Erih From: Čovek se odrekao postizanja ljubavi, smernosti i poštovanja života

Kao prvi vid pistupa našoj temi, moramo razmotriti spiritualnu krizu kroz koju u ovom odlučujućem istorijskom razdoblju prolazi čovek na Zapadu i funkciju psihoanalize u toj krizi. Dok većina ljudi na Zapadu ne oseća svesno da proživljava krizu zapadne kulture (u nekoj radikalno kritičnoj situaciji većina ljudi verovatno nikad i nije svesna krize), postoji saglasnost — bar među izvesnim brojem kritičkih posmatrača — o postojanju i prirodi ove krize. To je kriza koja je opisivana kao malaise, ennui, mal du siècle, umrtvljavanje života, automatizacija čoveka, njegovo otuđenje od sebe samog, svojih bližnjih i od prirode. Čovek je sledio racionalizam do one tačke na kojoj se racionalizam izvrgao u potpunu iracionalnost. Od Dekarta (Descartes) naovamo, čovek je sve više odeljivao misao od osećanja; jedino se misao smatra racionalnom — osećanje je po samoj svojoj prirodi iracionalno; ličnost, ja, rascepila se na intelekt, koji sačinjava moje biće i koji treba da me kontroliše kao što kontroliše prirodu. Vlast intelekta nad prirodom i proizvodnja sve većih i većih količina stvari postaju ciljevi života. U ovom procesu čovek se pretvorio u stvar, život je potčinjen posedu, »bićem« gospodari »posedovanje«. Dok su i grčki i hebrejski istočnici zapadne kulture smatrali svrhom života čovekovo savršenstvo, savremenog čoveka zaokuplja savršenstvo stvari i poznavanje načina njihove proizvodnje. Čovek sa Zapada se nalazi u stanju shizoidne nesposobnosti da iskusi osećanje, te ga more nelagodnosti, utučenost i očajanje. Na rečima još uvek su mu ciljevi: sreća, individualizam, preduzimljivost — no, u stvari, on nema cilja. Upitajte ga zašto živi, šta je svrha svih njegovih stremljenja — i on će se zbuniti. Neki će reći da žive za svoju porodicu; drugi — da bi se »zabavljali«, treći — da bi zarađivali, ali zapravo niko ne zna zašto živi, nema nikakvog cilja, sem želje da izbegne nesigurnost i usamljenost.

Istina, broj vernika veći je no ikad, knjige o religiji postaju bestseleri a više ljudi no ikad ranije govori o Bogu. Međutim, ovakvo ispovedanje vere samo prikriva duboko materijalistički i nereligiozni stav i mora se shvatiti kao ideološka reakcija (prouzrokovana nesigurnošću i konformizmom) na onaj smer devetnaestog stoleća koji je Niče okarakterisao svojom slavnom izrekom »Bog je mrtav«. Ono ne postoji kao istinski religiozan stav.

Gledano iz jednog ugla, napuštanje teističkih ideja, do kojeg je došlo u devetnaestom veku, nije bilo malo postignuće. Čovek je izveo veliki skok u objektivnost. Zemlja je prestala biti središte kosmosa; čovek je izgubio svoju glavnu ulogu stvorenja koje je Bog predodredio da gospodari svim ostalim stvorovima. Proučavajući čovekove skrivene pobude s novom objektivnošću, Frojd je shvatio da vera u svemoćnog, sveznajućeg Boga ima koren u bespomoćnosti ljudskog bivstvovanja i u čovjekovom pokušaju da svoju bespomoćnost savlada verom u oca i majku-pomagače koje oličava Bog na nebu. On je sagledao da jedino čovek može sebe spasti; učenja velikih učitelja, ljubavlju ispunjena podrška roditelja i voljenih bića mogu biti od pomoći — ali mu mogu pomoći samo da se usudi na prihvatanje izazova bivstvovanja i da na nj odgovori svom svojom moći i svim srcem.

Čovek se odrekao iluzije o očinskom bogu kao roditeljskom pomagaču, ali se odrekao i istinskih ciljeva svih velikih humanističkih religija: prevazilaženja ograničenja samoživog ja, postizanja ljubavi, objektivnosti, smernosti i poštovanja života, kako bi cilj života bilo samo življenje a čovek postao ono što potencijalno jeste. Ovo su bili ciljevi velikih religija Zapada, kao što su bili ciljevi velikih religija Istoka. Istok, međutim, nije bio opterećen bremenom pojma jednog transcendentnog oca spasitelja kroz koji su monoteističke religije izrazile svoje žudnje. Taoizam i budizam su raspolagali racionalizmom i realizmom koji su nadmašili racionalizam i realizam religija Zapada. Oni su bili u stanju da čoveka sagledaju realistički i objektivno: kao biće koje sem »prosvetljenih« nema nikog drugog ko bi ga vodio, a sposobno je da primi vodstvo zato što svaki čovek u sebi poseduje sposobnost buđenja i prosvetljenja. Upravo zbog ovog razloga, religiozna misao Istoka (taoizam i budizam — i njihov spoj u zen-budizmu) danas stiče toliki značaj po Zapad. Zen budizam pomaže čoveku da pronađe odgovor na pitanje njegovog sopstvenog postojanja, odgovor u suštini jednak onom što ga daje judeohrišćanska tradicija, no koji ipak ne protivreči racionalnosti, realizmu i nezavisnosti, tim dragocenim tekovinama modernog čoveka. Paradoksalno, istočnjačka religiozna misao ispada bliža racionalnoj misli Zapada od njegove sopstvene religiozne misli.