Circles Squared

San (i snovi kao njegov deo), vidimo, pripada prvom tipu – internalizovanoj regulaciji, ali u naglašenoj eksploataciji istih funkcija nastaloj, na primer pri radu, to nije dovoljno, te je nužan prelaz na drugi, složeniji tip regulisanja – eksternalizovanu akciju. To je umetnost. Smisao umetnosti je, dakle, regeneracija fleksibilnosti sistema, vraćanje mogućnosti odlučivanja, davanje iznova jednakih šansi potencijalima individue, ili prosto: vraćanje slobode ličnosti – sve ono isto što je i smisao sna. Umetnost je eksternalizovani san . Umetnost je san višega nivoa. Umetnost je surogat za san tamo gde on, san, ne može da dosegne – u spoljašnjoj realnosti. Umetnost je konsenzus među delovimačovekove ličnosti i tako njihov integrator. Naime, nije ispravno uverenje, koje je inače veoma rasprostranjeno, ideja, istina obično implicitno prisutna, da su samo umetnici tvorci, odnosno izazivači umetničkog događaja. Ovo uverenje je zasnovano na istorijskoj perspektivi u kojoj velik trag ostav...

Tradicionalne metafizičke kosmologije objašnjavaju, koordiniraju i sabiraju u jednu harmoničnu celinu ideje koje se u jezicima podrazumevaju. Kada govorimo, mi i mimo naše volje implicitno iskazujemo tradicionalne istine. U Vedanti imaginacija je sposobnost koja odgovara onom uobličujućem tananom, netelesnom nivou manifestovanja. Makro-kosmički, ona odgovara čistim oblicima, arhetipovima prirode, idejama svih mogućih vrsta – onome što se takođe naziva i kosmičkom imaginacijom. Privlačnost koja postoji između fantazmatskog sveta snova i sfere prirodnih oblika otvara prostor beskrajnim meditacijama i otkrovenjima. Ljude pokreću snovi, predstave koje ih progone, irealne slike što oduzimaju duh - reči koje izgovaraju, dela koja čine određena su njihovom imaginacijom. Idealne forme minerala, biljaka i životinja na isti način oblikuju pojedinačne članove vrste.  Svaka semenka ruže sadrži san, bestelesnu predstavu ruže u punom cvatu. Naslućujemo da je taj san ...

Preuzeto sa sajta Nova Akropola Slikarstvo u Japanu mijenjalo se kroz povijest usporedno s pro­mjenama u društvu i načinu života: pejzažno slikarstvo, budističko (mandale), zen slikarstvo, itd. Iako je bilo pod vidnim utjecajem susjednih kultura, ponajviše Kine, slikarstvo Japana uvijek je imalo prepoznatljiv, tipično japanski izraz. U razdoblju XVI. – XIX. st. razvio se oblik slikarstva jedinstven za Japan kao što je kabuki ili no, ikebana ili haiku, a to su drvorezi u boji poznatiji kao ukiyo-e. Ovom pravcu pripadaju najpoznatija imena japanskog slikar­stva poput Hokusaia, Hiroshige, Utamara, itd. Ukiyo-e slikarstvo razvilo se u razdoblju Edo (1603. – 1867.), kad je Japan bio potpuno izoliran od ostatka svijeta. To je vrijeme mira, ali i vrijeme političkog terora, kad se naglo razvija i jača građanski stalež, a ljudi se okreću užicima. Dotadašnje umjetničke slike po­sjedovao je relativno mali broj ljudi i institucija jer su bile preskupe. Ukrašavale su domove plem...

Preuzeto sa portala ArtNit . Anri Bergson je francuski filozof, predstavnik intuicionizma. Po njemu svet oko nas i u nama se ne može objasniti pukim intelektom, pozitivistički, već samo uz pomoć intuicije koja povezuje intelekt i instinkt. Kratkom rečenicom "intuicija je blesak evidencije" on objašnjava metodu koja je u stanju da približi stvarnost a da je pri tome ne iskrivi. Anri Bergson razlikuje dve vrste saznanja: naučno saznanje koje se zasniva na intelektu i intuiciju. Naučno saznanje se može primeniti samo na neorgansku materiju, na metafizičke i kvantitativne odose među stvarima u fizičkom svetu. Intelekt se odlikuje prirodnom nesposobnošću da shvati život. Intuitivno saznanje je neposredno saznanje unutrašnje suštine samog života, iz kojeg se kasnije naknadno izvodi intelektualno odnosno naučno saznanje. Intuicija nam omogućava da se neposredno udubimo u sam život i njegovo proticanje, u njegovu unutrašnju suštinu ili kvalitet. Ona predstavlja osvešć...

Sposobnost razumevanja drugog prepuštena je svakome od nas, u okviru sklonosti koje imamo kao ljudska bića obrađena domaćim vaspitanjem. * Svaku doživljenu ljubav prema bilo čemu, sreću doživljenog druženja, muku životne teškoće proživljene sa nekim, nastojimo da zadržimo u svom sećanju. Sva ta obećanja su naši mali zaveti kojima nastojimo da spašavamo svoje ljudsko dostojanstvo i onda kada nam ono već izmiče iz ruku pod najezdom zaborava koji gase svetla iza nas. * Sv. Avgustin kaže da čovek, ako sagleda svoju slabost (dakle, ako ostvari samouvid), postaje jak, što čini i smisao i način ostvarenja, svakog savremenog psihoterapijskog postupka. * Moralnost sveta je jedna velika tajna kojom smo određeni, nosimo je u sebi, ona nas temelji u našem mentalnom zdravlju i nosilac je svih procesa samousavršavanja života što se u našoj prirodi odvija neprestano. * Helensko-hrišćanska priča veli da je čovek u svojoj osnovi častan (Sokrat) ili dobar (hrišćansko učenje) pa kad sh...

Preuzeto sa sajta Filozofski magazin Samoća pisanja je samoća bez koje se pisanje ne događa ili se raspršuje, jer je ostalo bez krvi od traganja za time šta da piše. Gubi krv, njegov autor ga više ne priznaje. A pre svega nikada ne treba da bude diktirano nekoj sekretarici, ma koliko umešna ona bila, i nikada u toj fazi ne treba da bude dato na čitanje nekom izdavaču. Uvek je potrebno da kod osobe koja piše knjige postoji odvojenost od drugih ljudi. To je jedinstvena samoća. To je samoća autora, samoća napisanog. Da bi započeo stvar, čovek se pita šta je bila ta tišina oko njega. I to na svakom koraku koji čini nekoj kući u svim časovima u toku dana, pri svim osvetljenjima, bilo da potiču spolja ili od lampi upaljenih po danu. Ta stvarna samoća tela postaje ona nepovrediva samoća pisanja. … Pisanje je bilo jedina stvar koja je nastanjivala moj život i koja ga je ispunjavala čarolijom. Učinila sam to. Pisanje me nikada nije napustilo. … Čovek ne nalazi samoću, nego je st...

"Čoveku je data snaga misli i ona može da se realizuje ne samo u formama apstraktnog, formalnog uma, nego ima još i formu razuma koji na samo da ne protivreči veri, srcu i duhovnoj intuiciji, nego se stvaralački povezuje s njima i nadahnuto se prožima njihovom snagom. Sve ovo čini ogromnu i bogatu sferu unutarnjeg, duhovnog iskustva koje je karakteristično za duševno-duhovnu ljudsku prirodu i otvara mu pristup ka duhovnim predmetima. Tako se pred nama otvara zakon ljudskog iskustva, nekakva osnovna istina, saglasno kojoj je čovek sposoban da putem iskustva pojmi predmet samo onda kada mu se ispravno obrati - odgovarajućim organom tela ili duše, ili pak i tela i duše zajedno. Na primer, Bog nije materijalna stvar koja se nalazi u prostoru; i čovek koji ne može ili neće da pojmi nešto drugo, koji ne razume da postoji neprostornost realnosti, neprostorno bitisanje, nematerijalni predmeti; čovek koji na sve pita - "gde se to nalazi"?, koji želi sve da vidi telesnim oko...

Preuzeto sa Fenomeni.me Za stare narode sama riječ philo-sophia, ljubav prema mudrosti, bila je dovoljna za izražavanje ovakvog poimanja filozofije. U Gozbi, Pla­ton je pokazao da Sokrat, simbol filozofa, može biti poistovjećen s Erosom, sinom Porosa (obilja) i Pe­nije (siromaštva). Erosu je manjka­la mudrost, ali je znao kako je steći. Tao je filozofija uzela oblik misaone vježbe, volje i cjelokupnog postojanja pojedinca, čiji je cilj bio postići stanje praktički nedostižno ljudskom rodu: mudrost. Filozofija je bila metoda duhovnog napretka koja je zahtijevala radikalnu promjenu i transformaciju načina života pojedinca. Ovako shvaćena, filozofija je predstavljala način života, kako kroz njenu primjenu i nastojanje za postizanjem mudrosti, tako i kroz njen cilj, mudrost samu. U stvarnosti, mudrost ne uzrokuje potpunu spoznaju – ona nam omogućuje “biti” na drugačiji način. Uzvišenost, a istovremeno i paradoksalnost antičke filozofije jest u tome što u isto vrijeme sadrži svjesn...