Circles Squared

DVADESET SEDMO PISMO Možda sada već razumeš zašto sam govorio o opasnosti osame. Lako je tamo dole. S kakvom se stvarnošću tamo čovek boči? Stotina nema takvu težinu kao ovde jedan. Teško se u ovim mislima ne slomiti. I sem Bešenjeija ima dovoljno primera. Ako stignem samo dovde, i mene bi čekala takva sudbina, ludilo ili oboljenje srca. Jer je ovo još sve sama provalija i tama i pobuna. Ali sam ja pošao dalje. Na sve sam rekao: da. Odnosno da. Otkuda ovde ravnodušnost? Zašto nema zajednice? Zašto ne živi moj Ti? Zašto ovde živi u laži svako ko želi ljubav ili prijateljstvo? Otkud polutama i bezvetrica? Zašto? Ova zemlja nema bogova. Zato narod nema bogova, zato je bez domovine, bez zajednice, zato se ovde ne blista sunce bogova, ne struji vazduh, nema junaka, nema sudbine, oštrice, sam, posebno, mrtav je jezik, sam u sebi razbucan -, zato je ovo predvorje Hada, mesto razorenih veza, mesto koje je ispalo izvan sveta: bezbožnička zemlja. Osobina mesta pripada narodu: narod pri...

I gle, iz tih vremena se sačuvalo jedno celo pismo, jer ga nisam poslao: "Nalazim se u osobenoj situaciji, potpuno lud, jer te ludo volim. Ali je ova ljubav budna i pametna i zdrava. Ludo budna i ludo pametna. Dvostruka ludost, odnosno potpuno čisto ludilo. Sada sve smem. Oslobađam se, nekoliko sedmica i sve stvari su u redu, tako sam blizu tebe ako se jako ispružim, već dosežem tvoju senku. Do sada je svaki plan bio fantazija. Počev od prekjuče svaki san se ostvaruje, primičem se svojoj radosti i svojoj opasnosti. S radošću je u redu, kažeš, ali šta je opasnost? Haljina na tufne? Da. Koliko čekaju negde mene? Upravo koliko ja čekam nekoga. Samo ne razumem ako već toliko čekamo, zašto se ne susrećemo?" Tada sam verovao sad. Odlazim kod nje i sedam u travu. Da kažem da sam stigao? Vidi. Da kažem - šta. Šta da kažem? Dobro je ovde biti? I šta da kaže ona? Pogledam je. Lepa? Ne znam. Uhvatim je za ruku. Ova ruka mi je poznata od pre rođenja. Ovaj vrat je njen vrat. Uvek je...

Будност је метафизичка осетљивост човека. Мета фисика пак значи: изнад природе. Натприродна осетљивост која гледа и види и зна чак и оно што је недоступно за чула. Будан је онај који види изван појава чула, ума, осећања, страсти. Константна ознака Буде јесте - савршено будан. Али и сама реч буда значи духовну будност. Будан сањар. Он је одбацио све врсте сна, не спава више ни чулима, ни страстима, ни умом, ни жељама. Отвореност бивства има четири главна правца: први је отворен према натприродном свету који се налази с оне стране природе; други је отворен према бивству другог света који се налази с оне стране живота; трећи је отворен према мистеријама душе; четврти је отворен према свим живим бићима, у првом реду према другом човеку. Први правац отворености је метафизика; други је веза са светом мртвих; трећи је вечност за мистерије; четврти је непосредност у заједници. У последње време настало је прилично велико неповерење према многостраности древног великог човека, п...

Očekivanje ja ako se na mestu gde čekamo ništa ne dogodi. Prostor i vreme sačinjavaju celinu, ali u očekivanju je ova celina poremećena. Kao da je čovek u euklidovskom prostoru gde nema vremena. Sve je stalo, jer tren koji treba da usledi, kasni. Karakteristično je prazan. Lišen svesti. Nema bezbriznog očekivanja. Čovek čeka da poraste, čeka na verenicu, čeka kraj rata, nema trena i kojem nigde ne bi bilo, otvorenog ili skrivenog, očekivanja, a izgleda kao da se ničega ne možemo prihvatiti. Čeka se izlazak sunca. Čovek živi u bezumnoj delatnosti, kako ne bi morao da čeka, da čeka, ali uzalud. Svet nije večno kretanje, jer postoji očekivanje. Vreme i očekivanje su uzajamno zavisni, ali ne na taj način što očekivanje postoji u vremenu, nego vreme postoji u očekivanju, kao da je čekanje od ranije i veće, a da se vreme rastače i tone u čekanje. Čovek uvek stoji na nekom pragu. Čekati dok konobar ne donese supu, popeti se na voz i čekati dok ne stignemo. Dobro bi bilo jednom da naš ž...

“Istina je konačni cilj celoga Univerzuma, a kontemplacija istine je glavna preokupacija mudrosti” – Sv. Toma Akvinski  Evo prve sumorne istine: hipertenzija savremenog sveta-simulakruma, otrgnutog svakoj kontroli i pokrenutog razumom koji veruje da je u uzletu a zapravo je paralizovan, negira i obeshrabruje svaku duhovnu aspiraciju, svaki afinitet ka stvaranju lepote radi njenog sve neophodnijeg prisustva. Prisustva čije je dejstvo katarzično, pročišćujuće. Bića senzitivnih konstitucija, danas u nezavidnijem položaju nego ikada pre, prisiljena na egzil, živeći neumoran niz protivrečja i konfrontacija sa svetom u kojem obitavaju kao sena i koji odavno nije njihov, tvore neke drugačije stvarnosti. Za takve, duhovna patina čovečanstva – u obrušenim holovima sakralnih zdanja ili zaraslim puteljcima kojima hodaše marljivi “mali ljudi” ( kako ih je nazvao V. Rajh ), svejedno je – opipljiva je, aksiomatička realnost kao što je to i tvrdoća visokih betona unutar kojih dele dnevnu s...

Život je zatvoren u istim ovim pravcima. On ne vidi iznad čulno vidljive prirode; izgubio je osetljivost za svet s one strane prirode; upravo je zbog toga prinuđen da poriče natprirodni svet. I pošto je prinuđen na poricanje, nikada ga neće prenuti istinska stvarnost. Naizmerna većina istorijskog čovečanstva nikada nije bila oči u oči sa stvarnošću. Ono što je videla, što je učila, protiv čega se borila, ono što je želela, zbog čega je umirala, bila je sopstvena uobrazilja, najviše kolektivni san svoga doba.  Duhovno zdanje u kojem je stanovala bilo je njeno shvatanje sveta, ali to je bio poseban svet za koji Heraklit veli: u njemu ljudi dremaju. Shvatanje sveta ili pogled na svet nije ništa drugo do uobrazilja Ja koje živi u individualnoj, drugačije rečeno, degradiranoj stvarnosti, koje ima vezu sa stvarnošću samo u pojedinim tačkama i izuzetno. Individualno Ja dremajući živi svoj život ovde, usred pogleda na svet. Vera mu je Ja-vera: taština; odbrana; sebičnost; strahovanje; z...