Circles Squared

Pozorište, muzika i pesništvo svoj izvor nalaze u religioznom kultu. Poreklo slikarstva je u ovom smislu još nerazjašnjeno. Nastup apstraktne umetnosti pruža način za rešenje ovog pitanja. U arhajičnoj Indiji slika i skulptura bivali su meditativni objekti. Imamo dve skupine tog slikarstva i vajarstva: pratimu i jantru. Pratima je bila figurativna, jantra apstraktna. Pratima je predočavala božanstvo. Takvo je bilo i predstavljanje grčkog Zevsa: glavno božanstvo, sa gromom u ruci, hrastom pored sebe, orlom pod nogama – simboli božanskih atributa. Bezbroj ovakvih slika nalazili smo u Kini, u Egiptu, u Meksiku, u Peru-u. Prva slika je bila slika božanstva. Zato su na Istoku, poglavito na Tibetu, napisali i tekst na sliku, takozvanu mantru. Čovek je seo pred sliku, pročitao mantru, pogled upro na božanstvo, i meditirao. Kasnije smo, u Vizantiji i u Rusiji, pratimu prepoznali pod nazivom ikona. Njen sekularizovani moderni oblik je ikona držana u molitveniku. Evo: predak slikarstva je rel...

U ime nadstvarnih moći žubora bića zaposednutog stanjima dubokih naklonosti čini se, bez izuzetka, sve pod kapom nebeskom. Tako glasi jedan od verskih aksioma erosa, filije i agapea, trijade ljubavi u svetoj hijerarhiji. Vrednovanja čovekova i sklonosti njegove ka određenim opredeljenjima pod spoznajom ljubavnog pronalaze nadlični ujedinjujući faktor čovečjih duševnih snaga, spasiteljski element Jastva kao najviše suštine celovitosti. Biće, uhvaćeno u dejstvo "metafizičke gravitacije" koja ljubav jeste (B.Fuler), čini sebe prisutnom u svojoj autentičnosti pred iluzijom (mayom) sveta koja se razvejava i razotkriva istinsku svest i budnost. U ovom smislu, i po smeloj umesnosti kosmološke analogije ljubavi kao više ravni bivanja, ona i jeste rumijevski "astrolab za misterije Boga", instrument saznanja; orijentaciona zvezda u tmastom spletu zemaljskog delovanja sumnjivih svrha. "Ljubav je put za otkriće tajne lica i shvatanje ličnosti u dubini njenog bića. On...

ZEN UM   Ako kažemo da je zen vrsta razumijevanja svijeta ili vrsta svjesnosti o svijetu, moramo se zapitati kakva je to vrsta svjesnosti? Često se kaže da je zen s one strane intelekta i s one strane logike, i da to razumijevanje nije dostupno zaključivanju ili bilo kojem drugom intelektualnom procesu. Što to zapravo znači? Iz nekih perspektiva takvo izražavanje može biti zavodljivo, jer kada mi kažemo "intelektualiziranje" i Japanci kažu "intelektualiziranje", ne moramo nužno misliti na isto. Kada u Indiji kažu: "Znanje vedante ne može se dobiti iz knjiga", ta izjava ima određeno značenje. Ona znači da su knjige samo predavačke zabilješke i učitelj ih mora objasniti. U Patanjalijevoj Joga sutri, prvi stih glasi: "Sada se objašnjava joga." Točka. Slijedi drugi stih. Učitelji koji koriste te knjige, znaju da su im one samo podsjetnik što da kažu, isto kao što glazbena notacija za Indijce ne predstavlja nešto što biste čitali dok svi...

DVADESET SEDMO PISMO Možda sada već razumeš zašto sam govorio o opasnosti osame. Lako je tamo dole. S kakvom se stvarnošću tamo čovek boči? Stotina nema takvu težinu kao ovde jedan. Teško se u ovim mislima ne slomiti. I sem Bešenjeija ima dovoljno primera. Ako stignem samo dovde, i mene bi čekala takva sudbina, ludilo ili oboljenje srca. Jer je ovo još sve sama provalija i tama i pobuna. Ali sam ja pošao dalje. Na sve sam rekao: da. Odnosno da. Otkuda ovde ravnodušnost? Zašto nema zajednice? Zašto ne živi moj Ti? Zašto ovde živi u laži svako ko želi ljubav ili prijateljstvo? Otkud polutama i bezvetrica? Zašto? Ova zemlja nema bogova. Zato narod nema bogova, zato je bez domovine, bez zajednice, zato se ovde ne blista sunce bogova, ne struji vazduh, nema junaka, nema sudbine, oštrice, sam, posebno, mrtav je jezik, sam u sebi razbucan -, zato je ovo predvorje Hada, mesto razorenih veza, mesto koje je ispalo izvan sveta: bezbožnička zemlja. Osobina mesta pripada narodu: narod pri...

Stolećima je beličasti dragulj u kruni centralne Evrope zračio svojim sveprisustvom na političkim, kulturnim i povesnim kartama ovog fascinantnog i turbulentnog kontinenta. Vindobona, Wien, Vienna, nama znan pod izvornim slovenskim Beč, bio je grad naučen i svikao da vlada. Mačem, ognjem i krstom dominirao je Svetim Rimskim Carstvom i Nemačkim zemljama, potom i u koaliciji sa Ugarskom, kao “prima donna” strašne Imperije, kojoj je tek Napoleon bio kadar presuditi, kod Austerlica. Drugi udarac (i pretposlednji – konačna presuda bila je sarajevski pucanj) zadala je Bizmarkova zahuktala pruska mašinerija u pohodu na apsolutnu prevlast i liderstvo nad svim germanskim narodima. U surovom tevtonskom sudaru kod Keningraca, stradala je vojna ali ne i duhovna iskra austrijskog čoveka, hodajućeg otelovljenja kontrasta i mahnitosti uzvišenih i tragičnih ideja. Uprkos osetnom padu u uticaju i autoritetu u drugoj poli XIX veka, Beč je pod regentom Francom Jozefom I spoznao cvat bez prese...

”Odlučio sam, ko je bio u pravu: ti ili onaj koji ti je tada postavljao pitanja? Seti se prvog pitanja; mada ne bukvalno, ali njegov smisao je ovaj: »Ti hoćeš da ideš u svet i ideš praznih ruku, sa nekim zavetom slobode, koji oni u prostoti svojoj i po urođenoj anarhičnosti svojoj ne mogu shvatiti, od koga se boje i strahuju, jer ništa i nikada za čoveka i ljudsko društvo nije bilo nepodnošljivije od slobode! A vidiš li ovo kamenje u ovoj goloj i vreloj pustinji!... Pretvori ih u hlebove i za tobom će potrčati čovečanstvo kao stado, zahvalno i poslušno, mada večno strepeći da ćeš dići ruku svoju i nestaće hlebovi tvoji.« Ali ti nisi hteo da čoveka lišiš slobode i odbacio si predlog, jer si zaključio: kakva je to sloboda, ako je poslušnost kupljena hlebom? Ti si odgovorio da čovek ne živi jedino od hleba; ali znaš li da će u ime tog istog hleba zemaljskog i ustati protiv tebe duh zemljin, i sukobiće se s tobom, i pobediće te, i svi će poći za njim, kličući: »Ko je sličan ovom zveru, o...

Toliko je predivnih pitanja, elegantnih u svojoj apsurdnosti, u vezi sa svešću koja se postavljaju već i na prvom stupnju konfrontacije sa njom. Ovim stanjem ili sposobnošću psihe, toliko naizgled jednostavim da ga je nemoguće objasniti, sažimamo sebe i svet u isti kontekst. “Ko sam ja?” više ne raspaljuje vetrove ljubopitstva samo za sebe – “zašto” i “kako sam ja – ja” su, takođe, igrališta budućnosti za savremene umove. Samorefleksija je sposobnost uma da svesno promišlja o sebi, budući tako druga strana kognitivne medalje homo sapiensa koju dopunjava saznavanje sveta u svoj svojoj prefinjenoj organizovanosti. Neokorteks, hipokampus, cerebelum, sinapse i sve ostale komponente i prefinjene molekularne interakcije elektro-hemijske mašine koja je mozak jesu naše alatke za dekodiranje i interpretiranje stvarnosti i nas samih. To, međutim, nije dovoljno da se pojasni problematika pred nama. Neurologija mozga je možda tek vezivna masa povesti koja seže dobrano dalje unazad kroz vreme...

“Čovek je nešto što će biti prevaziđeno. Šta ste vi učinili da ga prevaziđete? (…) Ovo je čas velikog prezira. Čas kada i vaša radost budi vaše gađenje, pa čak i razum i vrline.” – Fridrih Niče, “Tako je govorio Zaratustra” Genesis – Karim Fakhoury Gromovite, odlučne, beskompromisne reči najodvažnijeg kritičara moderne civilizacije su izvanredan odjek aspekta ljudske duše koji ćemo ovom prilikom izučavati. Animus (lat., duša, razum, intelekt) je kontrapunkt ženskom psihološkom principu, njena komplementarnost u celovitom sistemu ljudskog duha i jedan od ključnih arhetipa kolektivnog nesvesnog. Razborit i sumanut, stvaralački i svojeglav, slika muške duše je područje antinomija i dubokih krajnosti. I Anima i Animus rasklapaju svoja figurativna krila pod uticajem tri sile: biologije, ličnog doživljaja i iskustva i socio-kulturološkog ambijenta. Često se previđa na koji način fiziologija i građa odlučuju o zauzetom mestu u hijerarhiji sveta, i kako od pozicije i uloge koj...

Onakva kakva je čovekova žudnja, takva je i njegova sudbina. Jer, kakva je njegova sudbina, takva je njegova volja; a kakva je njegova volja, takvo je njegovo delo; a kakvo je njegovo delo, takva je njegova nagrada, bilo dobra ili loša. Čovek se vlada prema žudnjama kojima je privržen. Posle smrti odlazi u sledeći svet, držeći na umu tanane utiske svojih dela; a, pošto uzbere žetvu svojih dela, vraća se ponovo u ovaj svet akcije. Tako onaj koji ima žudnje ostaje stalni subjekt ponovnog rađanja. - Brihadaranjaka Upanišada (iz prologa "Tibetanske knjige mrtvih")