D. Kojčić: Sloboda noći

Одавно се већ трага за темељем стварности који је известан и непропадљив. Тамо негде, испод Женеве, кружни тунел имитира првобитни тренутак у настајању света. Пажња науке усредсређена је понајвише да се открије божанска чесица, да се коначно утврди да ли постоји вар или су све, па и ми сами, уваре и њихови одбљесци. Испада некако да би та честица, тај бозон са придодатим именом Питера Хигса, учинила да се победи заборавна и прождирућа природа времена и живот сваког човека добије озбиљан, достојанствен и трајни темељ. Питање је, дакле, а ли је сварнос сварна? CERN-ов експеримент је још увек у току. Откровење сварне чесице чека се са религиозном надом која наликује данима пред васкрсење у Јерусалиму.

А дотле, као и кроз целу повест човека, стварност ће бити само варљиви час који је већ у своме рађању однесен замахом времена. Хронике и забелешке само су изломљена и непоуздана сећања. Историјске енциклопедије и , студије нису стварније од књижевности. Ко сме да тврди да се свет икада појавио онако како то казују ови извори? Ко сме да се наруга Хераклитовој реци, препиркама Куросавиних дангуба са ивице шуме или меланхолији римског намесника Палестине који пред живим Богом уздахне: „А шта је то истина? “ . Ствар можемо да поставимо и са другачијом аромом: а ша ако сварнос није сварна? У свету људи постоји једна константа која се провлачи кроз све ове хиљаде година које памтимо, а сигурно је и старија. То је напетост између лепљиве учмалости постојећег и страсне жудње за још не-позназим, за још не-постојећим, ма како оно било замишљено. Тишина дубоког подморја, мир празнине иза познатог света, „ужаси леда и мрака“ у арктичкој пустоловини посаде једрењака Амирал Теехоф која се никада неће вратити у матичну луку у Пули, али је смело једрила иза ивице стварности. На супротном полу земљине кугле и после стотину година сведочанство посвећености почастило нас је сандуком са боцама скоча заосталим иза Шеклтонове експедиције. Одложена здравица за душе одважних. Једна сен, рецимо као водени печат на значајним папирима, титрала је у врелини ваздуха изнад аргентинског пампаса када је Исидор Тадео Крузо из редова жандармерије прешао на страну опкољеног бегунца. Он можда није видео ту сен али је у часу када се решавао смисао његовог живота одбио да буде укроћени пас. Изабрао је непроцењиво достојанство вука.

И није био на губитку када је заглушујући прасак пушака постао тишина. Нешто је било присутно и када је на ивици монголске степе русо-балтички племић Унгерн-Штернберг 1919. године зауставио коњицу да се посаветује са подземним духовима Агарте пред битку са Совјетима. Много година касније, када је иза њега остала само контроверзна легенда, у Монголији су посечена сва лична имена која су се давала столећима. Људе су почели да називају према пословима којима се баве. Први припадник Џингисовог народа који је облетео Земљу и сви његови потомци понеће презиме Космонаут. Ваздух изнад Монголије одавно је празан. Нема сећања. Прамен косе и комад Штернбергове одеће сачувала је тајно породица једног министра у влади Богдо-кана, последњег сувереног владара ове земље. Пољски авантуриста Фердинанд Осендовски, Штернбергов сапутник у епским борбама на Далеком Истоку, тврди да је остало и духовно завештање: Мисија Еврое и Русије је изневерена. У Лозани сам упознао Ружицу Борисављевић. Из Србије је отишла пред злослутни долазак комуниста на власт. Први део свог емигрантског живота провела је у Италији. Говорећи монденским језиком, била је гламурозно лепа. Ангажовали су је као фотомодел за рекламирање дијамантског накита, кажу да је на једној од првих послератних олимпијада, ваљда у Аустралији, испред италијанске репрезентације носила заставу.

Ипак, праву природу њене лепоте, у којој се додирују сета изгнаника и непоражено господство, откривамо на фотографијама са сахране војводе Доброслава Јевђевића 1962. године на Не-католичком гробљу у Риму, усред мириса мирти и чемпреса, недалеко од хумки Китса и Шелија. Била је већ у осамдесетим када смо ручали у башти једног швајцарског ресторана. Са меланхоличном навикнутошћу подносила је погледе гостију и келнера. Не верујем да су препознали жену која се , недуго пре тога, у женевској судници, обучена у бели шанел-костим, прогурала између стражара и дотурила крупну папирну новчаницу лажно оптуженом сународнику из Босне. Свакако нису знали да је њен стан у Лозани, његове собе и ходници са наслаганим документима, књигама и преписком, капсула транс-историјских трагова српског народа. Па ипак, тај невидљиви жиг, тај живот, то име које не чују, … У повести о господару Кихот(е)у из Манче постоји један процеп који може да нас наведе на прави траг у разумевању потоњег стрмоглава нашег света. Писац небрижљиво једну шумску сцену која је почела са магарцем продужава са коњем. Истраживачи верују да су за то криви врло дуга пауза у писању и превелико Сервантесово ослањање на моћ сећања. Читаоцу може и да промакне овај детаљ, али стиче се утисак да је у тој паузи и из ко зна каквих страхова писац дефинитивно одлучио да Витез Тужног Лика остане само занесењак. Санчови потомци преплавили су свет и победили у свим револуцијама које ће уследити – Вандеја је згажена а у дому Ипатјева секира је победила икону. Богарта и Богарда, Бранда и Рида.заменили су Круз и Траволта. Што би некада рекли згрожени Римљани: O tempora, o mores! Гувернери и моржеви Како би победа витеза из Манче променила наш живот? Заправо, најмање је важно како би се променила историја коју бележе хронике и која се изучава на универзитетима и институтима. Није ствар у великим биткама, револуцијама, међународним конференцијама које прекрајају политичке мапе, или у дворским заверама.

Било би свеједно да ли се ради о догађајима у физичком свету или производима уметности. Какав би пак био значај разлике између Борхесове приповетке о измишљеном јунаку Исидору и проживљених мукотрпних година у којима Ружица Борисављевић између раскоши и посвећености бира ово друго? Због чега би Пансино острво, због кога клима на магарцу кроз андалузијске пустоловине, било разумљиви циљ, а Кихот(е)ова аристоктатија (читај: преданост врлини) служила за забаву и подсмех? Најсложенија справа човечанства, залеђујућег футуристичког назива хадронски сударач чесица, такорећи предвиђена у епском спектаклу Таркус групе Emerson, Lake & Palmer, требало би да заврши посао који је пре осам столећа започео Тома Аквински – да у материјалним чињеницама пронађе довољан доказ о постојању Бога. Оно што је томистичка теологија настојала да постигне аналогијама између часовника и космоса, часовничара и Творца света, данас испод фабричких линија и изложбених салона Омее, IWC-а и Ролекса наставља модерна физика. Да преокренемо питање са почетка одељка: А како би откриће божанске чесице променило наш живот? Таман колико и постављање шти­тоноше Пансе за гувернера острва. Наравно, Санча Пансу никако не треба узети као социолошку категорију, као класну форму. Не ради се о сиромаху, о створењу нижег ранга. Реч је о менталном склопу који је у нашем раздобљу карактеристичан за горњи део социјалне лествице.

Санчо и његов господар обрнуто су присутни у менталитетима оних који данас чине друштвену елиту и оних који су социјални аутсајдери. Пре ће се наћи Кихот(е) међу људима скромног положаја и животних околности него међу успешнима и богатима. Још је извесније да га нећемо наћи међу управљачима света. То је учинак Сервантесовог шегачења са елитом и ништа мање наших изговора да је борба за бољи свет – „борба са ветрењачама“. Шпанац је очигледно схватио да читаоци ретко воле литературу са моралним налозима и ликове који су тешко достижни – „See how they fly like a pigs from a gun“. Епитаф, 1945,пролеће Постоји једна перспектива у по­сти­зању смисла људског живота којој је небитно да ли постојимо на варним или у-варним основама. Ashes to ashes, funk to funky. Елизабета, кћер Херберта Есквита, Ерла од Оксфорда и Есквита, лидера Либералне странке и председника владе Велике Британије на почетку двадесетог века, на одличним претпоставкама тка свој живот. Удаје се за румунског дипломату племенитог порекла Антоана Бибескоа. На венчању је био сам крем британског друштва, од Бернарда Шоа до Краљице. А онда, дружење са Марселом Прустом у Паризу и његова фасцинираност интелигенцијом и песничком даровитошћу младе кнегиње Бибеско. Назире се и успон њеног брата Ентонија Есквита, редитеља кога ће филмска публика широм света упамтити по првом филмском издању Пималиона, Брауниновој верзији и врло популарној екранизацији Вајлдовог комада Важно је бии Ернес.

Наравно, такав живот ствара и непријатеље. Вирџинија Вулф солидарише се са својом пријатељицом (неки кажу и више од тога) Кетрин Менсфилд којој је кнегиња завела мужа, Џона Марија са књижевним и есејистичким опусом од 60 књига и политичким curriculumom од марксисте до анти-совјета. Вирџинија оспорава песнички таленат Елизабете Бибеско и загорчава јој живот. Џон Огастус, сликар који је већ урадио ликове Јејтса, Шоа, Хардија, Лоренса од Арабије и самог Алистера Кроулија, на портрету Елизабете Бибеско 1919. године приказује самопоуздану младу интелектуалку на таласу енергије започетог столећа. За чудо или не, тек слика се данас чува у галерији Лен у Њукаслу, родном граду физичара Хигса са почетка овог чланка. Пет година касније кнегиња је поново Огастусов модел, али овај пут, огрнута велом који је добила од португалске краљице, са платна нас посматра меланхолична особа у повлачењу од света. Зашто нагласак на статусним елементима биографије Елизабете Бибеско? Зато што је из раскошних околности и са врхова друштвене моћи препознала скученост света у коме врлина није водиља, на каквим год темељима стајао. Други светски рат окончавао се са вером човечанства у вечни мир, благостање и срећу за свакога, а на кнегињином гробу у Монгосоаји, отменом предграђу Букурешта, уклесана је мисао из сасвим другачијих простора душе: „My soul has gained the freedom of the night.“ Исписујемо истоветни епитаф на имагинарном почивалишту господара Кихот(е)а од Манче. Или откривамо у себи снагу да му вратимо славу победника …

Izvorno objavljeno u časopisu "Zenit"