Bela Hamvaš: Budnost

Будност је метафизичка осетљивост човека. Мета фисика пак значи: изнад природе. Натприродна осетљивост која гледа и види и зна чак и оно што је недоступно за чула. Будан је онај који види изван појава чула, ума, осећања, страсти. Константна ознака Буде јесте - савршено будан. Али и сама реч буда значи духовну будност. Будан сањар. Он је одбацио све врсте сна, не спава више ни чулима, ни страстима, ни умом, ни жељама. Отвореност бивства има четири главна правца: први је отворен према натприродном свету који се налази с оне стране природе; други је отворен према бивству другог света који се налази с оне стране живота; трећи је отворен према мистеријама душе; четврти је отворен према свим живим бићима, у првом реду према другом човеку. Први правац отворености је метафизика; други је веза са светом мртвих; трећи је вечност за мистерије; четврти је непосредност у заједници.

У последње време настало је прилично велико неповерење према многостраности древног великог човека, па је многострука способност предисторијских личности оквалификована као легенда. Нема никаквог разлога за овакво неповерење. Питагорина делатност пада на границу историјских времена, Емпедоклова је још каснија. Сви знаци говоре да овај човек, ако и није сасвим свакодневна појава, није био легендаран. И ако смо у историјским временима овога човека готово видели својим очима, немамо разлога да претпоставимо да слични нису могли живети сто-двесто година раније. Данашњи специјалиста и стручњак, наравно, нехотично је скептичан у својој суженој ситуацији света наспрам космички простране и универзално прозрачне људске личности.

Ови људи су били сакралне особе. Смисао њихове универзалности је натчовечност. Оно поуздано и самосвесно блиставило које се очитује у њиховим речима и делима и које зрачи из њихових личности, чак често и кроз глупе анегдоте, чини чулно готово опипљивом ову натчовечност. Древни теолог је човек који ни у предисторијским временима није био честа појава, али је био стваран. Од тада се губи управо овај сакрални субјекат. Од последње крупне појаве, од Платона, историја не зна за овакву надљудску личност.

Преокрет у шестотој години пре Христа има два крупна обележја која од тада владају човечанством: сакрални субјекат и књига. Њих двоје су Учитељ Живота. Сакрални субјекат одговара древном бивству: јер је жив, разгрнут, отворен, слободан, непосредан, личан, апсолутан, интензиван и реалан. Књига одговара историјском бивству, јер је предмет, она је везана, обликована, посредна, безлична, релативна, екстензивна и рефлексивна. У древном добу Учитељ Живота је био први сакрални субјекат, у историјском добу Учитељ Живота је књига, сакрални субјекат.

Древне књиге су написане у сутра-стилу. Сутра је сансртска реч, граматички она је кратка реченица састављена од готово неповезаних речи, такорећи загонетка. Могла би се назвати и тајним писмом које се састоји од корена речи. Везе треба да нађе читалац. У оваквој сутри записивач користи речи као симболе. Због тога се речима исписане књиге древне Индије или Ирана у суштини не разликују од кинеске књиге исписане знацима, од египатског папируса исписаног хијероглифима, од вавилонског писма урезаног у камен или од писма мексичких Ацтека, узловног кипуа у Перуу.

Сутра је у највећем броју случајева, без обзира од колико је речи састављена, увек за једну реч краћа од потпуне реченице. Ако је за продрмавање потребно шест речи, онда каже само пет. Шеста је кључ који даје или Учитељ или га треба наћи. Сутра се евентуално и без њега може разумети, али можда погрешно, можда сасвим супротно. Све док разумевање не прати сев буђења, човек дотле није разрешио сутру. Јер је тај сев примаран. То је бљесак искре о којем Платон говори у седмом писму. Најдубљи садржај сутре увек је метафизички и апсолутан. Митски садржај, слика је већ другоразредна. А рационални смисао је трећеразредан. Своје граматике пак уопште нема. Каткада звучи као пророчанство, понекада као халуцинација. Тако је говорила Питија, тако су писали песници, тако су се оглашавали богови.

Max Ernst - Nocturne