Vladimir Solovjov: Smisao ljubavi (odlomak)

Мисао и вредност љубави као осећања састоји се утоме што нас она приморава да истински, свим својим бићем признамо другоме онај апослутни, централни значај, који, због егоизма, признајемо само себи. Љубав је важна не као једно од наших осећања, већ као преношење целокупног нашег животног интересовања са себе на другога, као премештање самог средишта нашег личног живота. То је својствено свакој љубави, а пре свега полној.  Она се разликује од других врста љубави: и већим интензитетом, већом посесивношћу и могућношћу потпуније и свестраније узајамности; само таква љубав може водити стварном и нераскидивом сједињењу два живота у један, само је за њу и у речи Божијој речено: биће двоје уплоти једној, тј. постаће једно стварно биће. Осећање тражи такву пуноћу сједињења, унутрашњег и коначног, међутим, ствар обично не иде даље од овог субјективног захтева и тежње, а и то се показује само као пролазно. У ствари, уместо поезије вечног и дубинског сједињења, долази само до мање или више трајног, али ипак привременог, мање или више интимног, али ипак спољашњег, површног зближења два ограничена бића у уским оквирима животне прозе. Предмет љубави нема у стварности онај апсолутни значај који му даје машта заљубљеног. За онога који посматра са стране, то је јасно од самог почетка; међутим, и најмањи нехотичан подсмех, који нужно прати туђ однос према заљубљенима, само је увод у њихово властито разочарање. Наједном или постепено, патос љубавног заноса пролази и добро је још ако енергија алтруистичких осећања, која се испољила у њему, не пропада узалуд, већ се, изгубивши своју усредсређеност и узвишени полет, преноси, у разбијеном и ослабљеном виду, на децу која се рађају и васпитавају, да би прошла крозисту обману. Кажем обману – с гледишта индивидуалног живота и безусловног значаја људске личности, признавајући у потпуности неопходност и сврсисходност рађања деце и смене поколења ради прогреса човечанства у његовом заједничком животу. Али, у ствари, љубав ту није крива. Подударност између јаке љубавне страсти и успешног рађања деце је само случајност и при том доста ретка; историјско и свакодневно искуство бесумње показује да се деца могу успешно рађати, бити јако вољена и дивно васпитавана од својих родитеља икад ови уопште нису били заљубљени једно у друго. Дакле,друштвени и васељенски интереси човечанства, повезани са сменом поколења, уопште не траже виши патос љубави. А, у индивидуалном животу, међутим, овај најпотпунији процват остаје без плода. Првобитна снага љубави губи овде сав свој смисао када се њен предмет са висине апсолутног средишта овековечене индивидуалности спушта на степен случајног и лако заменљивог средства за произвођење новог, можда неш-то бољег а можда и горег, али у сваком случају релативног и пролазног поколења људи. Дакле, ако гледамо само на оно што се обично догађа,на фактички исход љубави, онда морамо признати да је она машта која на одређено време овладава нашим бићем иишчезава , а да при том не даје неки резултат (јер рађање деценије, у ствари, чин љубави). Али, ако признајемо због очигледности да се идеални смисао љубави не остварује у животу, дали то значи да морамо признати да је он неостварив! Због саме природе човека, који у свом разумском сазнању, моралној слободи и способности за самоусавршавање располаже бескрајним могућностима, ми немамо права да унапред сматрамо да је за њега неостварив било који задатак,ако он у себи не садржи унутрашњу логичку противуречност или, пак, неусклађеност са општим смислом васељене и сврсисходним током космичког и историјског развоја.Било би потпуно неправедно порицати остваривост љубави само на основу тога што она до сада никада није била остварена; јер су се у истом положају некада налазиле и многе друге ствари, на пример, све науке и уметност, грађанско друштво, управљање силама природе. Чак је и само разумско сазнање, пре но што је постало чињеница за човека, било текнејасна и безуспешна тежња у животињском свету. Колико јегеолошких и биолошких епоха прошло у неуспешним покуша- јима да се створи мозак који би био способан да постанеорган за оваплоћење разумског мишљења. Љубав за човека је засада исто што је ум био за свет животиње: она постоји усвом заметку или зачетку, али не још и стварно. И ако огромни светски периоди – сведоци неоствареног ума – нису уму сме-тали да се коначно оствари, онда тим пре неостваривост љуба-ви у протеклим не тако бројним миленијумима, које је проживело историјско човечанство, никако не даје право дасе закључи било шта против њене будуће реализације. Треба само добро знати: ако се стварност разумског сазнања јавила у човеку, а не преко човека, онда и реализација љубави, као виши степен ка властитом животу самог човечанства, мора да се оствари не само у њему, већ и преко њега. Задатак љубави се састоји у томе да оправда на делу онај смисао љубави који је у почетку дат само у осећању; тражи се такав спој два дата ограничена бића, који би од њих створио једну апсолутну идеалну личност. – Овај задатак не само да не садржи у себи никакву унутрашњу противуречност, нити несклад са васељенским смислом, већ је директно одређен нашом духовном природом, чија је особеност управо у томе што човек може, остајући оно што јесте, у свом сопственом облику да прими апсолутни садржај, да постане апсолутна личност. Али, да би се испунио апсолутним садржајем (који се на језику религије назива вечним животом или Царством Божијим), сам човечији облик мора да буде васпостављен усвој својој целости (интегрисан). У емпиријској стварности човека као таквог уопште нема – он постоји само у одређеној једностраности и ограничености као мушка или женска индивидуалност (и тек се на тој основи развијају све остале разлике). Али, истински човек у пуноћи своје индивидуалне личности, очигледно не може да буде само мушкарац, или само жена, већ мора да буде више јединство обоје. Остварити то јединство или створити истинског човека као слободно јединство мушког и женског начела, која чувају своју посебност облика, али су превладала свој суштински антагонизам ирасцепљеност, и јесте прави и непосредни задатак љубави. Кад будемо разматрали услове који су потребни за њено реално остварење, уверићемо се да само неиспуњавање тих услова доводи љубав до сталних трагедија и приморава нас да је сматрамо илузијом.