Elemir Zola: Metafizički status imaginacije u Vedanti

Tradicionalne metafizičke kosmologije objašnjavaju, koordiniraju i sabiraju u jednu harmoničnu celinu ideje koje se u jezicima podrazumevaju. Kada govorimo, mi i mimo naše volje implicitno iskazujemo tradicionalne istine. U Vedanti imaginacija je sposobnost koja odgovara onom uobličujućem tananom, netelesnom nivou manifestovanja. Makro-kosmički, ona odgovara čistim oblicima, arhetipovima prirode, idejama svih mogućih vrsta – onome što se takođe naziva i kosmičkom imaginacijom. Privlačnost koja postoji između fantazmatskog sveta snova i sfere prirodnih oblika otvara prostor beskrajnim meditacijama i otkrovenjima. Ljude pokreću snovi, predstave koje ih progone, irealne slike što oduzimaju duh - reči koje izgovaraju, dela koja čine određena su njihovom imaginacijom. Idealne forme minerala, biljaka i životinja na isti način oblikuju pojedinačne članove vrste. 

Svaka semenka ruže sadrži san, bestelesnu predstavu ruže u punom cvatu. Naslućujemo da je taj san ono što navodi ružine pupoljke da se lagano otvore ili njene zelene listove da nežno propupe na stabljici. Onog dana kada počnemo da slutimo nevidljive snove koji stenje, semena, tela i duhove svud oko nas vode njihovim sudbinskim putevima, učinjen je prvi korak na stazi koja vodi mudrosti. Da bismo to postigli, trebalo bi da meditiramo o predstavama koje nosimo u sebi: trebalo bi da posta- nemo svesni toga na koji nas način one neprekidno navode da mislimo određene misli ili da činimo određene gestove. Ova vrsta uvida može se preneti na svekolike načine postojanja, čak i na onaj proces kojima sa nežive stvari oblikuju prema predstavi sopstvenog arhetipa. Vedanta nas poziva da meditiramo o značenju dve činjenice – da predstave potiču od svetla i da tokom sna nika- kvo svetlo izvana ne ulazi u telo. Koje je to onda svetlo, koje stvara oblike što ih viđamo u snovima? Brinadaranyaka upanisada (IV,III) objašnjava da je međusvet snova osvetljen samim intelektom, samorasvetlju- jućom istinom; upravo je tanana esencija luminoznosti – ona čista blistavost (jyotih) – to što ocrtava predstave sna. Svetlo istine odražava se i prelama u tom svetu snova nestvarnom jasnoćom nadolazećeg sumraka, a ne sirovim, zaslepljujućim bljeskom podneva. 

Kao svetlost intelekta, istina se odražava i prelama u toj sivoj i zlatnoj lumine- scenciji usnule duše (jivatma), makrokosmički ona obliku- je tkivo “zlatnog” embriona (hiranyagarbha) ili božansko svetskog jajeta (Brahmanda) – sferu arhetipova, kosmičke imaginacije u kojoj je sadržana mogućnost postajanja svekolikih stvorenja, kao što duše sadrže svoja svoja tela – kao što semenski oblik ruže sadrži materijalni cvet. Oblici sa- drže otisak koji ostavljaju na materiji, san sadrži onaj akt koji sam sugeriše. Predstave, oblici, snovi su pečati, materija je vosak. Oni su stalno mogući, životvorni, dok njiho- ve inkarnacije predstavljaju njihovu prolaznu, na smrt osuđenu, pojavnost. Prozirni sumrak sveta čiste imaginacije, odraz i prelamanje istine, opčinjava nas i tanano zavodi, stvarajući maju, obmanjujući mimezu , odraz i prelamanje onoga što je iznad svih oblika, iznad svih predstava. Velika obmana opipljivog sveta sadržana je u svojoj klici ili jajetu ili prototipu – svetu imaginacije u kojem gruba blještavost dana biva proči- šćena do čiste blistavosti, a proždiruća, uništavajuća vatra ovog sveta postaje kvintesencija toplote. 

Plamen koji tinja žari se u vatrene reči, izbijajući u neodmerenim gestovima – užarena lava koja u utrobi zemlje oblikuje i sabija glatki zeleni plamen bazalta, sve te zemaljske vatre predstavlja- ju otiske toplote sveta snova u različitim vrstama materije. Postojani oblici, modeli žustrog gesta, sjajnog kamena, same vatre razotkrivaju se, oslikavaju u kosmičkoj imaginaciji i u pročišćenom imaginativnom duhu. Ali čak i ti modeli, ma koliko inače bili trajni u odnosu na svoje zemaljske inkarnacije, nisu ništa do obmana, budući da su vezani za jedan kosmički ciklus – obmana u odnosu na večnost, na odsustvo svih oblika; i mudrost koju oni daruju manje je vrijedna od iskustava iščeznuća u apsolutnom, u izvorištu svog svetla.