M. Epštejn: Savesni cinici i besavesni idealisti

Izvorno objavljeno u časopisu Zenit

Po­sto­je dva su­prot­na ti­pa lju­di: be­sa­ve­sni ci­nik i sa­ve­sni ide­a­li­sta. Nji­ho­va su­šti­na je do kra­ja raz­ja­šnje­na ovim na­zi­vi­ma, ko­ji­ma se za­pra­vo ni ne­ma šta do­da­ti.

Ali po­sto­je i da­le­ko in­te­re­sant­ni­ji, pre­la­zni ti­po­vi: sa­ve­sni ci­nik i be­sa­ve­sni ide­a­li­sta, o ko­ji­ma vre­di re­ći ne­što de­talj­ni­je. Sa­ve­sni ci­nik je, na­rav­no, pre sve­ga ci­nik. On po­zna­je go­lu stvar­nost, bez ukra­sa, i ni­jed­na nje­na skri­ve­na stra­na, ne­u­kus, na­sil­ni­štvo, pod­mu­klost, na­sr­tlji­vost, pot­ku­plji­vost, ta ogav­na ka­ša in­te­re­sa, po­hle­pe, po­tu­ra­nja i pod­me­ta­či­na, svih tih pod, i nad, i sa stra­ne, i po­pre­ko, od pr­vog do po­sled­njeg – ni­šta mu od to­ga ne­će pro­ma­ći, jer on je i sam ta­kav. On gra­bi ži­vot ta­mo gde je naj­o­se­tlji­vi­ji da bi ga su­ro­vo za­va­lio tik is­pod po­ja­sa. Ali pri tom če­sto ose­ća od­vrat­nost, čak i pre­ma sa­mom se­bi. On mi­sli ka­ko će se jed­nog da­na, pred Bo­gom ili pred smr­ću, u ne­ka­kvoj is­po­ve­sti, ili u glav­nom ro­ma­nu, ili u be­stid­no ogo­lje­nim me­mo­a­ri­ma, on već ob­ja­sni­ti sam sa so­bom. (Dnev­ni­ci Ju­ri­ja Na­gi­bi­na pred­sta­vlja­ju ver­nu ilu­stra­ci­ju tog ci­nič­no-sa­ve­snog ti­pa.) On go­mi­la dug i se­bi i svo­jim or­ta­ci­ma, sa­u­če­sni­ci­ma u ci­nič­noj ak­ci­ji smr­dlji­vo-odur­no-sla­snog ži­vo­ta. On pri tom se­bi ne­će us­kra­ti­ti još jed­no za­do­volj­stvo da ne­što ne­gde dr­pi, smr­vi, pre­vr­ne tu­đu žen­sku, i jed­na­ko soč­no raz­bi­je ne­ko­me nju­šku i zgr­ne ne­što pa­ra ko­je ve­tar od­ne­kud na­ne­se. To­ga mu ni­kad ni­je do­volj­no i, ko­li­ko mu god od­vrat­no bi­lo s vre­me­na na vre­me, on ne­će po­ći u ma­na­stir. Ne, ne­će po­ći, iako po­ne­kad, bar na tre­nu­tak on ve­ru­je da će se od­jed­nom di­ći i po­ći. On ne sa­mo da zna ce­nu sve­ga, već zna i ce­nu svog zna­nja te ce­ne. On ži­vi kao zver, ali i pa­ti kao zver, i po­ne­kad se či­ni da će ta pat­nja po­be­di­ti nje­go­ve na­vi­ke i da će od nje ta­ko za­ur­la­ti, da će taj ur­lik uz­le­te­ti do naj­vi­še no­te i do­sti­ći či­sto­tu sla­vu­je­ve pe­sme.To je sa­ve­sni ci­nik. On dru­go­me ne­će uči­ni­ti na­žao vi­še ne­go što je po­treb­no da bi nje­mu sa­mom bi­lo do­bro. On ima gra­ni­ce ko­je ni­ka­da ne­će pre­ko­ra­či­ti, sve­tu ma­ti, ili sve­ti za­nat, ne­ka­kvu jar­ku mr­lju sve­tlo­sti, ne­pri­ko­sno­ve­nu za­li­hu do­bro­te u svom tom iz­o­pa­če­nom sve­op­štem ja­va­šlu­ku i je­ban­lu­ku. I što on du­blje ura­nja u taj vonj, to ga ja­če ne­što iz nje­ga iz­gu­ru­je, i de­ša­va se da ga u sta­ro­sti, ili na ne­koj gra­ni­ci sna­ga, u sta­nju kraj­nje sla­bo­sti naj­zad i iz­gu­ra, uz­dig­ne nad sa­mim so­bom, i on ne­što pro­zbo­ri, iz­dah­ne, oza­ri se, i umre. A po­sto­je i be­sa­ve­sni ide­a­li­sti. Čo­vek po­se­du­je sve­tu ve­ru u uz­vi­še­ne prin­ci­pe, i ne sa­mo da u njih ve­ru­je, već po nji­ma ži­vi i pod njih sve pod­vo­di – i se­be i dru­ge. Bri­ga nje­ga za iz­u­zet­ke, glav­no je da su sve stva­ri po is­prav­noj me­ri. On ži­vi bez sa­gi­nja­nja, ho­da kroz ži­vot kao po čvr­sto za­teg­nu­toj ži­ci. Ide­al ga odr­ža­va na vi­si­ni mo­ral­nog du­ha u toj me­ri da mu de­li­mič­no, ili čak u pot­pu­no­sti za­me­nju­je sa­vest. Sa­vest je ta­na­na stvar­či­ca, ne zna se ni od če­ga je ni šta je odr­ža­va. A gde je tan­ko tu i pu­ca, a sa­vest i je­ste sta­nje pu­ca­nja ta­na­no­sti. Sa­vest mo­že ra­di­ti pro­tivci­ni­zma i raz­vra­ta. Ali mo­že ra­di­ti i pro­tiv ide­a­li­zma, ako je on li­šen to­pli­ne i po­ve­za­no­sti sa re­al­nim, sla­bim lju­di­ma ko­ji pa­te, ako je i su­vi­še ap­strak­tan i nad­men u svo­joj či­sto­ti.

Te dve fi­gu­re, sa­ve­sni ci­nik i be­sa­ve­sni ide­a­li­sta, za­pra­vo i for­mi­ra­ju naj­va­žni­ji kon­trast lič­no­sti i glav­nu mo­ral­nu ko­li­zi­ju u Je­van­đe­lju. Ta­mo, na­rav­no, po­sto­je be­sa­ve­sni ci­ni­ci, kao što je Ju­da, i sa­ve­sni ide­a­li­sti, pre svih On, ko­ga Ju­da iz­da­je. Ali sup­til­na mo­ral­no-psi­ho­lo­ška in­tri­ga, glav­ni za­plet od­vi­ja se iz­me­đu onih ko­je mo­že­mo na­zva­ti mi­ta­ri­ma i fa­ri­se­ji­ma: oko­re­lih gre­šni­ka, ko­ji po­vre­me­no uz­di­šu i bi­ju se u pr­sa, i oko­re­lih pra­ved­ni­ka, ko­ji zna­ju ka­ko tre­ba, i ra­de to što tre­ba, i ne pa­te od gri­že sa­ve­sti, jer im sa­vest za­me­nju­ju ide­al, ve­ra, za­kon, dog­ma, „čo­vek ra­di su­bo­te“.

Po­ne­kad mi se či­ni da ni­sam do­volj­no ci­ni­čan, i da mi baš zbog to­ga fa­li sa­ve­sti. Sa­vest se, na­rav­no, ne ra­đa iz ci­ni­zma kao ta­kvog, ali „zdrav“ ci­ni­zam, ko­ji je bli­zak zdra­vom ra­zu­mu, mo­že iz­bi­ti iz čo­ve­ka onaj ide­a­li­zam ko­ji nje­go­voj du­ši sme­ta da udah­ne pu­nim plu­ći­ma, da se opu­sti, da ose­ti pra­vič­nost iz­u­ze­ta­ka, sit­ni­ca, bez­i­dej­nih po­sto­ja­nja. U tom slu­ča­ju, ci­ni­zam u čo­ve­ko­voj du­ši oslo­ba­đa ono me­sto ko­je bi tre­ba­lo da pri­pa­da sa­ve­sti. Iako je, na­rav­no, ci­ni­zam do­bar sa­mo kao po­moć­no sred­stvo, kao „klin pro­tiv kli­na“ u slu­ča­je­vi­ma ka­da ide­a­li­zam pre­ja­ko pri­ku­ca čo­ve­ka i pre­tvo­ri ga u Ču­va­ra Po­ret­ka, ili Re­vo­lu­ci­je, ili Bu­duć­no­sti… Ali ci­ni­zam je sam po se­bi isto ta­ko be­sa­ve­stan kao i ide­a­li­zam, i zbog to­ga je pre­tva­ra­nje jed­nog u dru­gi di­rekt­no i ne­po­sred­no, mi­mo sa­ve­sti, sa­svim mo­gu­će. Ide­a­li­sti re­vo­lu­ci­je po­sta­ju ci­ni­ci no­ve im­pe­ri­je, le­nji­ni­sti po­sta­ju sta­lji­ni­sti, itd. Ve­li­ki In­kvi­zi­tor kod Do­sto­jev­skog je­ste pri­mer spo­ja Na­di­de­a­li­ste i Nad­ci­ni­ka u jed­noj lič­no­sti. On je bio ide­a­li­sta hri­šćan­stva, da bi za­tim po­stao ci­nik in­kvi­zi­ci­je. I sa­mo je jed­nom u nje­mu za­drh­ta­la ži­va sa­vest – ka­da je, na­pra­viv­ši je­dan je­di­ni iz­u­ze­tak, oslo­bo­dio za­tvo­re­ni­ka – Hri­sta.

Ci­ni­zam po­ne­kad po­ma­že sa­ve­sti da se od­bra­ni od ide­a­li­zma, a po­ne­kad ide­a­li­zam bra­ni sa­vest od ci­ni­zma. Je­dan te isti čo­vek mo­že pre­la­zi­ti iz ci­ni­zma u ide­a­li­zam i obr­nu­to, jer on ose­ća da su mu te kraj­no­sti da­te da bi raz­dr­mao ono naj­ži­vlje u se­bi, da bi ose­tio na­pon iz­me­đu ve­re i bez­ver­ja. Mo­žda su ide­a­li­zam i ci­ni­zam, u stva­ri, sa­mo sred­stva za odr­ža­va­nje sa­ve­sti u ži­vo­tu, jer ne do­zvo­lja­va­ju za­do­vo­lje­nje ka­ko prin­ci­pi­ma, ta­ko i nji­ho­vim od­su­stvom.

Ta­kvo kru­že­nje ide­a­li­zma i ci­ni­zma se u re­vo­lu­ci­ji od­vi­ja kon­stant­no. Sta­ljin je bio be­sa­ve­sni ci­nik, a Le­njin – be­sa­ve­sni ide­a­li­sta (oči­gled­no je i Troc­ki ostao ta­kav, zbog če­ga se i ni­je sa­ži­veo sa sta­ljin­skim ci­ni­ci­ma, iako su svi oni bi­li be­sa­ve­sni). Ov­de tre­ba uze­ti u ob­zir jed­no po­ten­ci­jal­no ne­sla­ga­nje. Kod be­sa­ve­snih ide­a­li­sta, ka­kvi su bi­li i Le­njin, i Hi­tler, ci­ni­zam uvek pre­ra­sta u tak­ti­ku po­li­tič­ke bor­be – upra­vo su za­to be­sa­ve­sni. Sva sred­stva su do­bra, uko­li­ko slu­že po­sti­za­nju vi­ših ci­lje­va. Ipak, tre­ba raz­li­ko­va­ti taj tak­tič­ki ci­ni­zam, u su­šti­ni be­sa­ve­snost, od ci­ni­zma kao ži­vot­nog prin­ci­pa. Tu je na de­lu dru­ga for­mu­la­ci­ja: svi su ci­lje­vi do­bri, uko­li­ko uve­ća­va­ju mo­ja sred­stva (mo­ju vlast, do­mi­na­ci­ju, uži­va­nje).

Ra­di po­sti­za­nja kon­tra­sta sa be­sa­ve­snim ide­a­li­sti­ma i ci­ni­ci­ma, skre­ni­mo pa­žnju na one sa­ve­sne. Me­ni se či­ni da je N. Hru­ščov bio ci­nik, kao i Sta­ljin, ali ipak ne be­sa­ve­sni – on se sa­ža­lio nad još ži­vim cep­ka­ma pre­o­sta­lim po­sle ko­mu­ni­stič­ke se­če šu­ma i vra­tio ih iz logorā. A. M. Gor­ba­čov, ko­ji je čvr­sto re­šio da so­ci­ja­li­zmu dâ ljud­ski lik, iz­u­zet­no je re­dak slu­čaj sa­ve­snog ide­a­li­zma u ru­skoj (a na­ro­či­to u so­vjet­skoj) po­li­ti­ci. So­vjet­ska isto­ri­ja kao da je na­či­ni­la pun krug, po­čev od be­sa­ve­snog ide­a­li­ste Le­nji­na, pre­ko be­sa­ve­snog ci­ni­zma Sta­lji­na i sa­ve­snog ci­ni­zma Hru­ščo­va, da bi se za­vr­šio sa­ve­snim ide­a­li­zmom Gor­ba­čo­va. Po­što je sam so­vjet­ski po­re­dak bio spo­jiv sa ide­a­li­zmom, ali ne i sa nje­go­vom sa­ve­snom va­ri­jan­tom, Gor­ba­čov je ozna­čio nje­gov kraj.

Na­rav­no, po­li­ti­ka ni­je baš naj­po­god­ni­ja are­na za sa­ve­sne ti­po­ve, ta­ko da se uver­lji­vi­ji pri­me­ri kon­tra­sta sa­ve­snog ci­ni­zma i ide­a­li­zma mo­gu na­ći u sfe­ri fi­lo­zo­fi­je. V. So­lo­vjev je, sa svo­jom so­fi­o­lo­gi­jom i „Oprav­da­njem do­bra“, sa­ve­sni ide­a­li­sta, a V. Ro­za­nov, sa svo­jim „čač­ka­njem no­sa“ i sme­šom ju­do­fi­li­je i an­ti­se­mi­ti­zma – sa­ve­sni ci­nik (iako su ga mno­gi sa­vre­me­ni­ci sma­tra­li pro­sto be­sa­ve­snim, ali mi će­mo ma­kar nje­go­vu muč­nu i po­bo­žnu smrt sma­tra­ti ma­ni­fe­sta­ci­jom sa­ve­sti).

Ras­po­re­di­će­mo ove ti­po­ve u us­lov­nu še­mu ra­di pre­gled­no­sti: 1. Le­njin: be­sa­ve­sni ide­a­li­zam 2. Sta­ljin: be­sa­ve­sni ci­ni­zam 3. Hru­ščov: sa­ve­sni ci­ni­zam 4. Gor­ba­čov: sa­ve­sni ide­a­li­zam

Ova te­tra­da se da­lje mo­že po­ja­sni­ti knji­žev­nim pri­me­ri­ma iz so­vjet­ske epo­he, ko­ja je iz­u­zet­no do­pri­ne­la ra­di­kal­noj di­fe­ren­ci­ja­ci­ji ti­po­va i po­zi­ci­ja.

Be­sa­ve­snih ci­ni­ka je bi­lo mno­go, i nji­ma je, oči­gled­no, pri­pa­da­la ce­la vr­hu­ška Sa­ve­za pi­sa­ca, či­ta­va po­lu­zva­nič­na, auto­ri­ta­tiv­na i de­mo­stra­tiv­no „par­tij­ska“ knji­žev­nost, od A. Fa­de­je­va i V. Vi­šnjev­skog do K. Fe­di­na, S. Ba­ba­jev­skog, G. Mar­ko­va i S. Mi­hal­ko­va (ne is­klju­ču­jem mo­guć­nost da su oni u lič­nim ži­vo­ti­ma či­ni­li mno­go to­ga do­brog, a ne­ki su bi­li i ve­o­ma ta­len­to­va­ni pi­sci, kao A. Tol­stoj i V. Ki­ta­jev). Be­sa­ve­sni ide­a­li­sti – od njih bi pr­vo tre­ba­lo po­me­nu­ti V. Ma­ja­kov­skog, iako kod nje­ga ni­je manj­ka­lo ni ele­me­na­ta lič­nog ci­ni­zma. „Re­vo­lu­ci­o­nar­ni“ pi­sci pr­ve ge­ne­ra­ci­je, svi ti knji­žev­ni­ci-ko­me­sa­ri, ko­man­di­ri u ko­žnim jak­na­ma, kao što su D. Fur­ma­nov i A. Gaj­dar, či­ni­li su ko­hor­tu be­sa­ve­snih ide­a­li­sta, ko­ji su gvo­zde­nom ru­kom te­ra­li lju­de ka sre­ći; nji­ma je, u po­čet­ku svo­je ka­ri­je­re, pri­pa­dao i A. Pla­to­nov. Sa­ve­sni ci­nik – to je, na­rav­no, S. Je­se­njin, ko­ji je u stva­ri sve iz­dao i sve isme­jao, ali je pri tom stra­šno pa­tio – gri­ža sa­ve­sti, na kra­ju kra­je­va, i je­ste sa­dr­žaj nje­go­ve po­zne li­ri­ke. Mo­žda bi se u sa­ve­sne ci­ni­ke mo­gli ubro­ja­ti i L. Le­o­nov i M. Šo­lo­hov, ma­da im je, pa­ra­lel­no sa na­pret­kom u ka­ri­je­ri i ula­skom u so­vjet­ski esta­bli­šment, ci­ni­zam sve vi­še na­gri­zao sa­vest (po­seb­no u dru­gom slu­ča­ju). K. Si­mo­nov i A. Tvar­dov­ski ta­ko­đe su pri­pa­da­li toj ka­te­go­ri­ji, ali oni su se raz­vi­ja­li u sa­svim su­prot­nom sme­ru – kod njih je sa­vest po­ste­pe­no na­gri­za­la ci­ni­zam, na­ro­či­to kod Tvar­dov­skog.

Sa­ve­sni ide­a­li­sta – ja bih u tu ka­te­go­ri­ju ubro­jao pre sve­ga tri pi­sca: M. Pri­švi­na, B. Pa­ster­na­ka i A. Sol­že­nji­ci­na, bez ob­zi­ra na svu raz­li­či­tost nji­ho­vih ide­a­la. U ovom kon­kret­nom slu­ča­ju ne mi­slim na fi­lo­sof­ski po­gled na svet, već na mo­ral­no sta­no­vi­šte, te­žnju da se ži­vot ne pro­ži­vi u la­ži, već u skla­du sa ne­ka­kvim prin­ci­pi­ma i vi­šim ci­lje­vi­ma, ali ta­kvim ko­ji se ne­će pre­tvo­ri­ti u ap­strak­ci­je po­gub­ne po ži­vot, u so­ci­jal­ne uto­pi­je i hi­me­re, ko­ji ne­će za­me­ni­ti ži­vo pul­si­ra­nje sa­ve­sti i sa­u­če­šće pre­ma sve­mu ma­lom, po­seb­nom, po­gre­šnom.

Is­ku­stvo do­ka­zu­je da naj­ve­ći pi­sci – a pret­po­sta­vljam i mi­sli­o­ci – iz­ra­sta­ju iz sa­ve­snih ide­a­li­sta, jer to je naj­pro­duk­tiv­ni­ja i naj­ži­vo­to­no­sni­ja po­zi­ci­ja. Tom ti­pu su pri­pa­da­li N. Go­golj, L. Tol­stoj, F. Do­sto­jev­ski. Ali i sa­ve­sni ci­ni­zam mo­že bi­ti sa­svim do­bra stva­ra­lač­ka po­zi­ci­ja – pri­se­ti­mo se sa­mo kla­sič­nih pri­me­ra kao što su: A. Pu­škin, N. Nje­kra­sov, A. Če­hov. Ali be­sa­ve­snih ide­a­li­sta i ci­ni­ka u ru­skoj li­te­ra­tu­ri xix ve­ka se ne­što ne se­ćam – mo­žda Su­ho­vo-Ko­bi­lin, ako je za­i­sta iz­vr­šio te zlo­či­ne za ko­je su ga okri­vlja­va­li. Je­su li ti be­sa­ve­sni ti­po­vi ne­čim do­pri­ne­li knji­žev­no­sti, ili od­su­stvo sa­ve­sti ome­ta raz­vi­tak ta­len­ta? Mo­žda su ti ti­po­vi – be­sa­ve­sni ide­a­li­sti i ci­ni­ci – u stva­ri na­gr­nu­li u ru­sku kul­tu­ru tek u xx ve­ku, dok je ona po­pri­ma­la so­vjet­ski ka­rak­ter. Ma­da se taj vek­tor na­zi­rao i pre re­vo­lu­ci­je. Či­ni mi se da se ne­ka obe­lež­ja be­sa­ve­snog ci­ni­zma kao ži­vot­ne po­zi­ci­je na­zi­ru i kod V. Br­ju­so­va, a be­sa­ve­snog ide­a­li­zma – kod V. Ma­jer­holj­da i K. Ma­lje­vi­ča, ma­da ni­je na me­ni da im su­dim. Sa­ma po­de­la na ova če­ti­ri ti­pa sva­ka­ko bi bi­la be­smi­sle­na, ako bi­smo po­ku­ša­va­li da u nju ugu­ra­mo svu kom­plek­snost i ra­zno­vr­snost lič­no­sti. To bi sa mo­je stra­ne bio „be­sa­ve­sni ide­a­li­zam“, a ja ne že­lim da ga pod­sti­čem. Ali ta­kva po­de­la po­ma­že da se po­ne­što o lju­di­ma raz­u­me, da se ras­po­re­de ne­ki op­šti ori­jen­ti­ri. Pri tom se ne sme za­bo­ra­vi­ti na pre­la­zne ti­po­ve! Ko­li­ko je sa­mo lič­no­sti na pre­la­zu iz jed­ne po­zi­ci­je u dru­gu! Ako kod Pu­ški­na po­sto­je cr­te sa­ve­snog ci­ni­zma, a kod Ljer­mon­to­va be­sa­ve­snog ide­a­li­zma, to ih ni u kom slu­ča­ju ne de­fi­ni­še do kra­ja. A što se ti­če že­na, na pri­mer Cve­ta­je­ve i Ah­ma­to­ve, mo­žda je za njih ta­kva kla­si­fi­ka­ci­ja u na­če­lu ne­pri­klad­na – tu su po­treb­ni dru­ga­či­ji ori­jen­ti­ri.

Mo­gu­ća je i sle­de­ća pri­med­ba: ide­a­li­zam je i su­vi­še bli­zak sa­ve­sti, a ci­ni­zam be­sa­ve­sno­sti. Pre­ma to­me, spoj tih poj­mo­va pred­sta­vlja ili ta­u­to­lo­gi­ju (sa­ve­sni ide­a­li­sta, be­sa­ve­sni ci­nik), ili ok­si­mo­ron (be­sa­ve­sni ide­a­li­sta, sa­ve­sni ci­nik). Ipak, sa­ve­snost u su­šti­ni uop­šte ni­je iz­jed­na­če­na sa ide­a­li­zmom i su­prot­sta­vlje­na ci­ni­zmu, ta­ko da tu ne­ma ni ta­u­to­lo­gi­je, ni ok­si­mo­ro­na. Ci­ti­ram en­ci­klo­pe­dij­ski reč­nik Eti­ka (Mo­skva 2001): „Sa­vest – spo­sob­nost čo­ve­ka da kroz kri­tič­ku oce­nu sop­stve­nih po­stu­pa­ka, mi­sli i že­lja spo­zna­je i pod­no­si svo­je od­stu­pa­nje od is­prav­nog mo­de­la kao sop­stve­no ne­sa­vr­šen­stvo“ (R. G. Apre­sjan). Još jed­no­stav­ni­je re­če­no, sa­vest je spo­sob­nost po­ka­ja­nja, pod­no­še­nja i spo­zna­je svo­je gre­ške, kri­vi­ce. Tu spa­da i spo­sob­nost sa­u­če­šća sa oni­ma ko­ji di­rekt­no ili in­di­rekt­no pa­te zbog tvo­je kri­vi­ce, ili kri­vi­ce onog po­ret­ka (si­ste­ma, dru­štva, gru­pe, sa­ve­za) ko­ji ti po­dr­ža­vaš i ja­čaš. Sa­vest je sum­nja, i to ne sa­mo mi­sa­o­nog, već i mo­ral­nog ka­rak­te­ra. I čo­vek ko­ji je spo­so­ban da sum­nja u se­be, da se uko­ri, da se po­ka­je zbog uči­nje­nog, tj. ko­ji se na­la­zi u pri­snim od­no­si­ma sa svo­jom du­šom, sa­ve­stan je bez ob­zi­ra na to da li is­po­ve­da ne­ka­kve prin­ci­pe i ide­a­le.

A. Rodchenko