Жорж Валоа: Филозофија ауторитета (одломак)

Божански човек

Он је од оних људи за које жеља господара уопште није покретач акције. Ти људи делују и усмеравају; они црпе своју енергију и енергију другог; они увећавају богатство групе којој припадају, али презиру вишак вредности који им се враћа. Они дају пуно, а примају мало. И пошто уопште не чувају за себе добит од својих активности, не плаше се могућности да им исти буде одузет.

Управо на овај начин, не радећи дакле ни из жеље за поседовањем, а ни из страха од губитка, овакви људи успевају да умакну заједничком начелу свих људи: они су као богови који се сами одлучују на акцију и због тога их људи и називају "херојима" или "полубоговима". Пошто смо ми данас веома далеко од безазлености но што су били ти народи, веома нерадо се одлучујемо да тим "над-људима" доделимо те ласкавe називе; "човек геније", рећи ћемо понекад са срџбом; "амбициозан", "охол", "човек-чудовиште", кажу они разочарани завидници међу нама, јер човек не воли да увиђа супериорност код другога, а супериорност хероја је таква да нас нагони да веома живо осетимо своју инфериорност и то је оно што у нама рађа бес и мржњу. Наши преци су вешто превазишли тај проблем називајући хероја "божанством"; не може се патити због супериорности једног божанства; па тај начин се човекова таштина не умањује и поред јасног уочавања супериорности човека – бога. Они су били више у праву него ми данас; и узалуд понављамо "амбициозан", "охол" - када смо у суштини свесни да то није довољно да их објасни и да се они неће вратити у оквире наших "нормалних" категорија.

Јер код тих људи постоји веома изражена незаинтересованост, не зато што раде без егоизма (шта више они су већи егоисти него ми), него зато што презиру материјалну корист добијену из тог егоизма. Овде говорим о свим људима генијима: без обзира да ли је њихов задатак да организују империје, пронађу начин за усмеравање енергије читаве нације, да "стварају вредности" како то каже Ниче, да подстичу наше страсти или руше беду; било да се ради о Александру, Кромвелу или Наполеону, Ришељеу, Колберу, о једном Бизмарку, Аристотелу или Огисту Конту, о једном Шекспиру, Гетеу или пак Пастеру; резултат њихових акција је за нас увек материјална корист, а у основи саме ствари лежи побољшање и пораст живота. Оно што нас, који не радимо због славе, заводи и скреће са пута је управо та материјална добит, бенефиције у којима они једва и да уживају тежећи на првом месту да изврше свој задатак, да остваре своје замисли пре него да уживају у њиховим резултатима. Они живе да би деловали и радили док ми радимо да би живели; они уживају у самој акцији; ми уживамо у животу, односно у резултатима акције. То је сувише евидентно код једног Огиста Конта или Пастера док је мање евидентно код, на пример Наполеона или Бизмарка; али ако пристанемо да нас заслепи тај спољни изглед и декор који су неопходни људима на власти и за које демагози тврде да су циљ док су они само средство, видећемо да и за њих важи исто што и за предходно наведене. И њихово битисање је крајње једноставно, а онај део богатства у којем уживају је много мањи од оног у којем ужива неки имућни припадник буржоазије. Они не узимају ништа осим онога што је неопходно за њихове акције, док остало препуштају другима. Они сами су изнад свог богатства, они су равнодушни према материјалном и то им дозвољава да буду велики добротвори. И док би та равнодушност нашкодила свему што је испод њих, они инстиктивно успевају да из ње отклоне све деморалишуће последице; они из тога стварају начин да подстакну нашу енергију. Јер они не праве подједнаку расподелу богатства које нам препуштају; они делују као природа: препуштају богатство нашим похлепним ривалима. "Најјачем " , каже Император и даје своје благо најхрабријима од својих ратника; "највештијем потрошачу", каже исто, и упркос себи, хемичар демократа Бертело, остављајући јавном власништву приход од својих проналазака и открића.

Дакле, ти људи-генији, јесу ли они заиста богови који носе круне и који су изнад осталих људи да би пробудили њихове страсти и подстакли их на највеће акције. То је надљудска игра, страшна за нас који уопште нисмо хероји, а и ако покушамо то да постанемо бивамо веома брзо поражени.

Зашто, дакле, херој може да поступа тако? Шта је покретач његових поступака, пошто то свакако није љубав према богатству?

"Зато што има и сувише богатства", рећи ће демагог; ма како да су велики његови апетити, богатство их превазилази. Незгодан аргумент када се ради о једном Ришељеу; али ако се ради о једном Вашингтону, или Колберу, шта ћеш ти као демагог, на то рећи? Зашто je тaj човек створио толико богатство; он чији су апетити били мањи од твојих? "Зато што је тај човек само још један од механизама капиталистичких система", каже демагог. Али то уопште не решава проблем. Ја питам зашто је тај људски механизам различит од других људских механизама који само троше, а ништа не дају, осим да би се размножавали или осигурали против болести и старости.

"То је због љубави према власти и слави", опет ћe рећи демагог. Још једна мистерија и збуњујућа неправилност. Ми други, ми волимо власт због богатства које нам је, захваљујући њој, доступно. Ја питам због чега херој воли власт, која му причињава напор и бол, ако из ње не извлачи никакву материјалну корист? Јер, док је за неког задовољство да га други служи, то исто је болно за човека који је вођа људи или читаве нације, он не треба да ужива у власти, он је извршава, односно чини стални напор да осмисли правце кретања за друге. Али, ако он ужива у том извршавању, у сопственом напору и умору, он се дакле покорава неким другим законима него обичан човек? И да ли ће бити потребно да прихватимо и да се дивимо његовој равнодушности, тој врлини коју сматрамо за највећу јер нам је најкориснија и коју ми, као слаби људи, не можемо остварити? Да ли ће бити потребно да умањимо своју таштину да бисмо прихватили супериорност човека - хероја који прихвата да пати да бисмо ми уживали и који ради без принуде и без страха од неког другог?

Али, будите спокојни и утешите се у cвојој таштини, научници су прозрели мистерију: херој је неуравнотежен човек. Његов хероизам је болест, као порок који приморава биће да дела безбрижно, а понекад и намерно против сопствених интереса.

Постоји код таквог човека један деформитет, једна врста психолошке наказности: не постоји уопште равнотежа мећу његовим нагонима и један од њих је у толикој диспропорцији да може да мучи све остале па чак да присили и све способности бића да му служе. То је тајна принуде коју себи намеће херој. То је тајна силе која га обавезује да тражи оно што је бол за читаву његову осећајност. Он у себи самом носи свој сопствени бич.

"Ослобођење" повикаће конзументи задовољства који тумарају по тргу и ево нас изнад супериорног човека, јер ми, ми смо врло уравнотежени. Ево нас ослобођених понижавајућег дивљења, ослобођених јер се не можемо дивити једном болеснику, то је супротно жељи природе. Ако херој и чини наш живот бољим, ми му не дугујемо ни признање ни дивљење; он не заслужује да буде велики, јер се ради о болеснику, деформисаном бићу, лудаку.

Ви, уравнотежени људи, ви сте веома лукави, јер "хоћете све да имате све, а да не дате ништа", али сте заиста кратковиди. Не, човек-херој не заслужује да буде велики, не више но што ви заслужујете да будете мали - и мећу нама, другим људима, нико нема "заслуга" у било чему. Јер, свака заслуга нам долази од Бога или од природе, ако хоћете. Природа мери вредност нашег деловања на основу његових резултата. Она са нама поступа као што ми поступамо са нашим машинама, окружујемо бригом оне од којих имамо приход, а друге бацамо у ђубре. Тако природа поступа са уравнотеженим и неуравнотеженим људима: оне од чијег хероизма нема никакве користи баца на дно док их ми називамо лудацима, јадницима; друге уздиже изнад нас, а ми их називамо генијима и херојима. Јер херој је лудак од чије лудости имамо користи. Поздрављајући таквог човека у ствари само следимо жељу људског рода, јер само охрабрујемо његову благотворну лудост и подстичемо га у стварању сличних, које је неопходно да створи како би задатке од којих је добит сигурна али далека, а понекад се покаже тек после човековог живота. Добро промислите о томе, људи: у сваком од нас има тог херојства јер сви имамо неки деформитет, неки неусклађен нагон чије је остварење спречено другим нагонима који су, уједињени, много јачи од оног неусклађеног, све до дана када му, пошто изгубе потребу за деловањем, уступе место што се дешава тек када остаримо. Размислите да се нашим ситним херојствима може остварити трећа трансформација принуде; замислите да се наша херојства, наше болести нагона, наше појединачне лудости манифестују и развију још у детињству и потом само прилагоде неопходним функцијама у цивилизацији; сви бисмо били луди једни за друге али би постојање цивилизације било осигурано и не бисмо више осећали принуду. Да ли је то можда конфузна визија те будућности која покреће данашње јунаке, велике вође (јер и међу њима такође може бити јунака) и велике демагоге?

Не штедите дакле ваше аплаузе на хероју. Уздижите га јер он уздиже вас. Полубог или неуравнотежен, он је у сваком случају најјачи и највиши индивидуални израз људске врсте јер док се ми боримо за своју врсту тек кад нас на то подстакну нама слични и док своју енергију осећамо само кроз ривалитет у оквиру своје врсте, херој се бори из сопствених побуда одговарајући за своје поступке само пред Богом. Он је као људска форма самог духа људске врсте.