S. Bojanin: Mentalna higijena ili "civilna kontrola" humaniteta

Mentalna higijena je pokret zasnovan na ljudskoj osećajnosti. To je, zapravo, čovekova pobuna protiv preteranog scijentizma psihijatrijskih stručnjaka. Njome se apeluje na to da je čovek i kada je mentalno poremećen, i kada je u egzistencijalnom škripcu, nesvodljiv na njihove teorijske pretpostavke, ,,jer je uvek više od onoga što može da zna o sebi”, kako je to, već odavno, rekao Jaspers. Što su naše naučne definicije više stešnjene određenim zakonomernostima naučnog mišljenja, to nam se varljivost ljudske osećajnosti više gubi i prosto nestaje iz vida. Nauka o čoveku, kao i svaki drugi naučni pristup, drži se uvek disciplinovano svojih pravila, kao što to čini i psihijatrija kao naučna oblast, i zato je, držeći se stroge naučnosti, u stanju da dosegne samo do nekih, sasvim redukovanih znanja. Tako je to, pored psihijatrije, i sa anatomijom, kao i sa fiziologijom, i sa hirurgijom ili sociologijom, psihologijom. Svaka zakonomernost koja bi se primenila na ličnost, bilo onu zdravu, bilo onu sa poremećajima, a koja bi se zasnivala na bilo kojoj grani nauka o čoveku, ne bi obuhvatala njenu ljudskost, niti bi otvarala put ka njoj.

Mentalna higijena nema šta da očekuje od tih nauka. Ona se po­ja­vi­la kao pokret laika da bude ,,korigens” – ,,ispravljač” na­uka o čoveku u svrsi očuvanja ce­lo­vitosti ljudskog bića, a to znači, njegovog mentalnog zdravlja. Međutim, sve definicije mentalne higijene nose u sebi nešto idolatrije prema naučnim dostignućima, što ugrožava njen identitet i smisao. Na primer, u psihijatrijskom rečniku Poroa iz 1965. (francusko jezičko područje), srećemo sledeću definiciju: ,,Mentalna higijena je skup mera predostrožnosti radi uspostavljanja psihičke ravnoteže, sprečavanja mentalnih poremećaja, i radi podsticanja adaptacije subjekata na njihovo okruženje“1, što znači da su čovekova adaptibilnost na okruženje i uravnoteženost njegove osećajnosti, merilo ljudske celovitosti, njegovog mentalnog zdravlja i razlog zbog koga se ono čuva od slučajnog izbacivanja iz ,,ravnoteže” jer bi to, u stvari, bio mentalni poremećaj. Da li su tu uračunali radovanje i tugu, koji nisu nikakva ravnoteža? A šta ćemo sa kreativnim činom, koji se baš i zasniva na nemirenju s datim? Šta ćemo sa borbom za boljitak svake vrste, koja je uvek jedna od bitnih odrednica ljudske prirode? Ili, uzmimo definiciju iz Inglišovog rečnika (1966) (englesko jezičko područje), iz istog perioda: ,,Mentalna higijena je nauka i veština očuvanja i u najvećoj meri održavanja mentalnog zdravlja”… posle čega se ukazuje na to da se tu misli na mere: ,,sprečavanja mentalnog poremećaja”, ,,sklonosti za usklađene odnose u grupama“ i sl., pri čemu se opet ne definiše mentalno zdravlje, a ceo problem je u ,,ravnoteži odnosa u grupi”1 , pri čemu ne znamo da li je to grupa psihijatrijskih bolesnika u azilu ili moralnih podvižnika ili delinkventnih namernika ili … ili … Uz to, ,,veštinama” se mogu obavljati neki poslovi, ali se veštinom ne rešavaju egzistencijalni problemi čoveka, niti se njome može ovladati ljudskom mudrošću.

Sve upućuje na to da zlo poznajemo, ali ne i ono što strada od zla. Odavno već poznajemo psihijatrijsku bolest, ali ne i ono što cvili u lancima psihijatrijskih bolnica u kojima je radio jedan Pisen, i na lečiteljskim seansama po različitim ,,kukavičjim gnezdima” evroameričkog psihijatrijskog sveta.

U najnovijem udžbeniku Men­al­na hiijena, naših autora, Vi­danovića i Kolara, objavljenom 2003, koji sam kao recenzent pohvalio kao bolju među knjigama te vrste, autori su prihvatili stav da je: ,,mentalna higijena naučna disciplina koja, koristeći se sopstvenim, ali i dostignućima drugih nauka…“ itd. nabrajajući te nauke, ukazuje takođe na njen zadatak, očuvanje ,,mentalnog zdravlja” koje se ni ovde ne definiše2 . I ova knjiga je napisana u kontekstu onemogućavanja pojave mentalne higijene izvan naučnih okvira iako ova oblast ljudskog angažovanja nije plod nikakvog naučnog istraživanja, niti bilo koje naukom motivisane ljudske aktivnosti, nego je plod revolta ljudske subjektivnosti protiv idolatrije redukovanih koncepata o ljudskoj prirodi koji se stavljaju ispred pravog stanja stvari.

Podvig „građanina Pisena“3 U teškim vremenima, pred revoluciju i tokom revolucionarnog terora u Parizu, izvestan ,,građanin Pisen” (le citoyen Pussin), inače seoski mladić, koji se od 1771. godine u bolnicu Bisetr (Bicestre) lečio od tuberkuloznog adenita, pojavio se 1784, posle višego­diš­njeg lečenja, po svojoj volji, kao psihijatrijski bolničar sa po­lo­že­nim potrebnim ispitima, na odeljenju za uznemirene psihijatrijske bolesnike. Pred njega se, iz sasvim ličnih pobuda, postavio problem kako da pomogne uznemirenim i gnevnim bolesnicima koje je, po pravilu koje je tada i tu važilo, morao da vezuje u lance, što je njih ponižavalo, još više uznemiravalo i produbljivalo njihove patnje. Unesrećeni, besni, oni su vikali, psovali i vriskali po ceo dan, a noću, iznureni cvileli. Sasvim usamljen, skroman, veran šefovima, ali uznemiren u svojoj ljudskosti, u tim surovim vremenima, rešio je da pokuša da ponekom od njih skine okove, verujući u to da u tim okovima ne pati njihov bes i agresija prema drugom, nego bolesnik, sam čovek. I zaista, ti bolesnici bi se smirivali i prihvatali neke osnove međuljudske uzajamnosti i oblike neremetećih ponašanja. Ćutljiv, poslušan službenik i moralno hrabar, sve je češće oslobađao čoveka od ludila lanaca spolja, koji su trebali da leče, njegovo bolesno stanje mentalnog zdravlja, iznutra. Pinel će doći u Bisetr tek 1793. (u vreme intezivnog rada giljotine), devet godina nakon što je ,,građanin Pisen” počeo da obavlja svoj bolničarski posao, plemenito, neprimetno, smireno, ne obazirući se na druge i ne pitajući za pravo na svoju ličnu slobodu. Pinel, pritajen, bivši prijatelj kraljevske porodice, sada ,,prijatelj naroda”, nije želeo da se u to meša, a ,,građanin Pisen” je bio veran novom šefu i radio je svoj posao najbolje što je umeo, i onda kada bi pitao za dozvolu za ono što čini, i onda kada za to pitanje nije imao unutrašnju potrebu da ga postavi. Uskoro je Pinel uznapredovao, postao šef bolnice Salpetrijer i poveo je sa sobom vernog bolničara, ,,građanina Pisena”. Tu se posao oslobađanja psihijatrijskih bolesnika razvio u punoj meri i bio je predmet interesovanja javnosti.

Pinel nije nikada sebi pripisivao autorstvo za podvig oslobađanja psihijatrijskih bolesnika, kažu njegovi biografi, iako je, sve češće, taj čin pripisivan njemu. On će u prvom izdanju svog čuvenog udžbenika psihijatrije da napiše da je već u Bisetru zatekao običaj da se bolesnici ne vezuju lancima, i da su tako ,,noći postale mirnije”, ali nije pomenuo ime autora tog pothvata. Ni u drugom izdanju udžbenika, gde nešto opširnije govori o svemu, ne pominje Pisena. Posle će u Pariz dolaziti stručnjaci, iz celog tada civilizovanog sveta, da vide novinu u lečenju psihijatrijskih bolesnika, tu Pinelovu revoluciju, i da ta iskustva prenesu u svoje zemlje. Ime Pisena se nije ni pominjalo. Tek pre neke dve ili tri decenije, pojavilo se na svetlo dana ime tihog, vrednog i hrabrog bolničara Žana-Baptista Pisena (Jean-Baptiste Pussin) (1746−1811) koji je prvi pokrenuo talas mentalno-higijenskih zahteva za rad s psihijatrijskim bolesnicima, ne bi li njihovi lečitelji shvatili da oni, ipak, leče ljude. To beše njegov bezuslovni zahev, koji je uvek vrhunska ljudska vrednost, na koju nam, ne bez nade u ljudsku sudbinu, ukazuje Jaspers.

Birs ili priziv ljubavi i poštovanja Pisenove mentalno-higijenske po­ruke svetu, tihe, delatne i efi­kasne, pale su u zaborav. Ostale su negde sparušene među paragrafima hvale vrednih zakona, formulisanih beživotnim neprirodnim jezikom prava, i među zidinama psihijatrijskih ustanova, nemajući u sebi ni toliko životnosti da spreče nastavak tortura bolesničkog sveta novim metodama koje su smenjivale jedna drugu. To potvrđuje i pojava, čitavih 110 godina kasnije, činovnika osiguravajućeg društva Kliforda Birsa (Kliford Beers), koji je nakon dvogodišnjeg lečenja u psihijatrijskoj bolnici, napisao i objavio, 1908. godine, knjigu Razum koji je vraćen. U njoj Birs iznosi metode mentalnog terora nad psihijatrijskim bolesnicima. Došavši da reši problem koji je imao, sa skidanjem svoje odeće i odevanjem u bolničko odelo, dobijanjem kreveta među desetinom drugih, otkriva da je postao za osoblje bolnice osoba bez lika. Gurnut u čopor istolikih, bezimenih, doživeo je svoje postojanje kao pad u ništavilo, u kome tumara neprepoznat od bilo koga po bilo kojoj ličnoj osobenosti. To je doživljaj usahnuća života u tamnom bespuću. Što je čovek duže u bolnici, sve ga teže prepoznaju oni koji mu dolaze u posete, a i same posete se razređuju; sve ređe ima neku tajnu koju bi pogledom razmenio s nekim drugim; sve manje je onih koji bi dolazili da mu se jadaju na neku nepravdu; onih koji bi bili spremni da prihvate njegove suze, da razumeju njegov gnev. Svako službeno lice se uzdržava pri susretima sa psihički bolesnim, gradeći se nedodirljivim za njihovu neizmernu bedu i nemoć. Lekari se došaptavaju nad bolesničkim posteljama, kada dolaze u ,,vizitu”, tumačeći studentima njihove najintimnije stvari koje su im ispovedili, izazivajući pri tom poneki osmeh sažaljenja ili poneki podsmeh na račun tragedije zbog koje su tu dovedeni.

Birs je u svojoj knjizi tražio oljuđenje stručnosti u bolnicama, što se, uskoro, uopštilo do zahteva za više poštovanja svih onih koji su na nižim lestvicama hijerarhije, od strane visoko kompetentnih šefova po kancelarijama i drugim raznim radilištima; nastavnika po školama, komandira po vojnim kasarnama. U stvari, učinio je to da smo prepoznali da je u svim institucijama vlasti, u državnoj upravi, u institucijama nauke, trgovine, industrije, čovek iščezao negde u zbegove dok ne prođe ,,radno vreme“, da bi onda silazio u svoje porodičnosti, u svoja prijateljevanja, kao što puževi, rasplašeni od opasnosti, izmile nečujno. Osnovni problem koji izbija na videlo jeste razljuđenje čoveka putem njegove identifikacije s pozivom i položajem u datom okruženju. Svedočanstvo filma Let iznad kukavičjeg gnezda (Miloš Forman 1975.) ponovo nas je osvestilo, ukazujući nam na moguće obezljuđenje naših stručnih napora i danas, i pored tolikih pravaca koji se bave isključivo lečenjem psihe, i pored raznovrsnih psihofarmakoloških preparata za anksiolitičko i antipsihotičko delovanje, i pored socijalnopsihijatrijskih i socioloških istraživanja i toliko dobrih namera.

I Pisen i Birs, pledirali su na ono što nauke o mentalnim bolestima, ni u to doba, ni danas, nisu prepoznavale. To su pitanja smisla i besmisla života, mentalne uravnoteženosti, radovanja i tuge, mudrosti, kao suštinske integrisanosti ljudske osećajnosti i inteligencije, dobra i zla koje čovek uvek čini sam sobom iz sebe sama. Sve su to problemi koji se ne mogu smestiti u fascikle naučnih definicija, koje ne rešava ljudski kolektivitet, nego su sadržani u ličnosti, koja je uvek gradivna jedinica bilo kog kolektiviteta i stvaralac naučne misli, prevazilazeći tu misao već samim tim što je gradi, dograđuje, usavršava. Uvek je upojedinačena odgovornost svakog od nas za sve što činimo i što time reflektujemo na grupu, jer svaka pojedinačna odluka i svaki pojedinačni čin boje grupu kojoj pojedinac pripada4 . Tome se pridružuje i tragika školstva, nesporazumi između roielja, koji očekuju da im deca ,,ne budu slepa kod očiju” (R. Domanović), te da jasnije sagledaju realitete sveta u kome jesu; ece, koja u školi vide mesto za druženje i otkrivanje tajni prirode koja ih okružuje i nasavno kara koji je podređen diktatu režima pošto on postavlja nastavne planove i programe. Sve se svodi na to da škola služi izgradnji poslušnih činovnika državne uprave, koja jedina garantuje sigurnost onima koji se u nju prime. Još 3.000 godina pre Hrista jedan otac sumerskog dečaka vapije što ovaj luta gradskim ulicama i parkovima, tragajući za nekim svojim uživanjima, umesto da sedi u skamijama i da nastoji da što prikladnije precrtava hijeroglife, kako bi bio uspešan, materijalno obezbeđen činovnik države5 . Ne sećam se da sam negde čitao da se razmišlja o anketi koju bi ministarstvo prosvete sprovelo među roditeljima pitajući ih čemu bi oni želeli da škola uči njihovu decu. Koji su to, po njihovom shvatanju, putevi koji mogu da učine da njihova deca ,,ne budu slepa kod očiju”? Niti se sećam ankete u kojoj se pitaju deca šta im najviše privlači pažnju i šta bi najradije da uče u školi. Pri tome, znamo da školstvo plaćaju roditelji i da se mnogo govori o pravima dece. Zna se i to da je osnovni princip savremenog školstva, definisan još u XVII veku perom Komenskog, da deci ne treba zadavati više od onog šta ona mogu, ni drugo osim onog što ona žele, za šta su sama motivisana. Tako smo došli do onog dede iz priče Radoja Domanovića, koji će konačno da glasa pre za ,,slepca”, nego za školu koja njegovom unuku, malom pastiru, onemogućava da opiše ovcu znanjima koja je stekao u školi; ili za onog učitelja Maksima koji nastoji da deci opisuje domaće životinje na naučan način, sklapajući čudovišne rečenice i slike, koga opisuje Stevan Sremac. Puna je književnost dramatičnih nesporazuma između dece i vaspitača po raznim domovima, internatima, koledžima, širom evroameričkog kulturnog kruga, čemu se još dodaje i onaj tzv. ,,generacijski jaz” u porodicama, čime se samo upotpunjuje tragika međuljudskih odnosa. Setimo se samo Pitera Vira i njegovog filma Drušvo mrvih esnika, koji nam je dao anatomiju tih odnosa u koledžu, sasvim srodno onom što je izveo Forman prikazujući odnose u jednoj psihijatrijskoj ustanovi. Međutim, u svim tim situacijama, uvek srećemo nekog, sasvim netipičnog nastavnika, vaspitača, čoveka iz tog vaspitno-obrazovnog sistema, koji zanemaruje teorijski projektovana pravila ponašanja, ostvarujući odnose s decom na svoj, uvek osoben način, čime unosi malo svetla. Te slučajne vedrine, neuhvatljive za kodifikovanje i stavljanje u herbarijume različitih kartoteka, čine svežinu vaspitno-obrazovnih institucija i psihijatrijskih lečilišta, u kojima se dese, kada se dese. To jedino omogućava da se u njima ipak može disati i prepušta nas nadanjima.

Moralnost je osovinska struktura svakog međuljudskog odnosa Moralnost se, i kada je ne prepoznajemo svesno, javlja u nama kao uznemirena saves ili u mučnim snovima. Pisen se takođe našao zatečen sopstvenom savešću pri prepoznavanju mogućeg odnosa prema drugom, kao bolesniku u okovima, za koga je lično odgovoran sebi samome, i prema drugom, kao autoritetu službe kome se, svojim slobodnim izborom, podredio. Našao se pred dilemom kako podnositi odgovornost, koja je uvek odgovornost za sebe i za druge kojima pripadamo ili za koje se brinemo, i istovremeno biti privržen disciplinskom projektu ponašanja koji je određen već uhodanim pravilima zajednice po kojima se živi i uzajamno vrednuje u datoj situaciji. Odgovor na to pitanje nas razboleva ili čini da prezdravljujemo. Ono je postavljeno našim roditeljima, pre našeg rođenja. Samim tim, već je pred nama pri samoj našoj pojavi na svetu. U tim odgovorima leži tajna našeg mentalnog zdravlja ili bolesti.

Jaspers ukazuje na ljudsku slobodu čiju bit čovek najjasnije ospoljava u graničnim životnim situacijama. Ta bit blesne uvek nekako neočekivano u nama, osvetljavajući ljudsku egzistenciju, čineći je samorazumljivom. Čovek tada uvek ,,… bira ono što je ispravno, … postaje istinit u svojim pobudama i … živi od ljubavi” (Jaspers), ostvarujući time bezuslovan zahtev. S njegovim ispunjenjem, događa se apsolutno ostvarena, autentična ljudska egzistencija, bez obzira na opstanak njene biološke osnove. Ona je izraz ,,ljubavi prema istinskoj stvarnosti” jer ,,Bezuslovno … nije ono šo se hoće, nego ono na osnovu čea se nešto hoće … nije stvar saznanja nego stvar vere”.6 Po ceni kojom su platili svoja uverenja Sokrat ili Đordano Bruno (Jaspersovi primeri), ili sv. Vukašin Jasenovački (iz naše istorije), znamo da su verovali u svoje istine kao istinske stvarnosti života i znamo da je njihov životni izbor zasnovan na slobodi ljudske prirode. Ljudska egzistencija ostvarena bezuslovnim zahtevom nije motivisana sujetom, niti je prožeta strepnjom. Ona je čista, jasna i samorazumljiva kao pojava. Njome se nikome ništa ne dokazuje, niti se njome bilo šta prikazuje drugome, niti joj je motiv materijalna dobit, ni slava, niti je posledica neke prirodne osobine ili zakonomernosti. Njome se ličnost vraća k sebi.

Zato je čin postojanja proces večito samousavršavanja (Jaspers). Svako ometanje tog procesa jedan je od uzročnika mentalnih kriza. Tako se rađa hominizovana ljubav u svim njenim ravnima, roditeljska i ona prema roditeljima; drugarska, prijateljska, erotska. Ljubav, kao svojevrsna pojava ljudske osećajnosti, daje smisao svim čovekovim potrebama. Otkriva čar zajedničenja i ostvaruje zajednicu. Ljubav je autentičan pokretač čovekove slobode, a etičnost je nosilac odgovornosti koja toj slobodi daje smisao. Ljubav i etičnost se združuju u svojim najistančanijim vidovima. Ljubav se javlja sa spremnošću za požrtvovanost za drugog, što i jeste najviši vid etičnosti, a etičnost postaje isključivi motiv vrhunski usavršene ljubavi. Etičnost i ljubav se uzajmno stapaju u jednost ispoljavanja najviših vidova postojanja. Ljubav nije u vlasti čovekove logike, niti je njegov posed. Ljubav je njegovo svojstvo kojim ostvaruje mogućnost verovanja, etičnosti i estetičnosti, kreativnosti i ,,bezuslovnog zahteva”.

Međuljudski odnos služi bu­đe­nju ljubavi i njenom održavanju. Međuljudski odnos je izraz unutrašnjeg života čoveka. Ljubav je supstrat koji prožima i ispunjava čovekovo postojanje, stapajući njegovo unutra s njegovim ospoljenjem. Svaki rascep te celine doživljava se kao bol, kao duševna patnja, kao trpljenje ili kao mentalna bolest. Volja, srenja, moralnos i bezuslovni zahev, zasnovani u čovekovoj ljubavi rema isiniom i rema Isini, jesu oblici ospoljenja ličnosti kojima ona ostvaruje doživljaj ljudskosti i koji su njegovo obeležje preko koga prepoznajemo svako ljudsko biće u njegovoj upojedinačenosti. Gubitak ljubavi od strane drugoga ili okruženja koje čovek voli, bez obzira na razlog tog gubitka, prepoznajemo kao usamljenost koja se ospoljava čežnjom. Ona je u osnovi neraspoloženja, strepnje nad mogućnošću sopstvene manje vrednosti kao i mogućeg nastajanja depresivnih ispoljavanja.

Kod osoba s nedograđenim procesima decentracije primarnog emocionalnog egocentrizma, nekada se, u situacijama doživljenog nevoljenja od strane drugih u okruženju, budi strah od takvog okruženja, što uvek produbljuje već naznačene vidove mentalnih kriza, nezdrave sumnjičavosti, spremnosti na asocijalne koncepte, asocijalna ponašanja, pa i paranoidne modele kliničkih ispoljavanja. Gubitkom ljubavi i potrebe za drugim, što se događa samo po sebi, ostvaruje se samos čoveka koja u njemu ne rađa nikakav konflikt, niti pobuđuje težnju da bilo šta izmeni u sebi ili oko sebe. Ljubav, ne održavajući se ili čak ni ne nagoveštavajući se, makar i minimalnim međuljudskim susretanjima, može da dovede do rasula mentalnih funkcija, čime se onda ospoljava psihotični proces shizofrenog kruga.

O tome, u stvari, govori Birs. Terapijske procedure imaju ova­kav ili onakav efekat, ali samo okruženje, naročito u psihijatrijskoj bolnici, na koju se odnosi njegov tekst, koje ne pruža čoveku mogućnost ostvarivanja upojedinačenog odnosa koji bi omogućavao ostvarivanje razmene uzajamnih poštovanja, a time i uzajamne naklonosti čoveka prema čoveku, bitno ugrožavaju njegovo samopoštovanje i njegovo samoostvarivanje. Ovo je naročito važno za zdravstvene ustanove, u kojima borave emocionalno uznemireni ljudi, kao i za školske sisteme svih nivoa, u kojima borave osobe u samom toku uzrastanja. Deca su, zbog same prirode razvojnog procesa, krajnje otvorena prema svakom podsticajnom i svakom frustrantnom uticaju vaspitačkog i nastavničkog kadra, od koga se, s obzirom da pripada roditeljskim likovima, očekuje savršenstvo poznavanja stvari i mogućnost njihove raspodele ljubavi svakom pojednačno, lično, usmereno. S obzirom da ti zahtevi prebacuju mogućnosti realiteta, postavlja se pitanje šta vaspitački i nastavnički kadrovi preduzimaju na upoznavanju sopstvene osećajnosti i ovladavanju njenom dinamikom, u svrhu davanja što prikladnijih emocionalnih odgovora na ta očekivanja?

Kavez rituala Forman je opisao modernu psihijatrijsku bolnicu, svu u beloj čistoći posteljine i zidova, s povoljnim gabaritima prostorija, s različitim aparatima, s uredno odevenim osobljem i sa uredno negovanim, uniformno odevenim bolesnicima, te se nikako ne može pogrešiti ko je ko, ko je gde i gde se ko očekuje da bude; sve je uklopljeno u kućni red, očekivane načine odnosa i očekivane oblike ponašanja. Tu je čak i grupna psihoterapija, poslednji krik nauke i mode tih godina, u psihijatrijskim bolnicama. Samo što ti bolesnici imaju sasvim oskudne potrebe za razgovorom, naročito tako vođenim. Tu je i jedan Indijanac, iz sasvim drugačije kulture, snažan, od koga se očekuje da sve to razume i da svoju snagu i ponašanje uklopi, a reči kojima mu se terapeut obraća, sasvim su izvan tokova njegovih interesovanja i izvan njegovog razumevanja. Međusobni kontakti bolesnika su, isto tako, sasvim oskudni i tu, uglavnom, nema ličnih odnosa i bilo čime osmišljenih bližih prijateljstava. Onda, na odeljenje dolazi neobična ličnost, koja ne ispoljava psihičku razgradnju nego neobična ponašanja koja su celovita i socijalno osmišljena da razgrađuju date norme ponašanja, čime unosi nemir, a što dovodi do pobune bolesnika. Pri begstvu iz bolnice, na brodiću, na kome se našlo celo psihijatrijsko odeljenje, prvi put se vide autentični osmesi i radost, a džinovski Indijanac, osmišljavajući svoju fizičku snagu idejom o begstvu u planine, uspeva da pobegne od svega, odnoseći sa sobom bizarna sanjarenja i opsednutosti. Osoblje bolnice ostaje zbunjeno, ne snalazeći se, koristi disciplinske principe i legitimnu prinudu. I spomenuti Vir, u svom filmu, opisuje besprekoran standard jednog koledža: visokoučeni kadar, elitne roditelje pitomaca koledža. Sve je zasnovano na tekućim vrednostima naučne misli i običaja naše savremene, visoke civilazacije, a ipak dolazi do samoubistva najboljeg pitomca, kome je sve to trebalo da služi na putu njegovog usavršavanja. Ono što beše uskraćeno čoveku sa psihičkim teškoćama u jednoj psihijatrijskoj bolnici savremenog tipa, kao i ono što beše uskraćeno jednom mladiću u, za njega organizovanoj i zamišljenoj vaspitno-obrazovnoj instituciji, pa i u samoj porodici, beše onemoućenos a slobono oabere i a sam bue oabran iz sloboe ruoa, što je osnovna ljudska potreba kojom se ostvaruje autentično postojanje u zajednici. Čar odabiranja između dve mogućnosti, javlja se već u najranijem detinjstvu, bivajući osnovni dinamogeni činiolac čitavog emocionalnog razvoja jedne osobe. Ta mogućnost odabiranja ima najznačajniju ulogu u razvoju slobodne i kreativne ličnosti. Time se, shodno sposobnostima deteta/adolescenta, u svakoj etapi uzrastanja podstiče samostalno, nenametano uočavanje i razlikovanje dobrog i lošeg, lepog i ružnog, korisnog i poželjnog, od nekorisnog i štetnog, i tako redom.

Kao što tepanja i razgovori malog deteta s majkom podstiču ljudski govor i njegov razvoj, tako i ova rana odabiranja i odbacivanja podstiču buđenje estetskih i etičkih potreba. Ovo, svakako, ako se slede primarni izbori dece koji su obavljeni kvalitetno, a to znači oni koji podstiču njihovu kreativnost i koja im otkrivaju čar udruživanja pažnje i igre s drugim. Ceo vaspitni proces kao i čitav ljudski život kasnije, ni­su ništa drugo do raanje za ese­­skim i eičkim vre­no­si­ma živoa, čije je krajeve čovek pogubio negde u svojim praistorijskim vremenima. Čežnju za spregom estetskih i etičkih odnosa srećemo već u prvim koracima helenske kulture iz koje i sami potičemo. Tamo gde nailazimo na srećne doživljaje i srećne ljudske sudbine, otkrićemo da se u osnovi njihove radosti, dogodilo spajanje lepog i časnog, makar samo za tren. Istovremeno, s estetskim vrednovanjem dete otkriva i hijerarhiju vrednosti po kojima prepoznaje stvari i događanja oko sebe. Baveći se njima na predstavnom nivou, ono uređuje i sopstveni svet fantazama. Tako se fantazmi usložnjavaju u fantaziju, a fantazija uređuje po zakonomernosti odnosa koji vlada među predmetima (Bašlar), gradeći time prve sheme mišljenja kojima ono razumeva te odnose i na čemu gradi svoje iskaze usmerene ka drugima.

Osnovni zahtevi mentalne higijene Izvan svake naučne institucije, izvan svakog naučnog istraživačkog projekta, otkrivaju nam se ljudske potrebe, koje obično ostaju izvan domašaja jasne analitičke misli. Iz neposrednih iskustava, kroz vreme, uvek se iscedi određeni supstrat opštosti u kome se matiče upojedinačeni vidovi čovekove egzistencije, po kojima se ona i prepoznaje, ispoljavajući se, najčešće, kao mudrost pojedinaca. Te mudrosti se međusobno nadopunjuju i povezuju u stav određene kulture u kojoj se živi i razvija. Tako se grade odgovori jednog kulturnog kruga na upitanosti do kojih su dorasli pojedinci koji joj pripadaju. Desilo se da su se ljudska iskustva o odnosu između pojedinaca i zajednice, doživljena sasvim subjekivno, ispoljena sasvim lično, bez reenzija za okazivanjem njihove objektivnosti – iskustva neobrazovanog psihijatrijskog bolničara iz XVIII veka, činovnika osiguravajućeg društva u Njujorku, početkom HH veka i visokoobrazovanog, umetnički motivisanog, režisera koji je želeo da govori o ljudskoj slobodi i drugog, očigledno umnog režisera koji je stavio pod lupu čitav školski sistem i savremeno roditeljstvo – pretočila u čin opšteg saznanja o čoveku. Uočeno je da je neophodan uslov izlaženje u susret sledećim uro­đe­nim ljudskim potrebama: potrebi za sigurnošću i udobnošću, potrebi da nas vole i poštuju, čime se i u nama pobuđuje urođena potreba da i sami volimo i po­štujemo, potrebi da slobodno odabiramo i da i sami budemo odabrani iz slobode drugog. Životna iskustva koja ličnost stiče ostvarivanjem ovih težnji, zasnivaju se uvek na odnosu te ličnosti prema drugom, dakle, izgradnjom ljudske moralnosti. Stoga kvalitet etičnosti određuje i čovekovo mentalno zdravlje i njegovu bolest. Osoljenje ličnosi zravo čo­veka je, u principu, moralno onašanje. U kliničkim slikama psihoza, etičnost se razgrađuje shodno razgradnji drugih mentalnih funkcija, a u slučajevima psihopatskih pojava, prvo se događa neizgrađenost ili razgradnja etičkih odnosa što onda uslovljava i deformisane oblike ophođenja prema drugome. Poziv bolničara psihijatrijske bolnice iz XVIII veka i bivšeg psihijatrijskog bolesnika, s početka HH veka, koje smo već više puta ovde pominjali, i nisu ništa drugo nego zahtev da ljudi omoguće jedni drugima da se osećaju sigurni pri svojim susretanjima, da se raduju jedan drugome, i da se međusobno poštuju iz svoje slobode, što im, tako često, ne dozvoljavaju umni i školovani skučenici, zarobljeni u svoje doktrine kojima samo škode strukama kojima se bave, i politici kada se njome bave. Neispunjavanje osnovnih uslova u okviru kojih je jedino i moguće ostvarivati ljudsku egzistenciju, stoji u osnovi svake krize mentalnog zdravlja i svakog neuspešnog vaspitno-obrazovnog procesa, kao i uopšte, svakog ljudskog života koji se doživljava nesrećnim; svakog društvenog nezadovoljstva, nemira i nasilja među ljudima, kojih je puna istorija.

Mentalna higijena − implicitni sadržaj kulture naroda Sve što se događa u ljudskom životu, a što je specifično ljudsko, odvija se u ravni čovekove svesnosti sebe i svog odnosa sa okruženjem. Svesnost je osnovno polazište za izbor ciljeva angažovanja, načina izvođenja tih angažovanja i očekivanja od života na osnovu učinjenog i ostvarenog u njemu. Prema tim parametrima, sudi se o čovekovom psihičkom i moralnom zdravlju. Razvoj ljudske ličnosti, koji pra­ti probijanje kroz velove taj­ni o svetu oko sebe, u stvari je sve potpunije otkrivanje svog me­sta u svetu i sopstvenog odnosa pre­ma sebi samom. Danas znamo da je sloboa i ežnja za bezbenim o­so­ja­njem u slobono oabranom nam ienieu osobenos ljuske riroe koju ostvarujemo kroz istoriju, znali mi to ili ne, i hteli to svesnom namerom ili ne. Čovek ne sme da zaboravi da je ,,osuđen‘‘ na slobodu.

Sloboda u sigurnosti ostvarivanja svakog biofilnog ljudskog identiteta jeste jedini uslov koji omogućava kruženje ljubavi među ljudima. To čini implicitni sadržaj ljudske kulture koji, u stvari, neprimetno učestvuje u oblikovanju namera date sredine i njenih planova za budućnost. Mudrost jednog kulturnog obrasca, njegova istorijska snaga, jeste u tome koliko je umeo da pronađe efikasne puteve kontrole kojima će zajednica moći da nadzire svoje prvake. Da ih nadzire kako bi oni služili tom obrascu, a ne da regrediraju na infantilni egocentrizam, vraćajući se bilogičkim nivoima telesne slobode. Ovde moram pomenuti nedavni ispraćaj jednog upokojenog profesora istorije koji beše već u poznim godinama. Opraštajući se sa njim, jedan govornik je rekao: ,,On je živeo sav u prošlosti. Sadašnjost je prosto trpeo. Iz nje je odabirao samo ono što je odgovaralo određenim merilima prošlih vremena i onima koja su vladala u njegovom porodičnom krugu tokom detinjstva.“ To me je i samog usmerilo na pitanje o tome, kakav je moj odnos prema tekućoj sadašnjosti. Iz kog to izvora sopstvene osećajnosti crpim motive za procene vremena u kome živim i za akcije koje preduzimam? Da li sadašnjost trpim ili je stvaram?

U stvari, to i jeste osnovno pitanje. Tek odgovor na njega omogućava da zaista učestvujem u građenju moje sadašnjosti, svojim izborima i svojim odlukama. Osnovno je to da smo uvek svesni toga u čemu, u stvari, vidimo sigurnost opstajanja u svom odabranom identitetu i koji je to obim udobnosti koju priželjkujemo, i svakako, da li ti putevi kojima smo se usmerili, vode ka tom cilju.

Bitno je da razaznajemo kada su naše ljubavi motivisane našim estetskim i etičkim potrebama, a kada su plod potrebe nametnute određenim tipom nasilja, bilo onog policijske provinijencije ili psihološki stručno vođenog nasilja oblicima tzv. masovne kulture ili tržišnog marketinga. Neprihvatanje bilo koje novine samo zato što je novina, može nam pomoći da opstajemo slobodni, bez obzira koju smo opciju odabrali. Uvek smo mi odgovorni za izbor sopstenih ciljeva i načina ophođenja s drugima. Nikakvo vreme i nikakva moda ne mogu biti izgovor ni za šta. Iz svoje slobode, odabiremo i svoja robovanja i svoje viteštvo; i svoje nasilništvo i snishodljivost ili pridvorničnost; i svoja znanja i neobavešenosti ili neznanja; svoje zavedenosti, kojima, tako rado, opravdavamo halapljivost za bilo čim, čak i zlo koje smo naneli drugome. Strah od prihvatanja sopstvene odgovornosti pred samim sobom, za bilo šta što smo učinili, a što nam sada ne prija, čini čoveka uznemirenim, ispunjenim strepnjom, mrzovoljom, sumnjičavim prema svakom nepoznatom, spremnim na gnev i za sitnicu, ispunjenim potrebom za samoopravdavanjem, takođe za svaku sitnicu.

Osmišljavajući motive za akciju i same akcije, ma kako one bile prihvatljive i nenasilne, samo sopstvenom udobnošću, ne može nikog među ljudima učiniti srećnim i zadovoljnim svojim životom i pored uvek postizane udobnosti i ,,netelasanja“.

Oovornos za bilo šta što činimo drži nas uspravnim, samosvesnim. Rizik koji čovek preuzima na sebe, samim činom odgovornosti za ono što čini, ostvaruje njegovo postojanje na njegovom samom rubu. Kada smo na svojim međama, onda smo uvek spremni da budemo ono što jesmo po svom bezuslovnom zahtevu; da sopstveno zdravlje određujemo slobodom mogućnosti od kojih odabiramo samo poneke, koje su nam aktuelne u datom trenku delovanja, čineći ih time ostvarenim, a sebe osvedočenim u datom realitetu.

Problem nastaje onda kada olako predajemo sopstveni suverenitet nad sopstvenim životnim iskustvom, znanjem i poznavanjem stvari, autoritetu izvan nas da u ime nas odabira i odlučuje. Onda, obično, padamo u lažnu egzistenciju. Kad, zahvaljujući spletu životnih okolnosti, prepoznamo gde smo stigli, ko jesmo u nama samima, što je ponor između te dve krajnosti veći, to je slom čovekove egzistencije dublji. On se ospoljava kao ,,psihička kriza“, dakle, kriza mentalnog zdravlja ili i sama mentalna bolest.

Zaključak 

Stavovi mentalne higijene više su podrazumevana tekovina kulture jedne zajednice, nego nekakve „naučne istine“. Od svakog čoveka se očekuje da zna da je suveren nad svojim potrebama, posebno specifičnim potrebama za estetskim i etičkim vrednostima, i za kreativnim činom. Svako zlo koje smo doživljavali kroz istoriju, u osnovi je imalo našu abdikaciju, odbacivanje te „vlasti“ i brige što je prati, nad nama samima, u korist fatamorgana koje bi nam uvek, neki izvitopereni pojedinac među nama, izmaštao. Kao da je to napuštanje sopstvenog suvereniteta uopšte i moguće izvesti do kraja.

Mesto mentalne higijene je u našem svakodnevnom saobraćanju, u sredstvima javnog informisanja, u stalnom praćenju i promišljanju dnevnih događanja u koneksu civilne konrole na nivoom ostvarenog humaniteta u svim institucijama jedne drušvene zajenice, kao i u samim porodicama.