Mikelanđelo: Pisma (I)

Pismo LXIV

Iz Rima (1560)

Presvetlom i Velečasnom Gospodinu i Gospodaru
(Kardinalu Rodolfu Piju da Karpiju)

Mnogopoštovani Presvetli i Velečasni Gospodine i Gospodaru moj,

Meser Frančesko Bandini juče mi je rekao da mu je vaše Presvetlo i Velečasno Gospodstvo saopštilo da gradnja Svetog Petra ne može ići gore nego što ide: to me je istinski jako zabolelo, jer niste istinito obavešteni da ja, kako mi je dužnost, želim više od svih drugih da gradnja napreduje dobro. I verujem, ako se ne varam, da vas istinito mogu uveriti da, koliko se sada radi, radovi napreduju da ne može bolje biti. Ali pošto me sopstveno zanimanje i starost lako mogu prevariti, pa bih tako i protiv svoje namere mogao naškoditi pomenutoj građevini, nameravam da, što pre budem mogao, od njegove Svetosti našeg Gospodara zatražim da me oslobodi obaveza: čak, da bih dobio na vremenu, želim da zamolim vaše Presvetlo i Velečasno Gospodstvo, kao što i činim, da budete tako ljubazni da me oslobodite ove nevolje, u kojoj se, kao što znate, drage volje besplatno nalazim već 17 godina. Iz toga vremena jasno se može videti koliko je moga rada uloženo u pomenutu građevinu. Još jednom vas usrdno molim da me oslobodite, jer je to najveća milost koju biste mi mogli učiniti. I sa svakim poštovanjem ponizno ljubim ruku vašeg Presvetlog i Velečasnog Gospodstva.

Iz Kuće, u Rimu na dan 13. septembra LX .

Vašeg Presvetlog i Velečasnog Gospodstva

Ponizni sluga.

Pismo LXV

Iz Rima, 13. septembra 1561.

Mnogopoštovanom gospodinu Kardinalu di Karpiju

Velečasni monsinjore,

Kada se plan sastoji iz različitih delova, svi oni koji su istog kvaliteta i kvantiteta moraju biti ukrašeni na isti način; ista je stvar i sa njihovim pandanima. Ali kada plan potpuno promeni oblik, ne samo da je dozvoljeno, nego je i nužno na njemu promeniti i ukrase, jednako kao i na njihovim pandanima; sredina je uvek slobodna; iako nos, koji je na sredini lica, nije obavezan ni jednom ni drugom oku, jedna ruka svakako mora izgledati kao ona druga, i jedno oko kao ono drugo, osim što se moraju imati u vidu strane i pandani. Izvesna je stvar, isto tako, da udovi arhitekture zavise od udova čovekovih. Onaj ko tamo nije bio ili nije vešt majstor u figurama, a naročito u anatomiji, u to se ne može razumeti.

Mikelanjolo Buonaroti

**

„Njegova starost je bila puna slave, kao starost Getea i Viktora Igoa. Ali, on je bio čovek drugačijeg tipa. On nije čeznuo za popularnošću. Prezirao je slavu, prezirao je svet, a kada je služio papama ,bilo je to samo prisilno‘. Kazao je da se ,dosađuje i srdi dok razgovara s njima i kada ga zovu k sebi‘ i da on ,uprkos njihovim zapovedima ne dolazi ako je neraspoložen‘. Ako je jedan čovek po svojoj prirodi i vaspitanju tako stvoren da mrzi ceremonije i laskanja, nema smisla siliti ga da živi takvim životom. Ako on ne traži vaše društvo, zašto vi tražite njegovo? Zašto ga ponižavate ako beži od sveta? Nema takvog čoveka na svetu koji bi se sviđao budalama više od genija. Sa svetom je dolazio u dodir koji je bio nužno potreban. (…) Tako je on živeo sam – okružen pomoćnicima i ludacima – i svojim najvernijim drugovima: domaćim životinjama, svojim kokoškama i mačkama. U stvari, on je bio uvek sâm u životu. ,Ja sam uvek sâm‘, pisao je 1548. svom sinovcu, ,i ne razgovaram ni sa kim‘. On se malo-pomalo udaljavao od ljudi, od njihovih interesa, briga, radosti, misli. (…) Živeo je kao prosjak, gotovo ništa nije jeo, a kako nije mogao spavati, ustajao je noću i radio. Načinio je sebi šlem od kartona, koji je tako udesio da je u njegovoj sredini mogao nositi upaljenu sveću koja mu je osvetljavala rad, oslobodivši mu ruke. Što je više stario, sve se više zakopavao u samoću. Dok je čitav Rim spavao, on se sav predavao radu. Tišina je bila njegova dobročiniteljica, a noć prijateljica: ,O tamno, slatko vreme noći /U miru svrši svog zadatka delo.‘ (...) Misao na smrt ispunjavala ga je svakog dana. ,Nema ni jedne misli u meni‘, rekao je Vazariju, ,koju smrt nije isklesala svojim dletom.“ (Romen Rolan).