o svojim kliničkim iskustvima sa raznim oblicima tuge. Pri tom, baš zato što se oslanja na iskustvene podatke, ona dolazi do taktičkog, ali istovremeno otvorenog i odlučnog suprotstavljanja Frojdovim tezama. Tuga i žalost su njene paradigmatične konstelacije „raspoloženja“, koga ona razlikuje od „na predmet usmerenih stanja“3, zasnovanih na agresivnim i libidonoznim stavovima. Za razliku od ovih stanja „u raspoloženjima se probuđeni događaji prenose na sve predmete i načine doživljavanja. Stoga raspoloženja čitavom spoljašnjem svetu, a sa njim i našem „ja“, pružaju posebnu obojenost. Budući da raspoloženja omogućuju postepeno rasterećenje ili pražnjenje na mnogim predmetima, i prihvatanje stvarnosti, o...

“Siv je jutarnji sumrak oko tebe, sivo i nebo, siv sneg, sivi dronjci koji na nama vise, siva i naša lica. Još jednom započneš svoj dijalog s dragim bićem, ili možda po hiljaditi put započinješ svoju kuknjavu i šalješ nebu svoja pitanja. Po hiljaditi put tražiš smisao svojih patnji, svoje žrtve, i u poslednjem propinjanju protiv smrti koja te zahvata osećaš kako ti duh prodire iznad neutešnog i besmislenog sveta…” Viktor Emil Frankl, povratnik iz koncentracionih logora, bio je persona koja je zračila mirnoćom i samokontrolom do tog stepena da ga je jednom prilikom francuski filozof Gabriel Marcel nazvao “emisarom iz drugog sveta”. Na svet koji ga nije štedeo došao je 26. marta 1905. u Beču, od oca Gabriela, čoveka od discipline i samopregora iz Moravije (današnja Slovačka) koji je imao uspon od stenografa do državnog činovnika, i majke Elze, praške žene srca mekšeg od Viktorovog roditelja. Radoznalog duha i od malena zainteresovan za ljude i njihove odnose, još u četvrtoj godini ...

Šta, dakle, znači biti umetnik življenja? Koliko znamo, svaki umetnik mora se poslužiti ovim ili onim instrumentom da bi se izrazio, da bi u ovom ili onom vidu ispoljio svoju kreativnost. Vajaru je neophodan kamen ili drvo ili glina, dleto ili kakav drugi alat da bi svoje zamisli preneo na materijal. Umetnik življenja nema potrebe išta da traži van sebe. Sav materijal, sve alatke, svu potrebnu tehničku veštinu on poseduje još od časa svog rođenja, a možda još i pre no što su ga roditelji rodili. Možda ćete uzviknuti: to je neobično, čudnovato. Ali kad o tome malo razmislite, siguran sam da ćete shvatiti šta hoću da kažem. Ako ne razumete, biću eksplicitniji i reći ću vam ovo: telo, fizičko telo, koje svi imamo, taj je materijal što odgovara slikarevom platnu, vajarevom drvetu, kamenu ili glini; muzičarevoj violini ili flauti, pevačevim glasnim žicama. I sve je deo tela — ruke, noge, trup, glava, utroba, živci, ćelije, misli, osećanja, čula — zapravo sve što sačinjava celo...