Šarl Lalo - Psihološka estetika

1. Umetnost i život 

Predmet psiholoske estetike: tvorac i ljubitelj. - Postavlja se jedno prethodno pitanje: da li estetika ima naročito posla sa tvorcem koji je aktivan u stvaranju ili sa ljubiteljem koji je pasivan u posmatranju? Da li je psihološka estetika naročito psihologija genija i invencije ili psihologija divljenja, ukusa i ocenjivanja? Često su je shvatali na jedan ili na drugi način. Treba je shvatiti i na jedan i na drugi način. Ne zanemarujući nesumnjive razlike, treba zapaziti i da je stvaralac umetnik isto tako i sudija samom sebi: pisac čim ponovo pročitava svoj rukopis da bi ga ispravio, slikar čim se izmiče da bi video svoje platno u celini i doterao ga, muzičar čim svira svoju simfoniju na klaviru iii kad je orkestar pred njim ponavlja. A kritičar ili ljubitelj je aktivan na svoj način kad kroz misao oživljava delo i čini ga svojim i, da bi ga razumeo, trudeći se da usvoji njegovu tehniku. Moderna estetika se obraća redom tim obema, nerazlučivo vezanim, formama umetničkog života.

Sir David Jagger painting Vivien Leigh


1) Ličnost, iskrenost, fikcija. - Često se ponavlja da umetnicko delo treba da bude izraz ličnosti svog tvorca i da sšo je ličnije ono je lepše. Odsustvo ličnosti lili iskrenosti smatra se kao jedan od najautentičnijih znakova ružnoće. Takvo ubedđnje ima Kroče, na primer, u svojoj teoriji intuicije - izraza, prema kojoj funkcija jednog dela je da izrazi ne neki umetnički rod ili tehniku, pa čak ni senzaciju ili delimičnu emociju, već nedeljivu intuiciju jedne celokupne ličnosti.

Ništa tačnije od ove misli, ako ona samo tvrdi da je svako delo jedinstveno, da nije identično ni sa jednim drugim, pošto je ono novi trenutak razvoja, a da je neka kopija iii bedno podražavanje, pošto nije stvaralaštvo, samo zanat a nikako umetnost.

Ali time se često želi reći da delo, odnosno lepota divljenja dostojna izražava upravo ličnu prirodu iii karakter i navike umetnika ili onoga koji joj se divi, i to utoliko više ukoliko je ona lepša. Lepota je ličnost, koju uostalom ovde veoma proizvoljno identifikuju sa osećajnošću. Međutim, ta ozakonjena pretenzija je možda samo predrasuda koju održava taština mnogih umetnika, koji brižljivo povećavaju u svoju korist količinu željene iluzije koja je deo svakog estetičkog divljenja.

Zaista, kakvog bi značaja morala da ima reč iskrenost primenjena bez metafore na neku simfoniju, pa čak i na dramu ilii roman sa mnogobrojnim ličnostima. »Iskreni ste? pita jednog mladog pisca romansijer i pesnik Diamel. Pa lepo! naučite da lažete.«

Uloga umetničkog dela je da stvara zamišljeni svet čija je prva dužnost po nameni da se od ovog datog na neki način razlikuje. Čak i kad je delo u najvećem stepenu realistično, svet u koji nas ono prenosi je ipak fikcija pera ili kicice. »Lepo je veličanstvenost istinitog« rekao je jedan neoplatonovac. U umetnosti ono je ponekad veličanstvenost lažnog, a uvek irealnog. Iz toga proizilazi da odnosi dela i čoveka nisu tako jednostavni kako se to najobičnije pretpostavlja.

Ava Gardner in One Touch of Venus

2) Pet glavnih odnosa dela sa životom tvorca ili ljubitelja. Najbolji razlog postojanja glavnih estetičkih sistema je da izraze sa osobitom pažnjom jednu od funkcija koju umetnost vrši u životu. Ali je greska svakog od tih sistema što hoće da uzdigne kao isključivu onu koju je on istakao, zanemarujući ostale psihološke tipove stvaranja i posmatranja. Tobožnja opštost, različita uostalom prema doktrinama, pretvara se u razlikovanje psiholoških a takođe i socioloških tipova

Funkcija promene. - Prva funkcija koju umetnost vrši u životu je da učini da zaboravimo na život kroz igru. Posmatranje lepog je dakle promena ili bekstvo, višak ili luksuz. Kant je insistirao na toj nezainteresovanosti, a Spenser je, posle Šilera, hteo da čitavu umetnost svede na jednu višu formu igre. Ali mnogi različiti elementi ulaze u složene funkcije igara: pre svega primljeno pravilo i razonoda. Umetnost je bila igra u obliku discipline za poštenog stilistu Flobera. Ta igra je uzela više oblik razonode kod Lamartina, koji je često hteo da od svoje poezije načini zabavu za govornika ili državnika, što je on u stvari bio, i ne bez uspeha. Estetička misao je, kaže Gros, “praznično stanje duha«. Delo koje pripada tipu Flobera ili Lamartinovom tipu izražava ono štp nedostraje jednoj ličnosti u stvarnom životu, mnogo više nego ono što ona jeste.

Pročišćavanje stvari. - Drugoj funkciji umetnosti Aristotel je dao živopoisno ime »pročišćavanje (ili čišćenje) stvari« ( Katharsis) Tragedija, govorio je on, kroz neškodljive slike gasi našu potrebu za žestokim uzbuđenjima za koja nam društveni život ne daje normalno dovoljno prilike: za užasom i samilošću; mogla bi da se navedu još druga, a pre svih ljubav. - Umetničko delo ovakvog tipa vrši pozitivnu funkciju oslobađanja, moralne imunizacije, što u telu vrši veštački izazvan čir ili injekcija ublaženog seruma.

Gete tvrdi da je napisao Verteta da bi se oslobodio opsesija strasti i nagona za samoubistvom. Isto tako govori Mise u tri svoje Noći. Frojdova psihoanaliza postavlja psihološki tip Getea kao opštu funkciju svakog umetničkog dela: to je preuveličavanje jedne delimične istine.

Audrey Hepburn

Tehnička aktivnost. - Treća funkcija umetnosti najkarakterističnija je tehnička funkcija, to jest za muzičara izvođenje “muzičke misli” čiji su jezik samo zvuci, za pesnika život svojstven ritmovima, za slikara plastični svet u kome su realnosti samo oblici i boje. Daroviti umetnici izvode te funkcije zato što za njih poseduju organe bez drugog neposrednog cilja nego da stave u dejstvo te fizičke i mentalne organe. Ova aktivnost ima svoju relativnu autonomiju među ostalim aktivnostima realnog života, i ona se ne meša ni sa jednom drugom. 

Tako su braća Gonkur čisti umetnici koji jedino vode računa o tehnici svoje umetnosti. Našlo bi se obilje primera ovog tipa u istoriji »apsolutne muzike« bez reči i radnje. 

U XIX-om veku skola »umetnosti radi umetnosti« mislila je da može da uzdigne ovu aristokratsku normu kao jedinstveno pravilo za sve. 

Funkcija usavršavanja. Četvrti odnos koji može umetnost da održava sa stvarnim zivotom je odnos usavršavanja ili idealizacije. Tako stari viteški romani, pa dela Žorž Sandove, zatim dela, za koja se kaže da su »za devojke« i većina akademskih »litografija« su utopijska ulepšavanja stvarnosti. Od Platona, i uprkos postojanju realističkih rodova, mnogobrojne idealističke teorije su propovedale ovu funkciju kao jedinu dostojnu umetnosti. To je antiteza savremenog egzistencijalizma, uvek »angažovanog« u realnom, bar u principu. 

Funkcija udvostručavanja. - Najzad zadatak lepog dela može biti da udvostručava ili :a pojačava realni život, onakav kakav je, iz zadovoljstva da se sačuva njegova slika, i po potrebi da se pojača a da se pri tim izmeni ukoliko je moguće manje. Pročišćenje strasti smera naprotiv da nas nje oslobodi. 

Hedy Lamarr

Da bi udvostručio »obećanje srćce« tj.lepotu, Stendal je uvek samog sebe unosio u svoja dela bez ulepšavanja, a Mopasan je hteo da slika stvarnost objektivno i nepristrasno. Od Montenja do Baresa i do Prusta, francuska književnost je obilovala u egotistima velike vrednosti. Tenov naturalizam, vitalizam Gijoa, Zolin realizam, Sartrov egzistencijalizam pretpostavljaju da svaka umetnost ima za cilj da reprodukuje i pojačava realnost, nikako da im menja osnovu. Po sebi se zna da su ovih pet psiho-estetičkih tipova retko čisti; naprotiv, oni su skoro 'uvek pomešani. Nek Miseova Noć je za njega bila čišćenje od strasti a neka druga poema za njega je naprotiv bila njeno udvostručavanje iii idealizacija. S druge strane, delo koje je izvršilo odredenu funkciju u zivotu svoga tvorca, možda će vršiti sasvim drukčiju funkciju kod njegove publike. Verter je mogao da imunizira Getea protiv opsesije samoubistva; ali je gurnuo u samoubstvo izvestan broj njegovih čitalaca. Lako je uočiti izvanrednu složenost i dvosmislenost moralnih i društvenih posledica koje kroz ovu psihološku analizu naziremo.
Umetnost, ako uvek izražava ličnost tvorca ili ljubitelja, ima najmanje pet veoma različitih načina da je izrazi. Lepo delo ne podrazumeva uvek i lepu dušu. Biografija velikih ljudi često ih pokazuje kao sitne po karakteru van njihovih remek-dela, koja jedino ostaju velika. A poneki uzvišen duh je u svom izražavanju lišen svake izražajnosti. To veoma često razilaženje između umetnosti i života vređa i zaprepašćuje suviše jednostrane sudije, koji u tome vide samo licememost koja je za osudu ili neobuzdani besmisao. 

Malo je estetičkih predrasuda tako varljivih kao što je predrasuda »biografske kritike« :”kakvo delo, takav čovek” i obratno. Vrlo često, umesto da unese u svoje delo ono što je, čovek u njega stavlja ono sšo veruje da je ili ono sto hoće da bude, ili ono što ne može da bude, ili ono što se plaši da ce postati. U svim slučajevima trebalo bi da se kaže: »Jedno čovek, drugo delo.« 


Comments

Popular posts from this blog

Ђуро Коруга: Шездесет - Савршен и хармоничан ентитет у креацији и еволуцији

Ariana Huffington - Maria Callas (part I)

Sreten Petrović: Mit, religija i umetnost