Đuro Šušnjić: Religija i nauka - zbirka suvišnih uvreda

Nauka je neobična pojava u ljudskom iskustvu: racionalna je, ali počiva na veri; nije dogmatična, ali ima pretpostavke; ceni autoritete, ali nije autoritarna; jeste organizacija, ali svaki njen član je slobodan; jeste ustanova, ali sumnja u sve; nije ideologija, ali brani svoje interese; nije politika, a donosi sudbonosne odluke; nije pravo, a ima stroge norme; nije etika, a zahteva moralno vladanje; nije religija, a veruje u svoju metodu; nije filozofija, a ne može bez nje i sa njom se stalno spori; nije umetnost, a otkriva sklad sveta; nije mit, a ipak to postaje; nije magija, a stvara čuda; otkriva zakone, ali ih ne propisuje; ispituje pojedinačnu pojavu, ali joj saznanje pojedinačnog nije cilj; upoznaje delove stvarnosti, ali joj celina uvek izmiče; proučava čoveka, ali ga ne razume; otkriva istine o njemu, ali se one često pokažu kao zablude. S. Frojd kaže: poslednja zabluda u nauci naziva se istinom! U Ecce homo (Evo čoveka) filozof volje za moć se pita: „Zašto sam tako pametan? Zato što ne postavljam sebi pitanja koja to nisu”. Važnost pitanja za nauku je neprocenjiva, jer onaj ko postavi pravo pitanje, može da se nada i ispravnom odgovoru. 

Sada slede neke misli pune 

PITANjA ZA ČUĐENjE 

1. Ako je religija izraz neznanja, kako to da napredak u naučnom saznanju ne potisne religiju kao neznanje? Ako su religijski iskazi naučno neistiniti, zašto ogromna većina ljudi u njih ipak veruje?

2. Ako su religijski iskazi naučno neistiniti, da li su oni onda i besmisleni? 

3. Ako je religija stvarno iluzija, da li je moguća stvarnost kojoj iluzije nisu potrebne? 

4. Ako je vera protivna razumu, kako to da većina umnih glava iz nauke nije nalazila opreke između razuma i vere? 

Evo sada odgovora na ova pitanja, istim redom kojim su pitanja sledila jedno drugo. Odgovori će da ukažu na moć i nemoć nauke u kritici religije i da pruže osnovu na kojoj se može graditi snošljiviji odnos jedne prema drugoj. Istina nije samo na jednoj strani, i, kako dobro reče A. Vajthed, niti je religija uvek grešila, niti je nauka uvek bila u pravu. 

Alanson Fisher

ODGOVORI 

1. Ako bi kritika religije sa stanovišta nauke bila presudan činilac u odumiranju religije, onda bi, po toj logici, trebalo očekivati da uporedo sa neviđenim razvitkom naučnih saznanja prestaje potreba za religijskim odnosom prema svetu. A to, kako pokazuju podaci i svakodnevno iskustvo, prosto nije istina. Jer u društvima gde je nauka najviše razvijena, nailazimo i na najveći broj vernika. Neosnovan zaključak o odumiranju religije pod uticajem razvoja nauke jedino se mogao naslutiti iz iskustvenih podataka o sve manjem broju vernika koji javno vrše verske obrede. Ali iz podataka da, recimo, od 98% vernika u SAD svega 43% vrše obred jednom nedeljno, u Švedskoj od 60% svega 9%, a u Finskoj od 83% vernika samo 5% odlazi u crkvu, bilo bi pogrešno zaključiti da religija odumire [1]. Može se samo reći da slabi crkveni oblik vere, ali da time nije pogođena vera vernika. Ako broj vernika koji vrše verske obrede opada, to još ne znači da su oni prestali da veruju. Vršenje verskih obreda nije dovoljan dokaz vere, jer neko može da redovno obavlja verski obred, a da ne veruje, a neko može da veruje a da. nikad ne vrši verski obred. Ovo je znao već sv. Avgustin kada je govorio: „Bog ima mnoge koje crkva nema i crkva ima mnoge koje bog nema” [2]. Kritičari religije znali su da misle o religiji samo u dva pravca: ili da ona jača ili da odumire, ali da menja oblik, to uglavnom nisu pretpostavili. Svaki otklon od crkvene religije bio je protumačen kao odumiranje religije, iako je sam Marks upozorio da povlačenje religije iz javnog života ne znači njeno nestajanje, nego samo premeštanje u privatni život. Ne može se verski odnos svesti na pripadanje crkvi. Pojava osobne vere dokaz je da vernikov izbor nije okončan pripadanjem crkvi. Vernik može da. napusti crkvu ostajući veran svome bogu. Ista vera može da se živi na različite načine. Od sada ćemo morati da se navikavamo da verska osećanja, ideje i vrednosti ne tražimo samo u dosadašnjim oblicima vere, već i pored njih, izvan njih, pa i protiv njih. Usamljeni vernik sve je češći: svaki je sebi crkva, svaki je sebi papa! Svaki za sebe šapuće želje svom nevidljivom bogu. Tzv. istorijski sukob između nauke i religije jeste krivo razumevanje obeju. Izvori religije nisu samo u neznanju, pa samo naučno znanje ne može da je ugrozi. Zato i oni koji mnogo znaju, mogu da veruju. U našoj duhovnoj tradiciji naučno znanje je suviše uveličano, ali njegova vrednost nije tako velika kako se obično misli. Naše znanje ne ukida našu tajnu: znanje o životu ne iscrpljuje život. Ostaje neki višak života koji ne može stati u naučne pojmove. Znanje je naša opasna navika: mi ne možemo podneti ono što ne znamo! Mi smo obrazovani, ali ne i vaspitani; mi smo ozbiljni, ali ne i radosni; mi smo učeni, ali ne i mudri; mi znamo mnogo, ali nemamo čula za tajnu. Čovek nije samo razumno nego i nerazurnno biće: zato on svaku ideju i verovanje vrednuje bar na dva načina, gnoseološki i psihološki. Pojedinci i grupe vrednuju ideje (i verovanja) ne samo s obzirom na to da li su one naučno istinite ili ne, već i s obzirom na to da li te ideje (i verovanja) odgovaraju njihovim potrebama, interesima i željama. Psiholozi to izražavaju na sledeći način: 1) „Ono što taj čovek kaže izgleda istinito, ali nalazim da je to neprijatno i zato neću više da ga slušam”; 2) „Ono što taj čovek govori, sigurno nije istinito, ali nalazim da je prijatno i zato ću da ga slušam”. Istinitost ideje (ili verovanja) nije dovoljan uslov da bi se ideja (verovanje) prihvatila, kao što neistinitost ideje (verovanja) nije nikakva prepreka da je ljudi prihvate, slede i žive. Ko ideje (verovanja) isključivo vrednuje sa stanovišta naučne istine, taj sebi uskraćuje mogućnost da ih razume u funkciji drugih, brojnih ljudskih potreba. Ako ideje (i verovanja) ne bi zadovoljavale i druge lične i društvene potrebe i želje, osim potrebe za saznanjem istine, onda bi u istoriji značajnu ulogu imale samo istinite ideje (i verovanja). Istorijsko iskustvo govori da su neistinite ideje (i verovanja) odigrale bar isto toliko značajnu ulogu kao i istinite, ako ne i veću. Činjenica da se jedna ideja (ili verovanje) širi, prihvata i ostvaruje u masovnim razmerama, ništa ne govori o tome da je ona istinita ili neistinita (ona je samo privlačna), pa se njeno ostvarivanje ne može uzeti kao dokaz njene istinitosti. Valja razlikovati istinu vere od vere u istinu. U prvom slučaju bitno je dokazati, u drugom ubediti. Jaka vera ne mora biti istinita vera. Jedno verovanje ne mora da bude racionalno i istinito, ali može da bude funkcionalno i smisleno: kada jedno pleme veruje da brbljiva žena neće imati poroda, onda se žene ustežu da puno govore, pa ih je lakše podneti! Ovo verovanje sigurno nije istinito, ali ima smisla, funkcionalno je. 

Malevich - Mystic Suprematism

2. Ako bi religijske ideje (i verovanja) bile samo stvar pogrešnog mišljenja, kako to da su ljudi svih vremena i na svim mestima na sličan način grešili, iako su živeli u veoma različitim prirodnim i društvenim okolnostima? Bilo bi previše i za jednu zabludu da traje toliko dugo kao i sam čovek: ako bi zabluda trajala tako dugo, onda bi i sam čovek bio neka obmana. Nije li religija ipak nešto više od puke pogreške u mišljenju? Ako nije istinita, sa naučnog stanovišta, ima li ona nekog drugog smisla? Uzmimo prvo par primera koji upućuju na bitnu razliku između istine i smisla. Bajka ne mora biti istinita, ali bajka ima smisla, jer da ga nema, ne bi je pričali našoj deci i jedni drugima. Fašistička ideologija sigurno nije naučno istinita, ali ona ima nekog smisla, jer da ga nema, ljudi je ne bi masovno sledili. Laž sigurno nije istina, ali laž ima smisla, jer da ga nema, ljudi ne bi toliko lagali. Osnivači velikih religija i ideologija nisu bili posve sigurni da li njihove ideje i verovanja odgovaraju stvarnosti, to jest da li su one naučno istinite ili nisu, ali su. bili sigurni da njihove ideje i verovanja imaju smisla. Stvarnost ne mora da ima smisla, ali priča o njoj mora, makar ne bila istinita. Neistinito se ne sme brkati sa besmislenim i istinito sa smislenim. Uslovi koje mora da zadovolji jedan iskaz da bismo ga smatrali naučno istinitim razlikuju se od uslova koje mora da zadovolji jedan iskaz da bismo ga smatrali smislenim. Razlika između naučnih i teoloških iskaza ne može se svesti na razliku između smisla i besmisla, zato što teološki iskazi jesu smisleni premda ne moraju biti naučno istiniti ili se uopšte ne mogu naučno proveriti. Iskustvena nauka ne može da govori o nadiskustvenim pojavama, ako ne želi da napusti svoju metodu: na primer, ideja o zagrobnom životu ne može da se proveri naučnom metodom. Zaključak je jasan: jedan istinit iskaz mora imati smisla, jedan smislen iskaz ne mora biti istinit. Poricati istinitost teoloških iskaza ne znači poricati smislenost religije. Iskazi o bogu, đavolu, anđelima, duhovima itd. nisu činjenički iskazi, već vrednosni iskazi, i zato na njih ne treba primenjivati merila za ocenjivanje iskaza o činjenicama. Činjenički iskazi mogu biti istiniti ili neistiniti, a vrednosni smisleni ili besmisleni. To su dva reda iskaza koji se ne smeju brkati. Svete knjige nisu nauke o čoveku, već upute o njegovom spasenju. A nikakve upute ne slede ni iz koje iskustvene nauke. Iz naučne analize slobodnog pada tela ništa ne može da zaključi se o moralnom padu čoveka. Kada Hrist učini da slepac progleda, to nije činjenički iskaz već vrednosni, to jest jedna metafora koja može da znači: ako usvojiš moju veru, progledaćeš! Neki simbolički sistemi pružaju znanje, drugi nude spasenje. Radosne vesti o spasenju ne moraju biti istinite, kao što ni istinite vesti ne moraju biti radosne. Izvan spoznajnih sistema, čoveku nije stalo do istine koliko do spasa od istine. Ponekad nije bitno da li su odgovori na ljudske patnje tačni, bitno je da su uteutešni. Duša ne može da se ispuni odgovorima nauke na neka pitanja. 

 3. Neki ljudi su sigurni da je ono što zapažaju svojim čulima i zaključuju svojim razumom jedina stvarnost. Za ljude koji dublje misle, to bi bila uvreda. Jer oni su svesni da nas čula često varaju, a dobro se sećaju i pogrešnih zaključaka koje dugujemo razumu. Kako onda neko može reći da je nešto u religiji neistina, kad nije siguran ni u ono što u sistemu svoga mišljenja naziva istinom? To da nije video ili čuo boga, pre bi trebalo da pripiše nemoći svojih čula, nego da posumnja u njegovo postojanje: površan stvor, kao bilo koja strana novina! Možda je ono što naučni govor imenuje kao iluziju samo jedan sloj tajne života, tajne koja je stvarna kao i sam život, ali ostaje nedohvatljiva i neshvatljiva za naučni jezik. Ima toliko stvarnosti kojih nismo svesni ili koje ne možemo opisati i izraziti naučnim pojmovima, a koje deluju u nama i izvan nas. „Neka je blagosloveno to malo džungle u nama” - veli E. M. Remark. Ljudsko biće može da oseti i doživi ono što ne može da razume i objasni: i san je stvarnost, i šala je zbilja [3]! Zato ljudi veruju a apsolutnu i mističnu stvarnost, iako ona nije čulima dohvatljiva i razumom shvatljiva. Nauka govori o religiji svojim jezikom, to jest racionalnim pojmovima. U meri u kojoj sadržaj religije nije racionalan, u toj je meri nauka ne razume. A sve što ona ne razume svojim pojmovima, koji opisuju neke činjenice – ona proglasi iluzijom. Otac psihoanalize, koji je duboko verovao u moć naučnog razuma, morao je da prizna samome sebi da iluzija nije isto što i zabluda, da ne mora biti nužno lažna i neostvariva, ili u sukobu sa stvarnošću. Možda je najveća iluzija uverenje da se može živeti bez iluzija. „U svetu bez iluzija čovek je stranac” - upozorio je Alber Kami. „Ponekad se iluzije oplakuju s istom tugom s kakvom se oplakuju i pokojnici” - istakao je Mopasan. S druge strane, ako jedna verska tradicija smatra da su mistično iskustvo, intuicija i isihazam nadmoćni razumu, logici i nauci, onda nikakav više razgovor između nje i nauke nije moguć od samog početka: ako je način života mističan, onda on nije logičan! 

Jean Paul Gaultier fashion photography inspired by Renaissance paintings

4. Već su stari grčki filozofi pravili razliku između onoga što se može znati i onoga što ostaje stvar vere i slutnje. Ako smo bilo šta sa sigurnošću iskusili u stvarima razuma i vere, onda je to iskustvo granice do koje nas dovodi razum, i iskustvo prekoračivanja granice razuma, kuda nas odvodi vera. Drugim rečima, ima pitanja na koja se može dati razuman odgovor, a ima pitanja na koja se ne može dati razuman odgovor. Ako verske istine (to jest odgovori na pitanja) nisu razumne, ne znači da su one protiv razuma. Ako iskustvo vernika ne može uvek razumom da se shvati, to još ne znači da ga treba odbaciti, jer ima toliko vrednih iskustava u životu koja nisu razumna, ali čine so našega života i sastojak bez koga bi život bio prazna ljuska (na primer, iskustvo ljubavi, nade, vere itd.). J. Gorder dodaje: „Jer kad čovek shvati da ima nešto što ne shvata, onda je, u stvari, na najboljem putu da shvati raznorazne stvari”. Pored sistema znanja postoje sistemi verovanja. Verujemo kad više ne znamo. Kad bi sve mogli znati, ne bi imali u šta verovati. Vera govori o onome o čemu razum ne govori, ili ne može da govori. Nije tačno da vera prestaje gde razum počinje, tačno je da vera počinje gde razum prestaje. O onome što je apsolutno i mistično ne može se imati pozitivno znanje nego samo verovanje: baš zato postoje različita verovanja! Neke probleme čovek rešava razumom (tehničke), a neke verom (smisao života). On je logičan i teologičan u isto vreme. Gde razum posustane, vera ohrabri. Vera i razum su dve moći jedne te iste duše. Vera nije protiv razuma, već izvan razuma. Vanrazumsko nije isto što i nepoznato, jer za ono razumu nepoznato znamo preko drugih duševnih i duhovnih moći. Ono što ne možemo razumom saznati, nećemo proglasiti nepostojećim, bezvrednim, pukom iluzijom. Najrazumniji narodi u našoj povesti verovali su u najčudesnije stvari, što samo dokazuje da razum ne može biti i nije prirodni protivnik vere. Vera je prvi dodir sa dragim svetom: onim boljim delom nas samih, koga nismo svesni! Nesvesno skriva: ono zna mnogo toga što svesno ne možemo znati. Kada neko umesto znam kaže verujem, onda to znači da on napušta zakone mišljenja obične, formalne logike, i da sledi pravila drukčije logike, gde suprotnosti mogu bez teškoća da se izmire u višem jedinstvu. Čovekov odnos prema svetu nije samo razuman, nego i nerazuman: osećajni, voljni, vrednosni, iskustveni, itd. To znači da čovek stiče ne samo kognitivno, već i emocionalno i vrednosno iskustvo, pa i mistično. Ona iskustva, ili oni slojevi njegova iskustva, koji se ne mogu opisati, objasniti i razumeti razumskim putem, jesu za njega oblasti neiscrpnih tajni. Ima iskustava koja ne možemo izreći rečima i pojmovima, a ipak su to iskustva o nečemu i sa nečim, jer da se ne odnose na nešto - ne bi ih bilo. To su tzv. mistična iskustva. Mistično ovde znači samo to da nešto ne može racionalno da se izrazi, objasni i razume. Ne može se tvrditi da je iskustvo mistika nešto prazno, jer svako iskustvo mora da bude iskustvo o nečemu. I kad se o nečemu ćuti, to nešto nije ništa, samo nema reči da se nešto kaže, pa ispada da ćutimo ni o čemu. I ćutanje upućuje na nešto o čemu se ćuti. Mistik ćuti, ne zato što nema šta da kaže, nego zato što ne može ništa da kaže: mudro ćutanje koje nadilazi svako razumevanje! Šta je ćutanje nego govor koji mi ne čujemo uhom, ali osećamo duhom. Mistik zna da bog jeste (u njemu), ali ne zna šta jeste. On može da govori o svom odnosu prema njemu, a ne šta bog po sebi jeste, jer se to i ne može saznati. To je nešto što nije izrecivo, ali jeste prisutno, i zahteva da se prizna. Hegel nije bio u pravu kada je tvrdio da ljudi igraju mit i religiju zato što ne znaju da ih ispričaju racionalnim pojmovima. Oni to ne mogu. Obred je tajna koja se igra. U istinu spada ono što je rečeno i ono što nije rečeno, to jest ono neizrecivo, o čemu se mora svedočiti ćutanjem. Čovek govori i kad ćuti: izraz je širi od jezičkog izraza. O. Paz veli: malo reči dovoljno je za onog ko dobro razume! Religijskim simbolima naslućuje se jedna stvarnost koja je po svojoj naravi posve različita od nama poznatih stvarnosti. Pomoću religijskih simbola čovek pokušava da se približi toj stvarnosti, da je oseti kroz obred, san, intuiciju, maštu... Prema tome, religijski simbol u suštini ne objašnjava već nagoveštava sasvim drukčiju stvarnost od one koja može da se pojmovno izrazi. Religijski jezik nije jezik za opisivanje spoljašnjih činjenica, već jezik za izražavanje značenja koja tajnovita stvarnost ima za čoveka. Događaji o kojima se govori u svetim spisima nisu bitni sami po sebi, ali značenja tih događaja (stvarnih, mogućih ili izmišljenih) za vernike i njihov život od najvećeg su značaja. Događaji su se mogli desiti u bilo koje vreme i na bilo kom mestu, pa i u mašti, što je posve nevažno, jer tu nisu bitne istorijske činjenice nego nadistorijska značenja. 

VERA ZASNOVANA NA SUMNjI 

Čime su to bili očarani ili razočarani veliki umovi da su se priklonili veri nakon svih pustolovina kroz koje ih je proveo razum? Kao duhovi koji u sve sumnjaju, oni ne mogu a da ne posumnjaju i u versku dogmu, a kao ljudi sa ličnim i društvenim željama i potrebama oni imaju poriv za nesumnjivim istinama i beskonačnim trajanjem. Tako oni žive jedan život prepun sumnji i traženja [4], da bi se pri kraju života često priklonili nekoj veri koja obećava više od (relativne, naučne) istine. „Amen” na svim jezicima uglavnom znači „tako je”, „izvesno”, „sigurno”. Tek kada je nauka o čoveku javno priznala svoje ograničenosti u razumevanju čoveka, mogla je ona da stupi u dijalog sa drugim pokušajima razumevanja čoveka i njegove sudbine u svetu. Oni koji čine razum jednog društva okreću se veri kad se uvere da razum omogućava veoma ograničene uvide u bit života i smrti: vera se rađa i iz saznanja o granicama razumske spoznaje. Religija govori o onome o čemu nauka ne govori i ne može da govori. Obrazovanje ne isključuje verovanje. Ako je nekada vera bila vera siromašnih duhom, ima znakova da ona postaje vera bogatih duhom. To da nam oni koji veruju čine manjinu više je znak duhovnog siromaštva nego znak otvaranja za nove i bolje duhovne mogućnosti života. Budućnost religije valja vezati za buduću sudbinu duhovnog u društvu, jer je religija samo deo te celine koja je danas ugrožena sa svih strana. Sve što kažemo o odnosu naučnika i vere više je oprezno razmišljanje nego provereno i dokazano znanje. Odgovori na ovakva pitanja, kao što je već rečeno, samo smanjuju stepen objektivne neodređenosti i subjektivne nesigurnosti, ali ih ne otklanjaju. Činjenica da je ogromna većina naučnika u prošlosti i oko polovine njih u sadašnjosti religiozna, upućuje na to da su oni, pored moćnih metoda socijalizacije u svetovnom duhu, duboko iskusili ograničenost nauke i priklonili se veri kao smislenom okviru orijentacije. Svojim životom i radom oni su dokaz da je religija moguća i u racionalnom društvu, u čijem temelju leži ideja racionalnosti. Ovo je u skladu sa mišljenjem čuvenog fizičara Hajzenberga da „ljudska društva mogu živeti i pored oštre razlike između znanja i vere”. A F. Kapra u Tao fizike dodaje: „Nauci nije potreban misticizam i misticizmu nije potrebna nauka; ali čoveku je potrebno jedno i drugo”. Ako čovek iz nauke otkriva red u svetu ili logos, onda je nauka logičan način obožavanja, pojmovno ispovedanje na jednom drugom oltaru. Bez obzira na to što oko 60% vrsnih naučnika - među njima su i takvi kao Ajnštajn, Bor, Hajzenberg, Plank - veruje u boga, ipak se sa dovoljno razloga može reći da su naučnici, u odnosu na celokupno stanovništvo, manje skloni veri i vršenju verskih obreda. Pitanje je u ovome: relativna ravnodušnost naučnika prema tradicionalnoj ili crkvenoj veri još ništa pouzdano ne govori o njihovoj veri. Jedan istraživač je našao da među naučnicima prirodnih nauka ima veći broj vernika nego među onima koji se bave društvenim naukama, a među ovim poslednjim psiholozi su najmanje skloni da veruju u boga. On to objašnjava tako što kaže da su ovi ljudi izabrali da se bave proučavanjem ljudskog ponašanja, a svuda nailaze na razlike i relativizam verovanja, što, ih onda nagoni da tako gledaju i na vlastitu veru. Iako naučnici, kao i ostali vernici, veruju u istog boga, vrše iste obrede itd., valja znati da su oni došli do svoje vere kroz sumnje, intelektualne borbe i razmišljanja koja vode računa o razlozima svake vrste. Tek kad se ima u vidu ova složenost, bogatstvo i organizacija njihovih razloga, može se zapaziti da njihovo religijsko ponašanje, iako se bitno ne razlikuje po spoljašnjim znacima od ponašanja drugih verskih grupa, ima sasvim drugu unutrašnju strukturu, motivaciju i logiku razvoja. U svojoj iskustvenoj spoznaji, čovek se bavi ovostranim i konačnim, tj, prostorno - vremenskim pojavama; u svojoj nadiskustvenoj spoznaji, čovek je zaokupljen onostranim i beskonačnim, tj. pojavama iznad prostora i vremena. Ova druga spoznaja omogućava onu prvu, jer bez svesti o nadiskustvenom ne bismo imali svest o iskustvenom. Ljudski duh kao da ima dva oka: oko vere i oko razuma, i time je zadovoljan! „Čovek je biće koje shvata ono što ne može videti i veruje ono što ne može shvatiti”. Religija počinje tamo gde nauka ostavlja čoveka na cedilu: nemoć nauke otvara nepreglednu oblast vere. Nema razloga da nekome zamerimo što veruje gde ne može znati. Vera preleće gde razum ne doleće. Razum dovodi u sumnju veru kroz neuspeh da je razume. Vera je najsmelija hipoteza koja se ne može proveriti drugačije nego verovanjem. To je istina koja se shvata i dohvata bez učenja i mučenja: večni dokaz same sebe! Jer, „te su stvari skrivene učenima, a jasne maloj deci”. Tako se čovek iz nauke, koji istražuje veru, susreće sa slojevitošću same stvarnosti, stičući svest ne samo o granicama naučne spoznaje nego i o beskonačnosti sveta. Analitička metoda raskida sa drugim pristupima stvamosti, ali i sebe zatvara za njeno potpunije razumevanje. Za naučnu metodu postojanje tajne samo je dokaz o neznanju. Ima uvida u strukturu stvarnosti koji se ne mogu proveriti metodama pozitivne nauke, ali valjda nešto znači to da ti uvidi ne protivreče nauci. Ako ne protivreče nauci, nema razloga da ih ona odbacuje, iako ima razloga da ih uzme ozbiljno, jer upozoravaju na njene granice u spoznaji stvarnosti. Ako jedno iskustvo ne može da se ospori naučnom metodom, nema razloga da se u njega ne veruje. Čim se pođe od jednog čisto racionalnog sistema, onda svako iskustvo, koje se ne uklapa u taj sistem, nužno pada ispod „duha vremena”: to je onda pad u „predpovest”, „mitologiju” i sl. U meri u kojoj se religija pojavljuje u čulnim oblicima, u meri u kojoj je ona društvena činjenica, u meri u kojoj je dostupna posmatranju itd., moguće je o njoj govoriti u naučnim pojmovima; ali u meri u kojoj ona sadrži nadčulne slojeve, u meri u kojoj je ona unutrašnje (mistično) iskustvo, u meri u kojoj nije dostupna posmatranju itd., o njoj ne može da se govori u naučnim pojmovima, već je potreban jedan drugi jezik, namenjen otkrivanju onoga što pojmovnom jeziku ostaje skriveno. 

Agostino Arrivabene

ZAKLjUČAK 

Dijalog između nauke i religije omogućen je postojanjem racionalne dimenzije u oba sistema ideja, verovanja i prakse. Kritika religije sa stanovišta nauke zahvata samo, racionalni (intelektualni, kognitivni) sloj religije, to jest dogmatsku ili racionalnu teologiju, dok drugi slojevi ostaju izvan domašaja te kritike. U meri u kojoj se religija oslanja na neracionalne slojeve u vernikovom iskustvu, u toj istoj meri racionalna kritika religije ne može biti uspešna [5]. Nauka i religija jesu dva različita puta. kojima čovek korača prema. istini o sebi i svetu u kome živi. Dva različita, a nikako dva neprijateljska puta: dva podjednako vredna napora ljudskog duha! Ova umna i čovečna pretpostavka o ravnopravnosti u dijalogu isključuje sva ona gledišta koja podrazumevaju da religiozne ideje, verovanja i obredi predstavljaju niži stepen u razvoju čovekovog odnosa prema svetu i prema sebi samom, i da će taj stepen u razvoju biti prevladan kada čovek ovlada naučnim metodama razumevanja i vladanja svetom i sobom. Religija je svojstvo ljudskog duha, a ne niži stepen u njegovom razvoju. Između nauke i religije bilo bi manje intelektualnih sporova i društvenih sukoba da su jedna i druga, pre svega, iznele svoja načela, a zatim, u ravnopravnom dijalogu, uočile i ocenile mogućnosti i granice svojih načela i vrstu pitanja i odgovora koje ona omogućavaju. Onda bi obe strane uvidele da sporovi i sukobi nastaju kada se jedna ili druga usudi da izađe izvan okvira zacrtanih njihovim načelima, unutar kojih isključivo vrede njihovi pojmovi i simboli. Tako bi, umesto neprijateljskog obračuna nauke sa religijom, imali razgovor o pitanjima merila ili kriterijuma razgraničenja između naučnih i religijskih iskaza. Svaki pokušaj da se merilima jednog sistema ideja, verovanja i prakse vrednuje drugi sistem može da dovede do zbrke, nerazumevanja i sukoba. Svaki pokušaj da se merila jednog sistema nametnu kao važeća za drugi sistem ili siteme ideja, verovanja i prakse, vodi u autoritarno shvatanje istine. Valja poći od toga da su svi oblici izražavanja čovekovih iskustava podjednako vredni i da merilima jednog oblika ne bi trebalo ocenjivati sve druge, ako hoće da se objasni i razume njihova prava priroda. Ako religija nije u stanju da jasno istakne kriterijume za dokazivanje i proveravanje svojih ideja i verovanja, to još ne daje pravo nauci da ove ideje i verovanja meri vlastitim merilima. Bila bi to neoprostiva greška ako bismo svaku ideju, verovanje ili stav, koji se pokažu kao naučno neistiniti, proglasili neistinitim, iluzornim ili uopšte beskorisnim, jer ima ideja i verovanja koja ne zadovoljavaju merila naučne istine, ali su smislena i vredna na drugi način. Ljudi ne izražavaju svoja iskustva samo naučnim pojmovima, što znači da sva ljudska saznanja nisu pojmovnog tipa. Pomoću religijskih ideja, verovanja i prakse čovek dokazuje da na pitanja, na koja ne može pružiti naučni odgovor, može da ponudi odgovor druge vrste. Religija može biti zanimljiva za nauku utoliko što otvara nova i nepoznata polja ljudskog iskustva, otkriva pojave koje znače izazov za naučna istraživanja i postavlja pitanja na koja nauka često ne može da. odgovori. Religija dovodi naučnika pred teorijske probleme na koje on nije spreman i zbog kojih mora potražiti pomoć sa druge strane (filozofije i drugih nauka). Religija je privlačna za nauku bar utoliko ukoliko stalno upućuje na granice nauke i njene metode. Jedna živi od nedostatka druge [6]. U tom smislu može se reći da je granica između nauke i religije povesno promenjiva, što ne znači da ona može nestati. To čini gipkom i delatnom ne samo naučnu nego i religijsku misao. Kritika religije sa stanovišta nauke odvija se tako kao da je u nauci sve u redu, a u religiji nije: i u nauci ima dosta neodređenih pojmova, neproverenih teorija, brzopletih uopštavanja, pogrešnih predviđanja, zabluda, iluzija itd. Razlika između naučnih i religijskih iskaza ne može se naći na području logike, jer teološki iskazi mogu da budu izvanredno logični, baš kao i naučni [7]. Nelogičnost se može uzeti kao prvi znak da nije reč o naučnim iskazima. E. From je upozorio da i paranoično mišljenje može da bude logično - logika ne isključuje ludilo. Logika obezbeđuje pravilno mišljenje i zaključivanje, metodologija osigurava istinito mišljenje i zaključivanje. Ako neistiniti iskazi mogu biti isto tako logični kao i istiniti iskazi, onda se razlika između njih ne može naći na području logike. Drugim rečima, istinito mišljenje mora biti pravilno, pravilno mišljenje ne mora biti neistinito. Sve može biti logično i pravilno, ništa ne mora biti istinito. Razlika između naučnih i religijskih iskaza ne može se svesti na razliku između smisla i besmisla, jer su teološki iskazi izvanredno smisleni, baš kao i naučni. Razlika između naučnih i religijskih iskaza ne može se utvrditi ni s obzirom na istinitost, jer su obe vrste iskaza istiniti unutar svojih oblasti i merila istine koji u njoj važe: samo kad se teološki iskazi odnose na iskustvene činjenice, nauka može da ih proveri, opovrgne i odbaci ili prihvati, dok u svakom drugom slučaju nauka ne može bilo šta reći o vrednosti tih iskaza, ni da su istiniti, ni da nisu. Razlika između naučnih i religijskih iskaza može se jedino naći u oblasti ljudskih potreba: naučni iskazi zadovoljavaju potrebu za racionalnim saznanjem, teološki iskazi zadovoljavaju vansaznajne potrebe (za krajnjim smislom života i smrti, utehom [8], spasenjem [9] itd.). U nekim uslovima čovekovo ponašanje je rukovođeno idejama za koje zna da su naučno proverene, u nekim uslovima njegovo ponašanje je vođeno potrebama za koje on oseća da moraju biti zadovoljene. Svako verovanje, koje ne zadovoljava neke ljudske potrebe i želje, osuđeno je na izumiranje. Religija nije izumrla. Ona zadovoljava neke potrebe i želje. Religija nije nauka u povoju, koja će da ode u muzej kada nauka odraste, već je to nezavisan način mišljenja, verovanja i delanja, kojim vernik rešava neke svoje probleme, one koje ne može da reši na druge načine, uključujući i pomoć nauke i njene metode. Religija nije oblik nedovoljno razvijene nauke. Kad bi nauka odvodila u neveru, onda bi naučnici bili odreda nevernici, a to prosto nije istina. Ako se kaže da je religija zabluda, još se nije reklo da je ona laž; ako se kaže da ona nije istina, još se nije reklo da ona nema smisla; ako se kaže da je ona iluzija, još se ništa ne govori o njenoj vrednosti za život; ako se veli da je stara, ne veli se da je zastarela. Ako je ovo izlaganje počelo pitanjima u koja sam položio svoje nade i svoje sumnje, onda je razumljivo što odgovore nisam tražio isključivo u jednom smeru i uočljivo zaokružene. Filozof volje za moć ističe: „Suviše sam znatiželjan, suviše pitalica, suviše neobuzdan, da bi mi se dopao neki odgovor grub kao pesnica”.