V.Benjamin: Prilozi o istoriji

[Krivica] 

Za prikrivanje linearnosti događanja najviša kategorija svetske istorije jeste krivica. Svaki moment u svetskoj istoriji okrivljava i okrivljavajući je. Uzrok i posledica nikada za strukturu svetske istorije ne mogu biti odlučujuće kategorije, jer ne mogu da odrede nikakav totalitet. Na logici je da dokaže stav da nikakav totalitet kao takav ne može biti uzrok ili posledica. U tome je greška racionalističkog poimanja istorije da ma kakav istorijski totalitet (tj. neko stanje sveta) sagledava kao uzrok ili posledicu. Ali neko stanje sveta je uvek samo krivica (koja se odnosi na nekakvo odocnelo stanje sveta). Da li je ono okrivljeno i u vezi s nekim ranijim (analogno kao što je svaki mehanički stadijum uzrok i posledica), tek bi trebalo istražiti. Štaviše, nikakav totalitet nije uzrok ili posledica, nikakav uzrok ili nikakva posledica nije totalitet. Naime, neki totalitet može u sebi sadržati neki kauzalni sistem, ali nikad ne može pomoću istog biti tačno definisan. Relaciju između svetske i božanske istorije valja metodično istražiti i izložiti je pomoću istraživanja niza istorijskih datuma. 145 „Moralna filozofija“ je glupa tautologija. Moral nije ništa drugo nego refrakcija delanja u saznatljivosti; nešto što spada u područje saznanja. Nije moral: stanovište u mišljenju.

 Vrste istorije 



Istorija prirode postoji jedino kao kosmogonija ili kao istorija stvaranja. Lažna je Herderova koncepcija o njoj, ako na nju gledamo sa zemnog stanovišta, ali zemlja je već svetskoistorijski individuum, jer ljudi žive na njoj. Povezanost fenomena ne važi samo za nebeski svet nego i za zemnu prirodu (i za nju već važi svetskoistorijska povezanost), pa i za anthropos kao fenomen – recimo, kao seksualno biće – sve do granica istorije. Istorija prirode ne seže do ljudi, a podjednako ni do svetske istorije; poznaje samo ono što je individualno. Čovek nije ni fenomen ni posledica nego stvoreno biće.

[Svet i vreme] 

1) Svet i vreme U očitovanju božanskog je svet – pozornica istorije – podvrgnut ogromnom procesu dekompozicije, a vreme – život prikazivača na toj pozornici – ogromnom procesu ispunjenja. Propast sveta je razaranje i oslobađanje neke (dramske) predstave. Iskupljenje istorije od onoga ko je prikazuje. / Ali možda u tom smislu najdublja antiteza „svetu“ nije „vreme“ nego „svet u nadolasku“.
2) Katolicizam – proces nadolaska anarhije Problem katolicizma jeste problem (lažne, sekularne) teokratije. Tu je osnovno načelo: istinska božanska moć može da se manifestuje drukčije nego destruktivno jedino u nadolazećem svetu (svetu ispunjenosti). Ali tamo gde božanska moć stupa u sekularni svet, njeno disanje je razaranje. Stoga u tom svetu nema ničeg postojanog i nikakva organizacija se ne može zasnovati na božanskoj moći, jer samo vladavina je njeno vrhunsko načelo. (Više o tome videti u mojim zapisima o kritici teokratije.)
3) a. Moja definicija politike: ispunjenje nedoraslog čovečanstva. b. To nipošto ne bi trebalo da znači postizati to pomoću religije nego samo putem profanog zakonodavstva. Mojsijevski zakoni verovatno bez izuzetka ne spadaju u takvo zakonodavstvo. Oni pripadaju zakonodavstvu koje reguliše područje telesnosti u najširem smislu (navodno) i zauzimaju poseban položaj; oni određuju zonu i način neposredne bo- žanske intervencije. I neposredno tu gde ta zona postavlja svoje granice, tu gde ona odstupa, nalazimo oblast politike, profanog, koja je bez zakona u religijskom smislu. c. Značenje anarhije za područje profanog treba da bude određeno polazeći od mesta slobode u filozofiji istorije. (Teže je za dokazivanje: tu se javlja osnovno pitanje veze telesnosti i individualnosti.)
4) U svom sadašnjem stanju, socijalno je manifestacija utvarnih i demonskih sila, često, dabome, u njihovoj vrhunskoj napetosti prema Bogu, pri čemu same sebe prevazilaze. Božansko se manifestuje u njima samo u revolucionarnoj sili. Samo u zajednici, nikad u „društvenim ustanovama“, božansko se manifestuje silom ili nenasilno. (U tom svetu božanska moć je viša nego božanska nemoć; u nadolazećem svetu božanska nemoć je viša nego božanska moć.) Takva manifestacija ne treba tražiti u sferi socijalnog već u opa- žanju okrenutom ka otkrivenju i, naposletku i pre svega, u jeziku, prvenstveno svetom jeziku.
5) a. Ono o čemu je reč nije „ostvarenje“ božanske moći. Taj proces je, s jedne strane, sam najviša stvarnost, a božanska moć, s druge strane, u sebi sadrži sopstvenu stvarnost. (Loša terminologija!) b. Pitanje o manifestaciji je centralno. c. „Religiozno“ je besmislica. Između religije i ispovesti ne postoji nikakva suštinska razlika, ali potonja je uži pojam u većini perifernih konteksta.




Filozofija istorije u poznom romantizmu i istorijska škola 

U izvesnom pogledu, jalovost te filozofije istorije, uprkos tome što ona nije bez značajnih misli, potiče iz jedne od njenih modernih karakteristika. Naime, ona s mnogim naučnim teorijama novog doba deli apsolutizam metode. Još od srednjeg veka izgubili smo svoj uvid u bogatstvo slojeva od kojih se sastoji svet i njegovi najbolji sadržaji. A upravo ti slojevi imaju delimično ontološki status, što će reći da se obrazuju na skali koja se proteže od egzistencije do pojave. – Filozofija istorije u vreme restauracije gubi na težini srazmerno sa isticanjem „rasta“ istorije kao jednog jedinog oblika istorijskog kretanja. U istoj meri prividni uvidi zauzimaju mesto uvida u privid koji i vlada istorijom. – Ono što zapravo sačinjava problem ove filozofije istorije može biti formulisano kao pitanje pristupa rastu istorije. Njen filozofski genije leži u tome da su teorijski i praktički stav bili istovetni, to jest leži u jedinom pristupu koji ona priznaje. On se sastojao u posmatranju. Za razliku od današnjih mislilaca, za romantičare posmatranje nije bilo neko naprosto teorijsko postupanje. Mogli bismo, štaviše, da razlikujemo ranoromantičku i poznoromantičku teoriju posmatranja, u čijem se središtu, za prvu, nalazi refleksija, dok je za drugu, u tom središtu, ljubav. Ono što je obema bilo zajedničko jeste vera u delotvornu snagu posmatranja. Poznoromantičko shvatanje videlo je u kontemplaciji sunce pod čijim se zracima predmet ljubavi razvija i krepko raste. Ali ako ti zraci slabe, on ostaje u tami i biva sve nemoćniji. U otklonima koji variraju te na- čine pristupa dati su ne samo naučna nego i praktična gledišta. Jer ta moć, koja je ovde pripisana posmatranju, u osnovi je ona koju poprima očev pogled prilikom odgajanja. Odrastanje deteta mora da bude svesno ne samo budnosti očevog oka u njegovoj snazi zračenja nego i njegove turobnosti. A taj nenasilni nadzor, koji valja da počne, dabome, od trenutka detetovog rođenja, ima više uticaja, u suštinskim stvarima, na dete nego ma šta drugo (više i od fizičkog kažnjavanja, pa i znatno više nego što je to sila naširoko razglašenih primera); taj način je i za oca značajniji od savetovanja deteta. Jer dok pogledom prati, njegovo oko uči da vidi ono što detetu pogoduje. A jedino onaj ko je pomoću pogleda naučio mnoge stvari poseduje snagu kontemplacije. Upravo tako možemo definisati stanovište istraživača koji pripadaju istorijskoj školi. Bez obzira na to, hipoteza na kojoj se zasniva njihov pristup pada, budući da što posmatranje istorije razgovetnije ukazuje na neku univerzalnost, ta univerzalnost vodi s onu stranu granica očinske ljubavi. Jer ova se zapravo suštinski, čak i isključivo, brine o rastu. Njen stav je za svaki ljudski rast uzoran. Drukčije je to kod istoričara: njegov odgajivački autoritet je utoliko nepouzdanije utemeljen što je polje njegovog posmatranja nesagledivije, i uz to nije samo na materinskom tlu mirnog rasta nego i u okružju krvavih odluka i sukoba. A to okružje ne bi smelo da bude zanemareno, i trebalo bi da na njega gledamo kao na jedan od onih regiona čija posebna suverenost, kojoj kategorije modernog mišljenja nisu u stanju da se prilagode, samo dozvoljava da moderno mišljenje bude osposobljeno da nosi celo nebo istorije izdeljeno po zasebnim sferama. Suviše se stvari u „organskom“ posmatranju stropoštavaju jedne u druge. Ali, naposletku, ono uviđa sopstvena ograničenja kad ga njegova zaokupljenost idealom nekog neoštećenog prirodnog stanja i njegova vera u „lep“ razvoj ovog ili onog naroda očigledno dovedu do napuštanja istinski istorijskog, tj. religijskog i pragmatskog posmatranja, i oburvaju u položaj koji bespomoćno osciluje između etičkog i estetičkog opserviranja, u promašaj koji nikakvo sagledavanje ne može da izbegne i gde nedostaje snaga da se svet sazna u njegovim različitim slojevima. Veze između njih osvetljava teologija jedino pod uslovom da posredovanje filozofije ostavi njihovu prirodnu napetost nerešenom. 

Značenje vremena u moralnom svetu 

Navikli smo da na pravne institucije, koje nam omogućavaju da ustanovimo činjenice i sudove u vezi s davno prošlim vremenima, gledamo kao da nisu ništa drugo nego s vrhunskom pregnantnošću postignute intencije morala. Ali ono što daruje pravu ovo interesovanje za daleku prošlost i tu moć nad njom jeste nešto veoma različito od savremene predstave o moralnosti u prošlosti, a to je tendencija, inače najstrože odvojena od moralnog sveta, ka odmazdi. U modernom pravu odmazda se utamničuje na period od trideset godina, na trajanje jednog naraštaja, čak i u ekstremnim slučajevima ubistva, kao da je to iz straha da se ne prekorači trajanje čovekovog života. Ipak, poznato nam je iz starih oblika prava da je sila odmazde bila sposobna da dosegne niz naraštaja. Odmazda je, u osnovi, ravnodušna prema proticanju vremena i ostaje tokom mnogih stoleća neumanjena u svojoj snazi, pa se još i danas bezmerno pomalja u tom smislu na slikama Poslednjeg suda. Na Poslednji sud se gledao kao na trenutak kad su sva odlaganja ukinuta i sve odmazde dopuštene. Sama ta pomisao, međutim, da je utvrđivanje ma kakvog vremenskog roka tek uzaludno odlaganje, ne uspeva da shvati neizmerni značaj Sudnjeg dana, tog neprestano odlaganog dana koji se, sa svakim zlodelom, postojano pomera u budućnost. Taj se značaj ne otkriva u svetu prava, u kojem vlada odmazda, nego jedino u moralnom univerzumu gde se srećemo sa oproštajem. Da bi se borio protiv odmazde, taj oproštaj moćnog saveznika nalazi u vremenu. Jer vreme, u kojem Ate [personifikacija zablude i moralne zaslepljenosti u grčkoj mitologiji] prati zločinca, nije samotno zatišje straha nego je silna oluja oproštaja koja prethodi mećavi Sudnjeg dana, a kojoj ona ne može da se izmakne. Ta oluja nije samo glas u kojem se gubi užasnuti krik zločinca nego je i ruka koja uklanja tragove njegovog nedela, čak i ako bi zarad toga morala da opustoši zemlju. Kao što pročišćavajući uragan najavljuje gromove i munje, božji gnev se u oluji oproštaja rasprostire istorijom da bi zbrisao sve što bi moralo da bude rastureno u božanskom nevremenu. Ono što je ovde slikovito rečeno, mora da bude jasno i razgovetno artikulisano u pojmovnom jeziku: značenje vremena u ekonomiji moralnog sveta, u kojem ono ne briše samo tragove nedela nego u svome trajanju – s one strane svakog sećanja i zaborava – na krajnje tajanstveni način, pomaže i oproštaju, premda nikad mirenju.

Comments

Popular posts from this blog

Ђуро Коруга: Шездесет - Савршен и хармоничан ентитет у креацији и еволуцији

Ariana Huffington - Maria Callas (part I)

Sreten Petrović: Mit, religija i umetnost