Circles Squared

Mentalna higijena je pokret zasnovan na ljudskoj osećajnosti. To je, zapravo, čovekova pobuna protiv preteranog scijentizma psihijatrijskih stručnjaka. Njome se apeluje na to da je čovek i kada je mentalno poremećen, i kada je u egzistencijalnom škripcu, nesvodljiv na njihove teorijske pretpostavke, ,,jer je uvek više od onoga što može da zna o sebi”, kako je to, već odavno, rekao Jaspers. Što su naše naučne definicije više stešnjene određenim zakonomernostima naučnog mišljenja, to nam se varljivost ljudske osećajnosti više gubi i prosto nestaje iz vida. Nauka o čoveku, kao i svaki drugi naučni pristup, drži se uvek disciplinovano svojih pravila, kao što to čini i psihijatrija kao naučna oblast, i zato je, držeći se stroge naučnosti, u stanju da dosegne samo do nekih, sasvim redukovanih znanja. Tako je to, pored psihijatrije, i sa anatomijom, kao i sa fiziologijom, i sa hirurgijom ili sociologijom, psihologijom. Svaka zakonomernost koja bi se primenila na ličnost, bilo onu zdravu, bi...

Izvorno objavljeno u časopisu Zenit Po­sto­je dva su­prot­na ti­pa lju­di: be­sa­ve­sni ci­nik i sa­ve­sni ide­a­li­sta. Nji­ho­va su­šti­na je do kra­ja raz­ja­šnje­na ovim na­zi­vi­ma, ko­ji­ma se za­pra­vo ni ne­ma šta do­da­ti. Ali po­sto­je i da­le­ko in­te­re­sant­ni­ji, pre­la­zni ti­po­vi: sa­ve­sni ci­nik i be­sa­ve­sni ide­a­li­sta, o ko­ji­ma vre­di re­ći ne­što de­talj­ni­je. Sa­ve­sni ci­nik je, na­rav­no, pre sve­ga ci­nik. On po­zna­je go­lu stvar­nost, bez ukra­sa, i ni­jed­na nje­na skri­ve­na stra­na, ne­u­kus, na­sil­ni­štvo, pod­mu­klost, na­sr­tlji­vost, pot­ku­plji­vost, ta ogav­na ka­ša in­te­re­sa, po­hle­pe, po­tu­ra­nja i pod­me­ta­či­na, svih tih pod, i nad, i sa stra­ne, i po­pre­ko, od pr­vog do po­sled­njeg – ni­šta mu od to­ga ne­će pro­ma­ći, jer on je i sam ta­kav. On gra­bi ži­vot ta­mo gde je naj­o­se­tlji­vi­ji da bi ga su­ro­vo za­va­lio tik is­pod po­ja­sa. Ali pri tom če­sto ose­ća od­vrat­nost, čak i pre­ma sa­mom se­bi. On mi­sli ka­ko ...

Meterlinkovo proročanstvo: „Doći će vreme, i ono nije daleko, u kojem će se duše prožimati bez posredovanja tela.“ Jedan Morijakov lik saznaje za to podsticajno proročanstvo od žene koja voli ćutke i beznadežno. Obezvređivanje tela Ta mračna, licemerna, spiritistička Meterlinkova rečenica dolazi, preko Emanuela Kanta, još od orfičara: zemaljski život je sama tuga i jad, i samo kroz odricanje i pročišćenje možemo pobeći iz zatvora za dušu koji predstavlja telo, e da bismo uzleteli do zvezda. To je, otprilike, projekat izvesnih vegetarijanaca, apstinenata I spiritista, a osim njih i poznatog dramaturga Džordža Bernarda Šoa. Orfički prezir se seli u Sokrata, a iz Sokrata u hrišćanstvo.  Kada se religija sekularizovala, s jedne strane je nastala trilogija Sloboda-Jednakost-Bratstvo, a sa druge naturizam – laičke religije koje takođe imaju svoje fariseje I božje ijude. Za autentičnim osećanjem pada usledio je konvencionalizam, licemerje tela, i nastala su dva poretka: poredak i...

Kada je u pitanju svijet, ja sam uvijek poput jednoga od Sokratovih učenika: dok hodam pored njega slušajuć njegove muke i njegove povijesti, samo mi preostaje da kažem: Da, bez sumnje je tako. Doista, njegove riječi su istinite. Kada je u pitanju moj život: ja sam uvijek Venecija: sve ono što su u drugima ulice, u meni su tekuća i mračna ljubav. Kada je u pitanju krik, kada je u pitanju tišina, ja sam uvijek ovnujski rog: skupljam čitave godine jedan krik za Strašne dane. Kada su u pitanju djela ja sam uvijek Kain: lutalica prije djela, koje neću izvršiti, ili poslije djela, koja se neće ponoviti. Kada je u pitanju dlan tvoje ruke, kada je u pitanju znak mojega srca, i planovi moje puti, kada je u pitanju natpis na zidu, ja sam uvijek neznalica: neću znati ni čitati ni pisati i moja je glava poput vrhova divljih trava, koje samo znaju za šuštanje i za smjer vjetra dok sudbina huji kroza me, prema nekom drugom mjestu.

Između žudnje za nečim i njenog cilja – između erota i lepote – treba praviti strogu razliku. Cilj, koji predstavlja neizbežan vrhunac žudnje, nije postojanje nego biće, a samo u odnosu na njega prethodno postojanje se može sagledati kao takvo. Svako postojanje odvija se u vremenu (...) tako da biće u svom ispoljavanju, kao krajnji cilj postojanja, nije samo lepota nego je i večnost, ono što stoji izvan vremena i što sa svoje strane jedino i omogućava spoznaju vremena. Odatle proističe metafizički odnos između lepote, večnosti i besmrtnosti. Odnos između erota, nagona i stvaranja u lepom, kao i učešće u večnosti koje odatle proističe, otkrivaju metafizički karakter lepog: pošto je žudnja za lepim u stvari žudnja za bićem, stvaranje je jedina mogućnost da se kroz postojanje učestvuje u biću; ali učestvovati u biću znači imati udela u onome što jeste, a što ne postaje – dakle, što niti nastaje niti propada – što je izvan vremena, što pruža merilo za spoznaju vremena.“ Erot, zapravo...

U opsežnoj povesti o duhu i zahtevima jednog vremena, mestu racija i problematike nauke u njemu, uticajna intelektualna tradicija centralne i severne Evrope je verovatno prva postavila uznemirujuću dijagnozu Evrope sa prelaska iz XIX u XX vek. Niče je kinjio “moral slabih”, njušeći dekadentizam i tražeći preinačenje vrednosti, Apolona i Dionisa kao aktere antičke drame u savremenom ruhu; A.S.Nil je uvideo hitnost reformacije obrazovanja. Hamvaš je otpočeo svoju kolosalnu idiosinkraziju drevnog duha vidye i dharme u kontekstu istorijskog posrtanja čovekovog, dok je Franc Kafka svojim alegorijama i pesimističnim individualizmom apelovao na ustajanje protiv otuđenja. Duhovna situacija šireg prostora na kojem je stasalo Prosvetiteljstvo gotovo prekonoć postala je dželat te iste svetlosti, izvrćući njeno znamenje i značenje protiv sebe same, robujući novom mitu o progresu. Progresu koji je svetskim ratovima i gubljenjem kontrole nad razumom katastrofalno izneverio očekivanja. (Nama vremen...