Ralf Valdo Emerson - Misli

Pročitao sam sinoć stihove jednog istaknutog slikara a bili su, začudo, veoma samosvojni i nimalo uobičajeni. Iz takvih redova duša uvek čuje savet, kakva god da je tema. Osećanje koje oni ulivaju vrednije je od bilo koje misli koju bi mogli sadržati. Verovati vlastitim mislima, verovati da je ono što je istinito za vas u vašem rođenom srcu, istinito za sve ljude- to je stvaralački duh. […] Trebalo bi da čovek nauči da otkriva i motri onaj munjeviti bljesak koji obasjava njegov duh iznutra, pre nego treperavi sjaj nebeskog svoda pesnika i mudraca. A, eto, on otpisuje i ne zametivši vlastitu misao, jer je njegova. U svakom delu genija mi prepoznajemo naše vlastite odbačene misli; one nam se vraćaju sa izvesnom tuđim velelepnošću.

[…] U obrazovanju svakog čoveka postoji trenutak kada on dolazi do ubeđenja da je zavist neznanje; da je podražavanje samoubistvo; da on mora prihvatiti, na šta god da izašlo, sebe za svoju sudbu; silna vaseljena, iako puna dobrote, ni zrno pšenice neće mu prepustiti bez znoja lica njegovog nad onim parčetom crnice koji mu je udeljen. Moć koja u njemu počiva nova je u prirodi, i niko sem njega ne zna šta on sve može, pa čak ni on dok ne pokuša. […] Imajte poverenja u svoje ja; svako srce treperi na tu čeličnu strunu. Prihvatite mesto koje vam je božansko proviđenje našlo- društvo vaših istovremenika, splet zbivanja. Veliki ljudi uvek su tako činili i predavali se geniju svog doba, prenoseći svoje zapažanje da je srce njihovo jedini oslonac vredan apsolutnog poverenja, stvarajući golim rukama, vladajući sopstvenim bićem. A sada smo ljudi mi i moramo prihvatiti uzvišena duha istu transcedentalnu sudbinu; nismo nemoćni i bogalji u skrovitom zapećku, niti kukavice što beže pred revolucijom, već vođe, iskupitelji i dobročinitelji; povinujemo se stremljenju Svemoćnog, prodirući Haos i Mrak.


Ko želi da bude čovek, mora biti nekonformist. Ko želi da pobere lovorike besmrtnosti, ne sme biti osujećen imenom dobrota, nego mora istražiti je li to dobrota uopšte. Konačno, ništa nije sveto do integriteta tvog vlastitog uma. Razreši sebe samog, i imaćeš uz sebe glas celog sveta. Sećam se odgovora koji sam, kao sasvim mlad, bio priteran da dam upornom savetodavcu koji je čeznuo da mi udahne dobre stare doktrine crkve. Na moje pitanje: „Šta ja imam sa svetim tradicijama, ako sveto živim u sebi?“, moj prijatelj natuknu: „Ali ti podsticaji mogli bi dolaziti sa dna ne sa neba“. Ja odgovorih: „Meni takvi ne izgledaju; ali ako sam ja čedo đavola, nek živim tada po đavolskom“. Nijedan zakon nije mi svet do zakona moje rođene prirode. Dobro i zlo samo su nazivi lako prenošljivi na ovo ili na ono; jedino pravo je ono koje odgovara mom ustrojstvu; jedino grešno je ono što je protiv njega. Čovek treba da se nosi sa svim preprekama kao da je svaka stvar osim njega čista titula i himera. Postiđen sam pri pomisli kako se lako predajemo pred ordenjima i imenima, pred glasom većine i mrtvim institucijama Svaki ugledni i blagoglagoljivi pojedinac utiče na mene i obara me s nogu češće nego što je pravo. Treba da koračam uzdignute glave i krepko i da govorim oporu istinu u svakoj prilici.


[…] Je li žir bolji od hrasta koji je njegova punoća i osmišljenje? Je li roditelj bolji od deteta u koje je odahnuo u svoje zrelo biće? Čemu onda obožvanje prošlosti? Stoleća su zaverenici prtiv zdravlja i autoriteta duše. Vreme i prostor nisu drugo do fiziološka boja što ih oči stvaraju ali duša je svetlost; gde ona je, dan jeste; gde bila je, noć jeste; a istorija je jedna drskost i uvreda ako teži da bude nešto više sem vedre apologije ili parabole mog bića i nastanka. Čovej je smeran, izvinjavanju sklon; nije više uspravan; ne usuđuje se da kaže „Ja jesam“, „Ja mislim“, već navodi nekog sveca ili mudraca. Stidi se pred travkom ili procvetalom ružom. Ove ruže pod mojim prozorom ne pozivaju se na ranije ili na lepše ruže; one važe za ono što jesu; one postoje uz Boga danas. U njima ne postoji vreme. Jednostavno, tu je ruža; savršena u svakom trenutku svog postojanja. Pre nego što se pupoljak otvorio, sav njen život već je tu. Nije ga nimalo više u raskošno otvorenoj krunici; u golom korenu ništa manje. Njena priroda je zadovoljna i ona zadovoljava prirodu u svakom trenutku na ravan način. Ali čovek odlaže ili pamti; ne živi u sadašnjosti, već oborenih očiju tuži nad prošlošću, ili se, ne vodeći računa o bogatstvu koje ga okružava, propinje na vrške prstiju ne bi li sagledao budućnost. On ne može biti srećan niti jak dok i sam ne bude živeo sa prirodom u datom trenutku, iznad vremena. Ovo bi trebalo da bude dovoljno jasno. A ipak, pogledajte samo kako se snažni umovi ne usuđuju da čuju Boga lično osim ako im se on obraća frazeologijom tamo nekog Davida, Jeremije ili Pavla.

Naš duh putuje čak i kada je telo primorano da ostane kod kuće. Mi podražavamo; a šta je drugo podražavanje do putovanje duha? Naše su kuće podignute prema stranom ukusu; naše police iskićene stranim ornamentima; naši pogledi, naši ukusi, naše sposobnosti priklanjaju se Prošlom i Udaljenom. Duša je stvorila umetnička dela gde god je umetnost cvetala. U rođenom umetnik iznađe misao da mu je potreban uzor. Beše to primena njegove vlastite zamisli na stvar koju je valjalo uraditi i uslove koje je trebalo uzeti u obzir. I zašto nam je uopšte potrebno da kopiramo dorski ili gotski obrazac? Lepota, prikladnost, veličina misli i neobičnost izraza bliski su nam kao bilo kome drugom…

[…] Ako zbog neke političke pobede, porasta prihoda, ozdravljenja bolesnog prijatelja ili povratka odsutnog ili, uopšte, zbog nekog drugog srećnog događaja, tvoj duh dobije krila i ti taman pomisliš da ti se dobri dani smeše- tome ne veruj. Ništa ti ne može doneti spokoj do tebe samog. Ništa ti ne može doneti spokoj do trijumf načela.


Catarina Inacio

Popular posts from this blog

Emil Sioran: O civilizaciji, nužnosti i strahu

Hermes Trismegistus u svetlu Aleksandrijskog sinkretizma

Anri Bergson: O intuiciji