Urlike Jureit: Žaljenje kao "samorefleksija u izgubljenom drugom" (odlomak)

U mali broj tekstova koji premošćuju jaz između metapsiholoških konstrukcija tuge i empirijskih, uglavnom ne-teorijskih posmatranja, ubraja se delo Edite Jakobsen.Vođena potrebom da Frojdovo ekonomističko posmatranje dopuni i usavrši preko iskustva, Jakobsonova u ovoj knjizi raspravlja o svojim kliničkim iskustvima sa raznim oblicima tuge. Pri tom, baš zato što se oslanja na iskustvene podatke, ona dolazi do taktičkog, ali istovremeno otvorenog i odlučnog suprotstavljanja Frojdovim tezama. Tuga i žalost su njene paradigmatične konstelacije „raspoloženja“, koga ona razlikuje od „na predmet usmerenih stanja“3, zasnovanih na agresivnim i libidonoznim stavovima. Za razliku od ovih stanja „u raspoloženjima se probuđeni događaji prenose na sve predmete i načine doživljavanja. Stoga raspoloženja čitavom spoljašnjem svetu, a sa njim i našem „ja“, pružaju posebnu obojenost. Budući da raspoloženja omogućuju postepeno rasterećenje ili pražnjenje na mnogim predmetima, i prihvatanje stvarnosti, onda u njima moramo videti poseban ekonomski kvalitet našeg „ja“. Jakobsonova na kliničkim primerima procesa tuge, pokazuje da „bolno doživljeni gubitak za posledicu ima unutrašnju dihotomiju“ – i time izbegava izraz „ambivalencija“ koji shodno članku Tuga i melanholija ne pripada analitičkoj koncepciji tuge.

„Sa jedne strane, duševni bol, slično fizičkom bolu, obnavlja i mobiliše energiju libidonoznog nagona koja time što dopušta sećanja na srećnu prošlost ponovo budi čežnju za izgubljenim zadovoljenjem. Sa druge, sećanje na tragičan događaj postaje pokretač tužnih slutnji i očekivanja. Razvijaju se na fantazijama zasnovane želje, kao i bolna očekivanja. One se lako lepe za sve objekte sa kojima čovek pogođen gubitkom može i želi da uspostavi odnos.“

Fantazije koje se usmeravaju na izgubljeni objekt zahtevaju, prema Jakobsenovoj, „nostalgično traganje za izgubljenom srećom“, međutim, konfrontacija sa stvarnošću učvršćuje „kobno izmenjenu, tragičnu sliku, koju ovaj čovek ima o sebi samom i objektivnom svetu“. Gubitak se stalno pokazuje na novim objektima i time stvara neku vrstu ravnoteže između tuge i olakšanja. „Na ovaj način uvodi se i utvrđuje kroz uticaj na stvarnost, kružno kretanje koje traje onoliko koliko traje raspoloženje, i koje se ispoljava u afektivnim rasterećenjima, rasterećenjima koja postepeno slabe. Trajno prihvatanje stvarnosti konačno dovodi do odricanja od želja zasnovanih na fantaziji, a libido oslobađa za nove ciljeve.“

Zanimljivo je koliko se ovaj opis pojave tuge razlikuje od frojdovskog opisa. On izlazi bez ostatka, posreduje između procesa tuge i njegovog kvazi prostornog prisustva kao raspoloženja i podražava ambivalenciju koju je Frojd proterao iz svoje psihologije tuge. Jakobsonova smatra da stanje tuge „nastaje kao protivdejstvo čiji je uzrok kolebanje između međusobno suprotnih ali podjednako opterećenih sećanja i fantazija“. Polazeći od ove teze, ona se najzad usuđuje da dovede u sumnju Frojdovo kanonsko razlikovanje između tužnog čoveka i melanholika. Njegovo striktno teorijsko suprotstavljanje – „u žalosti svet postaje ubog i prazan, u melanholiji on je ‘ja’ samo“ – ne može se održati na ravni empirije: „Svi svakodnevni primeri pokazuju nam da žalost takođe deluje na ‘’jastvo“.

Ono što Jakobsonova označava kao „kružno kretanje“ i „kontrast“, ugrađen u kretanje tuge, ide u pravcu onoga što ja označavam kao „litijsko“. Kružno ponavljanje i iznenađujuća razlika kontinuiranog Checking/ back/ kretanja, i zastrašujući scenario odvajanja prepliću se jedno sa drugim. Litijsko deluje upravo u polju ambivalencija, dvosmislenosti, jer je ono samo višesmisleno. Ono je figura aktuelnog života u krugu, i stoga nije „rezultativno“ u jednostavnom smislu te reči. „Cilj“ takvog ponašanja, koji za metapsihološki pogled ne predstavlja tajnu, takvom posmatranju je stran, budući da taj pogled posmatra samo celinu procesa, a ne njihovu „pojedinačnu vrednost“, kao što čini onaj koji tuguje.

Lisis kao integral razrešenja i oslobođenja ima, pored ostalog, značaj onoga što danas nazivamo „improvizacija“. Lisis kao psihički agens podseća na činjenicu da su većina psihičkih akata nužne reakcije. Oni predstavljaju pokušaj preživljavanja. Imprivizatorsko osciliranje između različitih polova opažanja, između ponuda i osećanja, postaje jedna od temeljnih psihičkih akcija i reakcija. Ovo istraživačko kretanje tamo i ovamo, tipično je za ljudsko ponašanje, kao sve predstave o ispravnosti ili čak teleologija. Naš ponos na sve što proizilazi iz ovog temelja ne dozvoljava nam da poreknemo duboku zasnovanost našeg ponašanja u ovom improvizatorskom istraživačkom kretanju. Njihov princip glasi „preživljavanje“. Ono je osnovna komponenta svakog života. Najzad, mi malo znamo o tome šta omogućava preživljavanje, ne u dramatičnom već samo u osnovnom smislu, ne znamo koji su faktori odlučujući da odojče preživi prvih 72 časa. Svi potonji događaji kreću se između polova, spajanja ili razdvajanja. Spajanje je neminovno kada je reč o preživljavanju preko ishrane i zaštite. Razdvajanje je neizbežno kada se treba odreći regresivnih simbioza i živeti kao pojedinac. Razrešenje, lisis, jeste reće u kome se stiču spajanje i razdvajanje.

To postaje jasno u procesu žaljenja, koji kroz oslobođenje od prokrčene veze teži ka novim oblicima improvizacije. Lisis sadrži jak prigodni element. On na izvestan način rađa unutrašnje stanje stremljenja, koje podražava i nadmašuje psihičko kretanje koje se preko gubitka razrešava u spoljašnjem svetu. Litijsko tuge označava improvizatorsku smenu pokušaj identifikacije i dezidentifikacije. Jakobsonova, polazeći od kliničkog materijala, opisuje kako se identifikacija tokom tuge (može da) promeni: „Moguće je da identifikacije uvek započinju na magijskom nivou fantazije, ali one se postepeno uzdižu na ravan „ja“ i proizvode prigodne stabilne „ja-promene“. A sada ono što je glavno: „Očigledno da libido, koji se oslobađa u delovanju tuge, ne nalazi odmah novu personalnu, intersubjektivnu na objekt usmerenu primenu, koja će zameniti izgubljeni odnos.“ Sve ovo suprotno je Frojdovom „zvaničnom“ shvatanju – ali mu istovremeno ne protivreči otvoreno.

Da bi tugu kao osećanje shvatili, moramo razjasniti njeno smeštanje u graničnu oblast između prirode i kulture. Ako smo već zajedno sa Frojdom ukazali da se tuga ne može predstaviti bez spontane, kreativne strane, onda važi i to da nju ne treba shvatati iznad kulturnog oblika u kome se javlja. „Tuga ispunjava čulni svet u kome se sreću priroda i govor“, tvrdi Benjamin.13 Tuga jeste najkreativniji momenat kulta (pogrebni obredi), i kulturno najviše oblikovani afekt. Upravo odnos tragičnog i tuge pokazuje nam njen poseban kvalitet kao osećanje, jer, naglašava Benjamin, tuga nije isto što i tragika (nasilničke moći, nerazrešivi i neraskidivi zakon naređivanja koji se završava u tragediji), već je ona osećanje.14 Ovo je u krajnjoj liniji teza na kojoj Jakobsonova zasniva kritiku Frojda.

Frojd je tugu izgradio prema Hegelovom modelu tragičkog koji u centar, umesto aristotelovske katarze sa njenim strahom i sažaljenjem stavlja ideju pomirenja.

Tuga je uvek i jedno i drugo: i proces i stanje. Usisavanje preko prostora jeste isto tako važno kao proces. Ono sadrži ljubav u stanju njenih odsutnih mogućnosti postojanja i realizovanja, u njenoj bespredmetnosti