Circles Squared

Preuzeto sa sajta Tantričke Unutrašnje Prakse Često govorimo da je osnovni problem identifikacija ili vezanost i da bez odustajanja od identifikacije sa onim što sada jesmo nema prodora u više stanje svijesti. Ovo samo po sebi nije neki problem da se shvati ali je problem način na koji će da se shvati. Značenje riječi koje imamo u svakodnevnom nije značenje koje možemo da koristimo u Unutarnjoj Evoluciji. To su dva različita jezika. Meni ovo znači sasvim nešto drugo do čovjeku koji ove riječi koristi na svakodnevan način. Svaka riječ u ovoj rečenici ima svoje značenje. “Osnovni problem”, “identifikacija ili vezanost”, “odustajanje”, “ono što jesmo”, “prodor u”, “više stanje svijesti”. Svaka ova riječ i konstatacija ima svoje značenje. I sve dok ne postoji pravilo razumijevanje značenja ne možemo govoriti o mogućnosti da netko iskoristi ovo za svoj Unutarnji razvoj. U mnogim duhovnim školama ne dopuštaju da se pređe na slijedeći korak ukoliko svaka riječ nije pravilno razumljiva....

"Niko ne može očekivati da će zadobiti veliku Tajnu ako svoju egzistenciju ne uskladi sa rasponom preduzetih istraživanja. Nije dovoljno biti studiozan, aktivan i istrajan ako vam nedostaje čvrsto načelo, konkretna osnovica, ako neumereni polet zaslepljuje razum, ako oholost tiraniše prosuživanje, ako lakomost cvate na crvenkastom iskrenju zlatne zvezde. Neprestanim uvežbavanjem sposobnosti posmatranja i zaključivanja, meditacijom, neofit će se uspinjati stepenicama koje vode do svega što je znanje. Konačno, kada uspeh kruniše mnoge marljive godine, kada njegove želje budu ispunjene, Mudrac će se, prezirući taštine ovog sveta, približiti smernima, razbaštinjenima, svima što rade, pate, bore se, očajavaju i plaču na zemlji. Bezimeni i nemi učenik večite Prirode, apostol večnog Milosrđa i ostaće veran svom zavetu tišine. "U Nauci, u Dobru, Adept mora zauvek ćutati" Caspar David Friedrich

HERMES - TRI PUTA NAJVEĆI Od samog početka čovekovog delovanja postojali su čarobnjaci, šamani, vidovnjaci, čudotvorci i iscelitelji. Mnogo pre ikakvog istorijskog spisa, te su osobe delovale, katkad u istom svojstvu, a katkad u približnom, kao svešenici, proroci, mudraci, vračevi, tumači snova, duhovnici, astrolozi, bardi i lekari. Njihove aktivnosti spominju se među prvima u poznatoj istoriji. Na Srednjem Istoku, u samu zoru Hršćanske ere, takvih je osoba bilo mnoštvo. Zaista, ponekad se tvrdilo da je i sam Isus bio jedan od mnogih čudotvoraca svoga vremena, čiji je kasniji uticaj na civilizaciju bio puka slučajnost. Tako, prema preminulom profesoru sa Univerziteta Kolumbija, Martonu Smithu, Hršćanstvo nije bilo ništa drugo do slučajan događaj koji se, poput mnogih istorijskih fenomena, mogao razviti potpuno drukčije ili se ne razviti uopšte. Izuzevši slučajno nastale okolnosti, mogli smo, umesto dve hiljade godina hrišćanstva, imati dvije hiljade godina religije temelj...

Zaposednutost mogućnošću sinteze umetnosi i nauke odvajkada je bila primamljivo ali i klizavo tle za one koji sa njom iniciraju susret. Stepen obazrivosti sa kojim joj se prilazio u prošlosti nije prvenstveno zavisio od toga da li je posredi akademska razonoda ili pak profesionalna misija. Ne, reklo bi se da je primarni faktor koji bi na to imao uticaja porast svesti o čovekovoj zavisnosti i poziciji u fizičkom ustrojstvu stvarnosti, koja ne može biti nedovoljno izražena. Esej Matilde Markoli* (Matilda Marcolli), “Still Life As a Model of Spacetime” jedan je od svežijih, analitički najpotkovanijih i činjenično najargumentovanijih poduhvata sinkretičkog tipa kome cilj nije puko ukazivanje na slučaje ukrštanja puteva naučnog i umetničkog, već konkretan prikaz akumulacije znanja u jednoj oblasti koja sistemskim putem, uz obligatoran period kritičke “digestije”, svoje odredište nalazi i u fascinacijama umetnika doba kojima aktuelne ideje pripadaju. Pri tom, oblast o kojoj je reč nipo...

Za većinu nas, vreme je, kako i doliči umu uslovljenom svakodnevicom, samo drugi naziv za ono što se dešava između dve proizvoljne pozicije kazaljki na satu. Međutim, tvrde naučnici, satovi uopšte ne mere vreme – već samo naš ograničen i uslovljen doživljaj njega. Vreme je koncept koji nam je neophodan kao uporište u sveopštoj nesigurnosti nepredvidivog sveta, neuhvatljiva zamisao na tankoj žici postojećeg i iznuđenog koja je odvajkada opčinjavala i to nastavlja da radi… Šta na to kaže filozofija… Još od pradavnih hinduističkih spisa i sveg sabranog filozofskog znanja stare Indije, Veda, čovek nesvesno ili nadsvesno oseća cikličnost univerzuma koji prolazi kroz periode kreacije i uništenja, “večnog vraćanja istog”. Tada, dva milenijuma pre naše ere, ustanovljen je možda i najvažniji preduslov postojanja vremena – promena, kao i krucijalno pitanje da li se vreme i može promatrati jedino kroz promene? Istočnjačka vizija metafizike je, zapravo i začudo, po svojim zaklj...

Nastupi razdoblje kada principi postanu puka parola i svaki vrednosni sistem izgubi dodira sa realnošću – kada propovednici ne praktikuju svoja učenja i kada filozofija ne odgovara duševnom i društvenom sastavu epohe. U Antici, biti filozofom značilo je živeti tako – ideje i postupci bili su sinonimi. Sa ustoličenjem metafizike koja je, iako bitna, često išla do nonsensa i nazad, primenljivost filozofije na čoveka je postepeno isčezavala. Sa pojavom velikih sistema, poput Kantovog, Hegelovog ili Džona Stjuarta Mila, primat je sa individue skliznuo na holizam stvarnosti i istorije. Sve do XIX veka i proto-egzistencijalizma Serena Kjerkegora, izrazitog individualiste, za post-renesansnog filozofa kao da je bilo ispod časti da se spušta do trivijalnosti svakodnevnog života. "Događalo mi se da osetim samilost prema komadiću metala, bilo čemu, toliko mi se sve što postoji činilo napuštenim, nesrećno neshvaćeno. Možda i granit pati. Sve što ima oblik trpi, sve što se izdvojilo ...

U jeku jednog semestra na Univerzitetu u Getingenu, vrsni nemački matematičar, David Hilbert, zapazio je da na njegovim predavanjima nedostaje jedan od studenata. Raspitavši se za njega, odgovoreno mu je da je katedru za matematiku napustio u korist one za poeziju. Nepotrešen, odmereno, Hilbert je replicirao: “Ah, da. Oduvek sam smatrao da nije dovoljno maštovit za matematiku.” Nalik mnogima u rejonima spoznaje, i matematičari su skloni verovanju da baš u njihovoj oblasti ekspertize pulsira bilo svekolikog sklada i estetskog zadovoljstva. Njeni principi su, priznaju to i oni, unekoliko drugog soja u odnosu na raskoš i berićet, na primer, klasičarskog slikarskog dela. Rečima Bertranda Rasela, “u njoj je lepota hladna i stroga, poput kakvog kipa, filigranski čista i kadra za ozbiljnu perfekciju (…) duh egzaltacije i osećaja da se biva nečim više od čoveka.” Rasel i Hilbertov bivši polaznik nisu jedini u kraljici svih naučnih disciplina pronalazili poetsku harmoniju. “Euclid alone h...