Emil Sioran: O civilizaciji, nužnosti i strahu

Svaka potreba, usmeravajući nas prema površini života da bi nam skratila njegove dubine, daje vrednost onom što je nema, onom što je ne bi smelo imati. Civilizacije se, sa čitavim svojim aparatom, temelji na našoj sklonosti prema nestvarnom i nekorisnom. Kad bi smo prihvatili da ograničimo svoje potrebe, da zadovoljimo samo nužne, propala bi istog časa. Zato je ona, da bi trajala, prisiljena da ih za nas stvara iznova i iznova, da ih bez predaha umnožava, jer bi sveopšta primena ataraksije imala po nju mnogo teže posledice nego neki opšti razarajući rat. Dodajući sudbinskim poteškoćama prirode bezrazložne poteškoće, ona nas prisiljava na dvostruku patnju, unosi raznolikost u naše nemire i pojačava naše nemoći. Neka nam ne ponavljaju da nas je ona izlečila od straha. U stvari, očigledna je korelacija između umnožavanja naših prostora i porasta naših užasa. Naše želje, iz kojih izviru naše potrebe, izazivaju u nama stalnu zabrinutost, mnogo nepodnošljiviju od jeze doživljene u prirodnom stanju, pred prolaznom opsnošću. Više ne drhtimo s vremena na vreme; mi drhtimo bez predaha. [...] Radije se trudimo da podnosimo svet i da utisak koji od njega primamo posmatramo kao nametnuti utisak, koji nas se ne tiče, koji trpimo kao da nije naš. "Ništa mi ne pripada od onog što mi se događa, ništa nije moje", govori Ja kad sebe ubeđuje da nije odavde, da je pogrešilo svemir, i da može da bira jedino između bestrašća i obmane.


Popular posts from this blog

Stepeni buđenja svesti

Emil Sioran: Automat