Posts

Showing posts from May, 2015

Mircea Eliade: Metaphysics of the Moon

Image
"It was lunar symbolism that enabled man to relate and connect such heterogeneous things as: birth, becoming, death, and resurrection; the waters, plants, woman, fecundity, and immortality; the cosmic darkness, prenatal existence, and life after death, followed by a rebirth of lunar type ('light coming out of darkness'); weaving, the symbol of the 'thread of life,' fate, temporality, and death; and yet others. In general most of the ideas of cycle, dualism, polarity, opposition, conflict, but also of reconciliation of contraries, of coincidentia oppositiorum, were either discovered or clarified by virtue of lunar symbolism. 
 We may even speak of a metaphysics of the moon, in the sense of a consistent system of 'truths' relating to the mode of being peculiar to living creatures, to everything in the cosmos that shares in life, that is, in becoming, growth and waning, death and resurrection. For we must not forget that what the moon reveals to religious ma…

Plutarh: O duši tokom misterijske inicijacije

Image
“Najpre mučno lutanje i tumaranje i teskobno, beskrajno hođenje kroz duboku tamu; zatim neposredno pred ciljem, svi užasi, strah, drhtanje, samrtni znoj i ukočenost. Naposletku pojavila bi se čudesna svetlost ili bi se dolazilo u čiste predele, gds se slušalo pevanje, igra i uzvišene stvari i gledale se svete pojave. Tu onaj koji je sasvim posvećen hodi prost i slobodan, učestvuje ovenčan u svetkovini i zajedno se nalazi sa svetim i čistim ljudima, i pri tom vidi kako neposvećena gomila boravi u duboku blatu i kalu i zbog neverovanja u onostrana dobra ostaje u samrtnom strahu’’


Apsolut

Image
Već sugerisavši suočenost sa neiskazivim, dalji zalazak u prostranstva takvog, i verbalnog i misaonog izazova, preti neuspehom. Ipak, naporna ali obećavajuća dijalektika misije odnosi prevagu u korist otisnuća na ovu temu. Iza patine i sedimenata ovlašnih opažaja kojima se preopterećeno ljudsko biće današnjice ni ne može ni ume posvetiti, čineći ih površnim, intiutivna spoznaja o jednoj većoj i netaknutoj realnosti poziva na radost. Na ovu hijerofaniju ne reaguju svi duhovi na jednak način - zapravo, izvesno je da tajna Apsoluta, iako prisutna u svim obličjima ljudskosti kolektivne svesti, evocira jednako krajnosne emocije sa oba spektra kao i različite spoznajne okvire što, uostalom, zavisi pre svega od senzibiliteta subjekta. Kao i toliko toga na ovom svetu.

Modalitet sveta, kosmosa i čoveka ustrojen je po vrhovnoj tajni bezuslovne stvarnosti koja transcendira svakodnevnu. Kao žila kucavica kroz ovu trojičnost urasta i gospodari drvo života, axis mundi ili imago mundi, mistična vez…

J.M.W.Turner - Documentary

Image
This excerpt is from a new documentary chronicling the rise of one of the greatest landscape painters of all time, Joseph Mallord William Turner (1775--1851), who rendered the subtle effects of light and atmosphere in revolutionary ways.


Palettes of famous painters

Image

Smisao kao lek: Viktor Frankl i logoterapija

Image
“Siv je jutarnji sumrak oko tebe, sivo i nebo, siv sneg, sivi dronjci koji na nama vise, siva i naša lica. Još jednom započneš svoj dijalog s dragim bićem, ili možda po hiljaditi put započinješ svoju kuknjavu i šalješ nebu svoja pitanja. Po hiljaditi put tražiš smisao svojih patnji, svoje žrtve, i u poslednjem propinjanju protiv smrti koja te zahvata osećaš kako ti duh prodire iznad neutešnog i besmislenog sveta…”
Viktor Emil Frankl, povratnik iz koncentracionih logora, bio je persona koja je zračila mirnoćom i samokontrolom do tog stepena da ga je jednom prilikom francuski filozof Gabriel Marcel nazvao “emisarom iz drugog sveta”. Na svet koji ga nije štedeo došao je 26. marta 1905. u Beču, od oca Gabriela, čoveka od discipline i samopregora iz Moravije (današnja Slovačka) koji je imao uspon od stenografa do državnog činovnika, i majke Elze, praške žene srca mekšeg od Viktorovog roditelja. Radoznalog duha i od malena zainteresovan za ljude i njihove odnose, još u četvrtoj godini živo…

Vladimir Solovjov: Smisao ljubavi (odlomak)

Image
Мисао и вредност љубави као осећања састоји се утоме што нас она приморава да истински, свим својим бићем признамо другоме онај апослутни, централни значај, који, због егоизма, признајемо само себи. Љубав је важна не као једно од наших осећања, већ као преношење целокупног нашег животног интересовања са себе на другога, као премештање самог средишта нашег личног живота. То је својствено свакој љубави, а пре свега полној.  Она се разликује од других врста љубави: и већим интензитетом, већом посесивношћу и могућношћу потпуније и свестраније узајамности; само таква љубав може водити стварном и нераскидивом сједињењу два живота у један, само је за њу и у речи Божијој речено: биће двоје уплоти једној, тј. постаће једно стварно биће. Осећање тражи такву пуноћу сједињења, унутрашњег и коначног, међутим, ствар обично не иде даље од овог субјективног захтева и тежње, а и то се показује само као пролазно. У ствари, уместо поезије вечног и дубинског сједињења, долази само до мање или ви…

Seren Kjerkegor: Dnevnik zavodnika (odlomak)

Image
"Prokleti slučaju! Nikad te nisam kleo zato što si se pojavio, kunem te zato što se uopšte ne pojavljuješ. Ili je to možda tvoj novi pronalazak, neshvatljivo biće, neplodna majko svega, jedini zaostatku iz onog vremena, kada je nužnost rodila slobodu i kada je sloboda dozvolila da se prevarom vrati u majčino telo? Prokleti slučaju! Ti, moj jedini povereniče, jedino biće koje smatram dostojnim da bude moj saveznik i moj neprijatelj, koji si uvek istovetan samom sebi uprkos svojoj neistovetnosti, stalno neshvatljiv, stalno zagonetka! Da, ti, koga volim celim svojim bićem, u čiju sliku se sam pretvaram, zašto se ne pojavljuješ? Ne moljakam, ne preklinjem te smerno da se ovako ili onako pokažeš, jer takva služba bogu bilo bi idolopoklonstvo i neprijatna u tvojim očima. Izazivam te na borbu, zašto se ne pojavljuješ? Ili se zaustavio nemir univerzuma, da li je tvoja zagonetka rešena tako što si se i sam survao u more večnosti? Užasne li misli! Tako se, dakle, svet smirio…

"Svedenborgov raj je raj altruiste"

Image
Volter je rekao da je najneobičnija ličnost koju beleži istorija Karlo XII. Ja bih rekao: možda je najneobičnija ličnost – ako dopuštamo takve superlative - bio podanik Karla XII, Emanuel Svedenborg.
Želeo bih da kažem nekoliko reči o njemu, a zatim bih govorio o njegovom učenju, koje je za nas i najvažnije.
Emanuel Svedenborg je rođen 1688. godine u Stokholmu, a umro u Londonu 1772. godine. Jedan dug život, duži od naše predstave o kratkim životima tog doba. Skoro da je mogao napuniti sto godina. Njegov život se deli u tri perioda. To su periodi intenzivne aktivnosti. Svaki od tih perioda traje – izračunato je – dvadeset osam godina. U početku imamo čoveka posvećenog studiranju. Svedenborgov otac je bio luteranski biskup i S. je vaspitan u luteranizmu koji se zasniva, kao što se zna, na spasenju pomoću milosrđa, u koje S. ne veruje. U njegovom sistemu, u novoj religiji koju je on propovedao, govori o spasenju pomoću dela, mada ta dela sigurno nisu ni mise ni obredi: to su istinska…

Aristotel: Težnja za spoznajom

Image
TEŽNJA ZA SPOZNAJOM
Svi ljudi po prirodi teže za znanjem. Dokaz je zadovoljstvo u osetljivim percepcijama. Pri tim, naime, percepcijama- i to zbog njih samih nezavisno od koristi- ljudi osećaju zadovoljstvo, a najviše od svih pri onoj koja se spoznaje očima. Jer, ne samo da bi smo mogli da radimo, nego i onda kad ne nameravamo ništa da radimo čulo vida, kako da kažem, cenimo najviše od svih ostalih. Razlog je, pak, tome što od svih čula oči nam najviše pomažu da nešto spoznamo i uočima neke razlike. Po prirodi, dakle, živa bića imaju moć percepcije. Međutim, iz te moći u nekima od njih ne nastaje sećanje, a u drugima nastaje. Stoga su poslednja bića inteligentija i više razborita od onih koji nemaju sposobnost sećanja. Sva ona bića koja ne mogu da čuju zvukove- pčele, na primer ili druge vrste takvih bića- razborita su, ali nesposobna za učenje. Uče, ipak, ona živa bića koja uz sećanje imaju i čula. Zato ljudski rod živi još umećem i razboritim mišljenjem.
Iz sećanja ljudi steču i…

Blez Paskal: Misli (I)

Image
277. Srce ima svoja umovanja koja um ne poznaje; to se vidi iz hiljadu stvari.
278. Srce oseća Boga, a ne razum. Eto šta je vera: Bog koga osećamo u srcu a ne u razumu.
346. Misao čini čovekovu veličinu.
347. Čovek je samo trska, najslabija u prirodi; ali to je trska što misli.(…) Sve naše dostojanstvo sastoji se, dakle, u misli. Time treba da se ponosimo, a ne prostorom i trajanjem, koje nismo kadri da ispunimo. Trudimo se, dakle, da pravilno mislimo: u tome leži načelo morala.
358. Čovek nije ni anđeo ni životinja, i nesreća je što onaj ko želi da postane anđeo postaje životinja. 360. Ono što stoičari predlažu tako je teško i tako lakomisleno!
397. Veličina je čovekova golema po tome što on zna da je bedan. Drvo ne zna da je bedno. Osećati se bednim znači, dakle, biti bedan; ali uviđati svoju bedu znači biti veliki.



N. Berđajev: Samospoznaja, duh i realnost

Image
Preuzeto sa sajta Maštarije

SAMOSPOZNAJA

Nazivaju me filozofom slobode. Nekakav jerarh je za mene rekao da sam „zatočenik slobode“. I ja sam, odista, najviše od svega, zavoleo slobodu. Nastao sam od slobode; ona je moj roditelj. Sloboda za mene predstavlja prvobitno postojanje. Svojevrsnost mog filozofskog tipa se prevashodno sastoji u tome što sam „u osnovu filozofije stavio slobodu, a ne postojanje“. U tako radikalnoj formi, čini se, to nije uradio još nijedan filozof. U slobodi je skrivena tajna sveta. Bog je zaželeo slobodu i odatle potiče tragedija sveta. Sloboda se nalazi u početku, a i na kraju sveta. U suštini, ja sam celog svog života pisao filozofiju slobode, trudeći se da je usavršim i dopunim. U meni vlada osnovno ubeđenje da Bog prisustvuje i dela samo kroz slobodu. (…) Nemoguće je zamišljati da je sloboda statična, ona se mora zamišljati dinamičnom. Postoji dijalektika slobode i sudbina slobode u svetu. Sloboda može da pređe u svoju suprotnost. U sholastičkoj filozofiji…

Univerzum kao istina i lepota: Susret Ajnštajna i Tagorea

Image
Preuzeto sa sajta P.U.L.S.E

U svojoj kući u predgrađu Berlina, naučni velikan Albert Ajnštajn je jednog julskog dana 1930. godine ugostio Rabindranata Tagorea, indijskog filosofa i pesnika. Ova dvojica kolosa ljudskog duhovnog pregnuća su zapodenuli jednu od intelektualno najstimulativnijih diskusija XX veka i šire, mahom istražujući vekovno trenje između religijske i naučne misli, ali i tačke njihovog susreta. Rastuća sekularnost zapadnog sveta i milenijumska tradicija Indije za jednim stolom, u retkom stanju osmoze i sinteze.
Ovaj isečak tog istorijskog razgovora i majstorske meditacije nad pojmovima svesti, lepote i istine je tek deo objavljene knjige o ovom susretu divova, “Science and the Indian Tradition: When Einstein Met Tagore”.

AJNŠTAJN: Da li verujete u božansko kao nešto izolovano od sveta?
TAGORE: Nije izolovano. Beskrajna ličnost Čoveka razumeva Univerzum. Ne može postojati ništa što ne može biti podvedeno pod ljudsku ličnost, a to je dokaz da je Istina Univerzuma ujedn…

D.T. Suzuki: Zen budizam i psihoanaliza

Image
Šta, dakle, znači biti umetnik življenja?
Koliko znamo, svaki umetnik mora se poslužiti ovim ili onim instrumentom da bi se izrazio, da bi u ovom ili onom vidu ispoljio svoju kreativnost. Vajaru je neophodan kamen ili drvo ili glina, dleto ili kakav drugi alat da bi svoje zamisli preneo na materijal. Umetnik življenja nema potrebe išta da traži van sebe.
Sav materijal, sve alatke, svu potrebnu tehničku veštinu on poseduje još od časa svog rođenja, a možda još i pre no što su ga roditelji rodili. Možda ćete uzviknuti: to je neobično, čudnovato. Ali kad o tome malo razmislite, siguran sam da ćete shvatiti šta hoću da kažem.
Ako ne razumete, biću eksplicitniji i reći ću vam ovo: telo, fizičko telo, koje svi imamo, taj je materijal što odgovara slikarevom platnu, vajarevom drvetu, kamenu ili glini; muzičarevoj violini ili flauti, pevačevim glasnim žicama. I sve je deo tela — ruke, noge, trup, glava, utroba, živci, ćelije, misli, osećanja, čula — zapravo sve što sačinjava celovitu ličn…

Štefan Cvajg: Zvezdani časovi čovečanstva (predgovor)

Image
Preuzeto sa sajta Ključne kosti
Nijedan umetnik nije za sva dvadeset i četiri časa svog svakodnevnog dana neprestano umetnik; sve ono bitno, sve ono trajno što mu pođe za rukom uvek se dešava samo u nekoliko retkih trenutaka nadahnuća. Tako ni Istorija, kojoj se divimo kao najvećoj pesnikinji i slikarki svih vremena, nije neprestano stvarateljka. Pa tako i iz te ,,tajanstvene božje radionice“, kako Gete sa strahopoštovanjem naziva Istoriju, dolazi nebrojeno mnogo svakidašnjih i banalnih stvari. I tu su kao i inače u umetnosti i životu, retki uzvišeni, nezaboravni trenuci. Ona kao hroničarka niže samo ravnodušno i istrajno, u onom džinovskom lancu što se pruža kroz milenije, beočug po beočug, činjenicu po činjenicu, jer svakoj napetosti treba vremena da se prikupi, svakom stvarnom događaju treba vremena da se pripremi. Uvek su u jednom narodu potrebni milioni ljudi, da bi se rodio jedan genije, uvek moraju da proteku milioni jalovih svetskih časova, pre nego što se pojavi jedan zbilja …