Ђуро Коруга: Шездесет - Савршен и хармоничан ентитет у креацији и еволуцији


Случајан догађај је феномен када се неко случајно спотакне прешавши преко великог богатства, а да је тражио нешто потпуно несродно. Овај појам је изведен из речи Серендип која представља персијски назив за Шри Ланку. Ме­ђу­тим, сама персијска реч је била изведена из санскритског на­зи­ва за Шри Ланку и смислио ју је Хорас Валпол наводећи то у писму 1754. свом пријатељу: „Јед­ном сам прочитао смешну бај­ку која се звала Три принцезе Се­рен­ди­па. Како су њихова височанства стално путовала, увек су случајно и мудро, проналазиле ствари које нису тражиле. На пример, јед­на од њих је открила да је камила, која је ослепела на десно око, стално путујући истим путем, по­је­ла траву само са леве стране. То је значило да је проблем могао постојати само са десним оком. Да ли сада разумете шта значи појам слу­чајан догађај?“

Постоји много примера на први поглед случајних догађаја у науци и инжењерству. На пример, прва идеја о случајном догађају је произашла из Архимедесовог прототипског одушевљеног узвика: „Еурека“, када је схватио да ће захваљујући количини воде коју је његово тело истиснуло из бурета за купање моћи да измери тежину, тј. запремину (пропорцију) било каквог неправилног тела као што је златна круна итд. Добар пример може бити и немачки хемичар Фридрих Аугуст Кекуле фон Штрадониц који је сањао о Оуробуросу, змији која јури наоколо и јурећи успе да дохвати свој реп, тј. да од свог тела формира круг. То га је довело до решења свог проблема: затворене хемијске структуре цикличних једињења као што је бензен. Међутим, обично се случајан догађај може догодити ако је неко претходно обавио опсежно истраживање о субјекту који је откривен. Један од најбољих примера је Александар Флеминг који је пронашао пеницилин. Он је заборавио да уништи културе бактерија пре него што је отишао на одмор. Када се вратио, установио је да су бактерије ионако уништене. Разлог је био тај што су биле загађене пеницилинском буђи. Добро је познато да је научник претходно обавио опсежно истраживање о антибактеријским супстанцама.

Мотивација за писање овог текста, у одређеној мери, може се приписати случајном догађају. Сањање о важности броја 60 за живот, укључујући и науку о времену и технологију, већ је било у мом уму, али у нејасној форми и због тога неспремно да угледа светлост дана. Број 60 као систем, био је дубоко у мом уму, али сакривен од будне свести. Међутим, једног дана, током конференције о Еволуцији и будућности која се одржавала у Београду, упознао сам Курта Бенинга, немачког уметника који је нацртао 60 страница о бићу које еволуира од тачке (нуле) до одређених форми у дводимензионалном простору (површине равног папира). Након посете Музеју „Никола Тесла“, сели смо у ресторан „На ћошку“ и кратко поразговарали о његовом уметничком делу Цртеж Београда (Belgrader Zeichnungen). Одмах потом, у виду блеска светлости, схватио сам да поседујем нешто једноставно и моћно и да ум може тунеловати из несвесног у будно свесно стање. Због тога је свих 60 цртежа настало из тачке, нашег менталног N=0 простора, и тиме је започета реализација у 2D простору као еволуција квази N=0 простора на равни којом су визуелно представљени 2D и 3D облици. Међутим, два цртежа су ми посебно привукла пажњу. Како Бенинг није дао називе својим цртежима, ја сам био приморан да то учиним. Први цртеж сам назвао Савршен круг, а други Бескрајано постојање.

Moebius strip sculpture




Број 60 у прадавним временима

Када наша будна свест нема објашњење за нешто, тада обично кажемо да је то магично упркос томе што то има пресудну улогу у нашем свакодневном животу, науци, медицини или инжењерству. Такав је случај и са нашим поимањем времена и његовим мерењем. Како су још древни Вавилонци поделили Земљин обрт (спин) на 24 часа, време је као стрела времена мерено, коришћењем броја 60 као јединице бројања. Затим, један сат су поделили на 60 минута и минут на 60 секунди. Та подела је настала пре око 4.000 година и ми је користимо као хекса-декадни систем (основа – број 60) као такав без стварног разумевања његове суштине.

Галилеј је мислио да су бројеви азбука по којој је Универзум створен, док се Пенроуз послужио универзалним физичким константама као специјалним бројевима да би формирао систем за спознају природе. Почео је са Галилејевом физиком, као и многи други научници, али је схватио да људско знање о природи има много дубље корене у историји …

Да ли се и како може објаснити то што је човек изабрао број 24 као јединицу првог нивоа за поделу Земљиног спина? Пре све­га, треба да имамо на уму ис­то­риј­ску чињеницу да су две цивилизације, вавилонска и египатска, трајале у приближно истом времену и да географски нису биле јако удаљене једна од друге. Ва­ви­лон­ци су били фасцинирани бројем 60 као јединственим системом, који можемо представити као производ броја 6 и броја 10 (6×10=60), док су Египћани били фасцинирани бројевима 1 и 4. Број 1 су представили као 1/2+1/4+1/8+1/16+1/32+1/64, што је познатије као Oko Хоруса. Међутим, то је чудно, јер је та вредност мања од 1 за 1/64 вредности. Али, ако узмемо у обзир мисао најмудријих мислилаца древних цивилизација, тада, према Лао Цеу „савршеном као да нешто недостаје“.


Са тачке гледишта система, број 4 има исто порекло као и структура Хорусовог ока, где један круг представља четвртину целине (једног). То значи да ће четири круга формирати целину: један (4x¼=1). Ова четири круга се могу организовати на различите начине, али најбоље решење је оно које ће бити формирано од два пара кругова који ће бити међусобно комплементарни по једној основи, и компатибилни по другој. Решење је да се сваки пар одликује првенствено сопственом компатибилношћу, а потом да буде и инверзан у односу на комплементе другог пара. Египатски број 4 није утицао само на Вавилонску, већ и на старогрчку цивилизацију. Из тог разлога, Аристотел је предложио да четири елемента (вода, ватра, метал и земља) представљају суштину Универзума. Сагласно Оку Хоруса, сви елементи Универзума су организовани у шест делова, при чему, целина на бази круга као дела и ока као целине има вредност 6×4=24. То значи да ће четири круга, као два пара (2+2=4), бити комплементарни и компатибилни посредством својих инверзија (22=4). У модерној науци, ово ће бити еквивалент логичког квадрата или еквивалент за приступ привлачним/одбојним силама. У математичком смислу, број 4 садржи јединство јединице, зато што је сума парова (2+2=4), иста као и њихов производ (2×2=4=22), односно њихов степен.

Ротацију Земље, Вавилонци су поделили на: 6×4=24 (6 је савршен број, док је број 4 јединство два пара који су комплементарни и компатибилни један са другим). Постоји добра изрека за број 4: „Отворити четворо очију“. То значи да у опасној ситуацији може преживети само онај ко буде држао отворена сва четири „духовна ока“ (реално, рационално, имагинарно и ирационално). Број 10 даје хармонију, док 6×10=60 даје синергију савршенства и хармоније. Старогрчки философи су били под утицајем египатске културе, па су зато и опседнути бројем 4. Због тога су вероватно и прорачун обављали само за прва четири савршена броја: 6, 28, 496 и 8128, а имали су у свом философском концепту четири елемента и пронашли су логички квадрат.

Број шездесет Курта Бенинга

Новембра 1989. у Београду, Курт Бенинг је нацртао 60 цртежа (die Zeichnungen). Као што је рекао, то је био пројекат са потпуно непредвидивим резултатом.3 Писаљка, у облику графитне коцке, спуштана је руком до тачке додира њене ивице са папиром. Тада би рука у једном покрету, обично за 180°, направила фигуру. Мењањем правца кретња тачке, линије и површине у процесу цртања, направио је 60 комбинација. То је и број ротација којима се одликује правилни икосаедар или додекаедар приликом мапирања у самога себе. Скривена симетрија икосаедра, односно динамика „његовог ума“ која је отелотворена у клатрину на синапсама наших неурона, била је активирана и стварала је „акциону силу“ помоћу која је рука цртала. Ум је на папиру обављао обострано једнозначно мапирање (један-на-један) умно-физичко, па је тај ток мисли био запамћен на цртежима. Гледано из угла природних закона то се може назвати правом лепотом, јер се симетрија икосаедра одликује највећом уређеношћу. Међутим, из Бенинговог угла гледања то је било нешто узвишено. Светлосни блесак ума се као процес формирања лепоте и процес сублимације може назвати креацијом, док је искуство које ум стиче о том процесу еволуција. Први процес је брз и имагинаран (време је имагинарно и има форму, облик), док је други спор и стваран (време је мерљиво, јер формира „стрeлу времена“). Однос брзина остварења је величине једног билиона (109). Ово је исти однос као и однос брзине тренутно познатог квантног и брзине тренутно познатог класичног алгоритма којима се решава исти проблем као што је факторизација у математици, односно ембриогенеза и живот у реалности.

Шездесет као исходиште лепоте и узвишености

Галилеј је мислио да су бројеви азбука по којој је Универзум створен, док се Пенроуз послужио универзалним физичким константама као специјалним бројевима да би формирао систем за спознају природе.4 Почео је са Галилејевом физиком, као и многи други научници, али је схватио да људско знање о природи има много дубље корене у историји. Недовољно познавање историје корена сазнања је један од разлога зашто модерни научници не могу да препознају важност ентитета броја 60. Да бисмо разумели ентитет броја 60, треба да почнемо од елементарних ствари као што је круг (Слика 3, лево), где радијус круга дели кружницу круга на тачно 6 делова (први савршен број). Међутим, ако кружницу круга поделимо на 10 једнаких делова, тада ће вредност једног дела бити 0.61803… a то је златна средина броја 1 (Слика 3, средина). Кључни елемент, комплементарност ортогоналности и ротације ова два система, тј. савршеног и хармоније (Слика 3, десно). У пресеку ова два система ће се формирати тачно 60 тачака на површини сфере. Када погледамо ову мрежу тачака, тада можемо рећи да је овај систем организован у виду 12 пентагона, односно 20 хексагона (Слика 4). Оба тврђења су тачна: систем је организован само од 12 пентагона и само од 20 хексагона. Претходно тврђење је аналогон са Хераклитовим исказом: „Само је једно мудро, бити и не бити зван именом Зевса“.

Man Ray
Сл. 3: Ако поделимо кружницу пречником истог круга, добиће се тачно 6 једнаких делова (лево), а то је вредност првог савршеног броја. Међутим, ако поделимо кружницу на 10 једнаких делова, тада ће сваки део имати вредност 0.61803 (средина), а то је златни пресек (хармонија). Ако истовремено заротирамо леву и десну фигуру, тада ће њиховим заједничким деловањем (синергијом) на сферној површини настати тачно 60 чворова. Чворови су тачке пресека организоване у мрежу од 12 петагона и 29 хексагона. Овај систем је резултат синергије савршенства и хармоније обе временске структуре.

Слична ситуација, у којој се описује однос између бројева 5 и 6, постоји и код светлости када посматрамо таласне дужине еле­кт­ромагнетног спектра у нанометрима (nm) и фреквенције у терахерцима (THz). Ову област (500 nm до 600 nm или 500 THz до 600 THz) можемо назвати јединичном светлосном сфером. Светлост поседује особину си­нергије савршенства и хар­мо­ни­је (c=l×n). Наиме, синер­ги­ја светлости је заснована на фрек­вен­цији (времену) и таласној ду­жини (простору) и даје сферу која се може дефинисати као про­сторно-временско стање свет­ло­сти између 500 nm и 600 nm (500 THz и 600 THz). Само за ове вредности таласних дужина и фреквенција, посредством ин­вер­зије, може се успоставити је­дан-на-један кореспонденција про­стора и времена („5665 светлосна лопта“ или „5LB6“).

Осетљивост људког ока на свет­лост одређених таласних ду­жина показује да је око најо­сет­љи­вије у домену 500–600nm, односно фреквенцијама 500–600 THz (домен јединичне сфере свет­лосног спектра).

Поред тога, око је саставни део идеограма који представља Тао, пут, који води ка јединству две законитости, које у слободној интерпретацији можемо означити као људско и божанско (Слика 7), односно у научној конотацији као класични информациони процеси и квантни информациони процеси.

Како у староегипатској, тако и у старокинеској (али и у савременој кинеској) мисли, око је представљало једно од централних симбола. У савременој науци се зна да је око осетљиво на дејство једног фотона, али да га ми нећемо регистровати, јер је за активацију мозга потребно неколико фотона. У кинеском језику (идеограми) светлост је представљена у виду вредности броја 20. На сферној површини, 20 хексаугаоника је исто што и 12 петоугаоника. То може бити разлог због кога су стари Кинези своје знање у Ји ђинг-у структурисали као хексагоналан систем, док су у исто време друго знање организовали у виду теорије Пет елемената.

Математика се може посматрати као бинарни систем сачињен од два пара (0 и 1). То значи да постоје четири главне математичке дисциплине: математика Instrumentalis M 〈00〉 (математика за себе), математика Naturalis M 〈00〉 (математика по себи, која је у природи реализована као 1, и сама природа која је реализована као 0), математика Vitalis M 〈00〉 (математика по себи и за себе, која је у биолошким системима реализована као Мeбиjусoв ефекат природе, па је зато људски ум може изучавати као нешто по себи и за себе) и математика Ingeniusis, M 〈00〉 (отелотворена математика, која је реализована у системима природа –човек – машина као двоструки Мeбиjусов ефекат).

Данас се математика базира на бројевима нумеричке праве R1 као једнодимензионалног ентитета. Међутим, 0 је произвољна тачка на линији и представља само полазни елемент бројног система за концепт заснован на броју 1. Сагласно познатим историјским подацима, нулу су измислили Вавилонци, Грци су је забранили, Индијци су је обожавали, а савремени научници су је прогласили мистеријом биг бенга и црних рупа.6 Са аспекта конзервативног мишљења, нула је најопаснија идеја у данашњој науци, јер прети да уздрма „постојећу логику поредака сазнања“. Али како „нема ништа моћнијег од идеје којој је дошло време“ то се заснивање нове математике и науке на нули може упоредити једино са значајем ватре за људски род. Као што знамо из древне митолошке приче, Прометеј је због тога био сурово кажњен од врховног бога Зевса, али га је овај ипак ослободио да би сачувао своју владавину над светом.

Дискусија

Свака раван у 3D простору има две стране осим Мебијусове траке која има само једну страну. Звучи немогуће, али је тако. Мебијусова трака је добила назив по астроному и математичару Аугусту Фердинанду Мебијусу. Он је септембра 1858. открио једнострану раван. Како се на синапсама налазе сферни молекули (клатрини: са шестоугаоницима и петоугаоницима) који су одговорни за активност неуротрансмитера који се налазе на сфери (Слика 9), то људски мозак ступа у резонантни однос са спектралном јединичном сфером светлости која преко чула вида долази до можданих структура, те зато наш ум који се генерише у мозгу има способност превазилажења, и то корак по корак, као што је то дато у кинеском идеограму Тао.



Људски информациони систем функционише на принципима Мебијусовог ефекта (преокрета), па су највероватније зато врхунски философи, економисти и социолози објашњавали устројтво света, друштва и људске мисли на принципима негације негације. Штавише, Хераклит је сматрао да једино што је стално јесте промена, а Хегел је у био експлицитан у увођењу негације негације у смислу превазилажења (aufgehoben). Обрада квантне информације, као практична реализација, има дубоке корене у природи и биологији док је у компјутерској технологији та обрада почела да се изводи од 1985, када је Дојч публиковао рад о Черч-Туринговом принципу и универзалном квантном компјутеру. Међутим, један од најбољих квантних алгоритама данашњице је Шоров алгоритам назван по математичару Питеру Шору. То је квантни алгоритам за факторизацију (разлагање на просте чиниоце) целобројних вредности, а откривен је 1994. Неформално, решава следећи проблем: за дату целобројну вредност N проналази њене главне факторе. Шоров алгоритам се извршава у полиномијалном времену. За посебне случајеве, време његовог извршавања се може представити у виду O((log N)3) и тиме показати да се проблем факторизације целобројних вредности може ефикасно решити квантним компјутером и самим тим у класи комплексности. Овај поступак је експоненцијално бржи од најефикаснијег познатог алгоритма за класично факторисање који се извршава у субекспоненцијалном времену од око O(e(log N)1/3 (log log N)2/3) (Слика 10).

Да ли случајно или не, али после посете Музеју „Никола Тесла“ отишли смо у ресторан „На ћошку“, али асоцијативна меморија о Теслином доживљају када му је умрла мајка се појавила у мом уму. Наиме, он је тражио спољни узрочник својих менталних визија у вези са смрћу мајке.8 Мени је стално занимало који је то природни ритам који је уткан у нас да тера наш ум да један час делимо на 60 минута, и један минут на 60 секунди. Наше квантно устројство на принципима савршеног (број 6) и хармоничног (број 10) је потребан (6×10=60), али не и довољан услов. Мора постојати класични стимулативни фактор који се куплује (спреже) са квантним у нама.

Захваљујући истраживањима из наногравитације дошло се до нових сазнања (увида) o међудејствима у Сунчевом систему. Оно што је битно за овај рад је однос гравитационих дејстава на реалцији Земља–Месец, као и динамика барицентара Земља–Месец. Растојање између Земље и Месеца је око 60 пута веће од полупречника Земље. Међутим, убрзање гравитације g2 на Месечевом удаљењу је 3600 пута мање од убрзања теже g на површини Земље. Тада се може написати g=60x60g2, односно g=(602)g2, што је иста форма и исти квантитативни однос као час-минут-секунд. Како је ритам гравитационе промене коју изазива Месец на површини Земље уткан у биолошки свет, то постоји могућност да се купловало енергетско са информацоним у нама и да су овај однос усвојили у свести као нешто што детерминише стрелу времена. Ако се има у виду да су старе цивилизације користиле лунарни календар, горе изнето може имати основа. Оно што ми не знамо је како је гравитација (класична и квантна) повезана са биолошким процесима, и то оним који одређују информационе садржаје у мозгу. Међутим, све указује да су у нама присутни квантни гравитациони феномени који су заједно са квантним електромагнетним феноменима одговорни за информационе процесе, а да се класична гравитација куплује са овим ефектима дајући синергетски ефект. moderna-vremena---caplinДарвинов алгоритам еволуције је класичан и зато много спорији од квантног. Међутим, хармонично спаривање са јединицом квантума мора бити нарушено од стране закона савршеног броја. Дарвин није у својoj теорији текстуални део излагао на овај начин, али је нацртао дијаграм2 који недвосмислено указује да је нит његове мисли била хармонизација кроз селекцију на бази закона савршених бројева. Међутим, његово дрво еволуције засновано је на броју 14, као чиниоцу другог савршеног броја. Еволуција и креација се могу разумети као бинарни систем. Ако произвољно изаберемо 0 као креацију и 1 као еволуцију, тада ће стварни процес бити дат као синергија (Слика 14).

Однос који се остварује у еволуцији и креацији на макро плану, своје исходиште има у процесу ембриогенезе и живота индивидуе. На почетку, процес ембриогенезе је на нивоу Универзума (билион пута бржи него животни процес), а на крају (фетус) је само хиљаду пута бржи од животног процеса. То значи да ће у девет месеци ембриогенезе сви могући догађаји живота индивидуе бити дефинисани. Другим речима макро процес еволуције је синергетски холографски феномен мноштва појединачних ембрио-животних процеса и планетарног биолошког живота. Ембриогенеза је, као примарна обрада квантне информације, спајање са животом као примарном обрадом класичне информације. Спајање је базирано на вероватноћи догађаја оба процеса. Сагласно овом приступу, живот ембриона је поставка онога што се може десити у животу (ако могући догађај није био присутан у периоду формирања ембриона неће бити остварљив у животу индивидуе након рођења). Свако рођен, самим чином рођења осуђен је на биолошку смрт. На биолошком нивоу, и еволуција и креација су се догодиле у ембриогенези.



Закључак
Наше разумевање будућности зависи од нашег познавања механизама еволуције и креације. Ако будемо игнорисали неки од та два процеса или их разматрали одвојено нећемо бити у могућности да разумемо процес на прави начин. Међутим, ако размотримо еволуцију и креацију као синергију, имаћемо више шанси да предвидимо пут који ће нас одвести до боље будућности. Ми имамо инструмент којим ћемо то извести, а то је пут јединства класичне и квантне (механичке) обраде информација. У реалности су они нераздвојни. Једино су у нашем уму раздвојени. Таква ситуација постоји зато што у људском телу (мозгу) постоји информациона празнина из­ме­ђу процеса обраде класичних ин­фор­ма­ција и процеса обраде квантних информација. У неком периоду неки од ових процеса ће бити доминантан. То може бити разлог због кога ми не разумемо добро древну цивилизацију и њихов митолошки приступ. Ми смо, обично, склони да мислимо да су древне цивилизације примитивне, а у ствари њихови уметнички и архитектонски споменици су за нас недостижни. Са те тачке гледишта, нова уметност и архитектура ће бити изазов иницијализацији преокрета данашње цивилизације која је ушла у фазу озбиљне кризе. Имајући у виду суштину Бенингове уметности (Belgrader Zeichnungen), можемо рећи да је та уметност блесак нове ере људског ума која нулу узима за исходиште постојећег. Међутим, нама недостаје архитекта који ће отелотворити исходиште нуле у тродимензионални објекат, тј. синергију савршенства и хармоније објекта који остварује игру светлоти и звука. У исто време, то архитектонско достигнуће биће споменик ембриогенези и индивидуалном животу, с једне стране, односно еволуцији и креацији као јединственом процесу, с друге стране. Ничег нема вреднијег у људском животу од доживљаја лепог и узвишеног.

Popular posts from this blog

M. Elijade o svetom i profanom prostoru

Stepeni buđenja svesti