Circles Squared

Za tako svakodnevan a opet apstraktan koncept kao što je prostor može se slobodno reći da je vinovnik geneze matematičkih teorema i skrivenih lepota jer konačno, geometrija, kao ogranak te nauke, tiče se upravo odnosa objekata u njemu. Matilda Marcolli sa Berklija upire na sav diverzitet vrsta, hijerarhija i relacija prostora: na linearni (sa setom i kompozicijom vektora), topološki (sa oblicima koji se menjaju morfološki ali ostaju isti), projekcijski, nekomutativni prostor…te na strukturu, simetrije i filozofske raspre, apsolutističke i relacionističke (prve su zastupali Parmenid, Zenon, Kant, Njutn, a druge Heraklit, Demokrit, Lajbnic, Bergson). “Uvek je dekorisan brojevima, racionalnim, realnim, kompleksnim, decimalnim.”

Među mnogim stvarima, koje u skladu sa ovim učenjem treba da posmatramo u sebi i radimo na njima, postoji psihološko stanje pod nazivom unutrašnje pridavanje značaja. To se odnosi na proces, koji nam odnosi veliku količinu energije i koji nas, kao i sve drugo, na šta beskorisno trošimo energiju, drži u stanju sna.  Unutrašnje pridavanje značaja spada u oblast identifikacije. Kao što znate, proučavanje identifikacije u svim njenim različitim pojavnim oblicima je jedan od najvažnijih vidova praktičnog rada na sebi. Da bismo se setili sebe, neophodno je ne identifikovati se. Međutim, da bismo naučili da se ne identifikujemo, prvo moramo naučiti da ne budemo identifikovani sa sobom. Jedan oblik identifikacije je i unutrašnje pridavanje značaja, koje se deli na nekoliko vrsta, a neke od njih su forme identifikovanja sa sobom. Jedan od najčešćih oblika unutrašnjeg pridavanja značaja je razmišljanje o tome šta drugi misle o nama. I kako se ponašaju prema nama i kakav odnos imaju pre...

I – Psalm     Ne – hemijska oznaka za aktivnost, za svojevrsnu i jedinu pravu punoću. Moguće, i Prvi zakon saznajne i delatne psihodinamike, konstanta zrelosti, nikada varijabla. Propusnica za pravo na mogućnosti života.      Pristajanja i afirmacije, jalove i pasivne kakve jesu, podupiru se nesofisticiranom silom inercije, oblakom punim elektronskih čipova i metafizičkih munja onoga koji poništava – Negatora. Logikom veštačkih jezika, granično područje kombinatorike if_then_else smenjuje se na straži i jednih i drugih – u misaonoj dedovini skeptika, a jedino on, Negator, ima pravo na rodoslov jer sa njim se sve ukoštalo završava a cvalo započinje; sistem sa takvom propusnom membranom ima ishod pozitivnog i nečega, mahom toplog, sladostrasno slobodnog. Napredak i rast, u kakvom god obliku zamišljeni, sigurna strela vremena, morala je biti odapeta tek nakon prvog „ne“. Jer samoostvarenje, život u skladu sa zahtevima iznutra, zri samo u semenju prkosa....

Džajavaraman VII, jedan od kraljeva Kmera, sagradio je hram Ta Prohm "pun duboke naklonosti ka dobrome na ovom svetu, kako bi obezbedio za ljude ambroziju lekova i osvojio za njih besmrtnost...Vrlinom tih dobrih dela ne bi li uspeo u nameri spasenja svih onih koji se bore i muče u okeanu postojanja. " Simetrijom se naziva podudarnost (uzajamnost, komplementarnost) u prostoru. Sinhronicitet je podudarnost u vremenu. U ovim jednostavnim činjenicama skrivena je jedna od najistrajnijih i najutemeljenijih težnji duševnog i magijskog bitka poput umetnosti i spiritualizma. Čovečanstvo od iskona pridaje verovatno sudbinski značaj ovim dvema pojavama koje su oličenje istog. U skladu i harmoniji fizičkih prikaza i konstrukcija objekata pronalaženi su i božanska intervencija kao odsjaj savršenstva na zemlji, ali i na čisto psihološkoj bazi - uteha i umirenje. Simetrija nudi osećaj promišljene uređenosti, nečega o čemu se neko (imenovan ili ne, omnipotentan ili ne) stara. Dož...

"U crtežu deteta je prostor za primarnu radost motorike, za škrabanje bez značenja, za projektovanje emotivnih i motivacionih čvorova koje dete ne može da iskaže rečima ili ih uopšte nije svesno i, konačno, prostor za kreativni kognitivni čin. Dete je istraživač, pronalazač, kreator, modelar jednog novog sveta. Dete ne kopira prirodu, ono pronalazi "ideju" prirode i nju prenosi na osnovu svog otkrića da, na primer, zatvoren prostor prvog kruga prvi dvodimenzionalni i slučajnu produkt jednodimenzionalne linije - škrabanja, može nešto da predstavlja. To je trenutak kada dete prvi put svom crtežu pripiše značenje, predstavljanje objekta. U tom trenutku dete čini skok za koji su čovečanstvu bili potrebni milenijumi razvoja, skok za koji neki smatraju da je najvažniji događaj u istoriji naše vrste, odmah posle značaja uspravljanja na zadnje udove i oslobađanja ruku. To je otkriće signifikacije - mogućnosti da stvari oko nas prikažemo crtežom, znakom za nas. A glavna lepota ...

…I Zevs, uvidevši svu snagu bića koje je stvorio, uplaši se za svoju i sudbinu drugih bogova – jer, ovi su ljudi – sa po dva lica i četiri uda, sa muškim i ženskim atributima – iskazali izvanrednu snagu. Zevs, tako, raspoluti ove androgine duše na jednake pole, poništivši njihovu moć. Od tada, novi ljudi, hodajući na dve noge i imajući jedno lice traže svoju drugu polovinu duše u želji za potpunošću… Drevni helenski mit veli da se tako odigralo postanje duša polova. Ovo, međutim, nije priča o potrazi za srodnim dušama. Uronićemo u nešto daleko (nad)ličnije, u jedno duhovno vrenje koje se klobuča unutar nas i formira našu nutrinu. Tušta i tma zagonetnih faktora čija kombinatorika u igri života za rezultat daje baš vas, vaš karakter, vaše osobenosti… nadilaze daleko više od onoga što je, na letimičan pogled, “deo vas”.

Omasovljenje ukida individualne želje, jer Naddržavi su potrebni ljudi-stvari koji se mogu zamenjivati, kao rezervni delovi u mašini. I u najboljem slučaju ona će dozvoliti kolektizovane želje, omasovljenje instinkata: gradiće divovske stadione i jednom nedeljno će dopuštati da se instinkti mase izliju u jednom jedinom mlazu, sa usaglašenom pravilnošću. Kroz novinarsto, radio, film i kolektivne sportove narod otupeo od rutine moći će da pusti na volju nekoj vrsti panorizma, kolektivne realizacije Velikog Sna. I kada pobegnu iz fabrika u kojima su robovi mašina, ući će u kraljevstvo iluzija koje stvaraju druge mašine.  To je kraj renesansnog čoveka. Mašina i nauka koje je on sručio u spoljašnji svet kako bi ga savladao i osvojio, sada se okreću protiv njega, savlađujući ga i osvajajući ga. Nauka i mašina su se polako udaljavalo u pravcu matematičkog Olimpa, ostavljajući čoveka koji im je dao život samog i bespomoćnog. Trouglovi i čelik, logaritmi i elektricitet, sinusi i atom...

Умна или унутрашња молитва је она у којој човек сабира ум у срце и отуда се нечујно моли. Не треба се молити само речју, него и умом и не само умом него и срцем, да ум разуме шта се речју каже и да срце то осети. Све ово заједно и јесте права молитва. Ако твојој молитви што од тога недостаје, она је или несавршена или уопште није молитва. Свакако си слушао да се говори о молитви речима, затим о мисаоној или срдачној молитви. Откуда та подела? Отуда што се по нашој немарности догађа да понекад језик говори свете речи молитве, а ум блуди којекуда, или ум и разуме речи молитве али се срце на њих не одазива. У првом случају је само молитва речима, и то уопште није молитва. У другом са молитвеном речи спојена је и мисаона молитва и то је несавршена, непотпуна молитва. Потпуна и права молитва је када се са молитвеном речју и молитвеном мишљу споји и молитвено осећање. Постоји, по дару благодати Божје, и срдачна, а то значи духовна молитва, коју у срцу покреће Дух Свети. Онај који с...