Oto Vajninger: O krajnjim životnim svrhama (odlomak)

Suština nauke 

Nemačka reč za nauku, Wissenschaft, dolazi od reči Wissen, znanje. S pojmom znanja, kad se primeni na svet, odmah proističe pitanje: koliko čovek može znati? Pothvat nauke kaže, i misao koja se u njoj nalazi glasi: čovek može sve znati. On to može, jer to hoće. U ideji nauke, kao i u svim istorijskim pokušajima da se ona ostvari, uvek se, besno i naivno, ili nepokolebljivo i sa svešću o cilju, sa detinjskom smelošću ili sa muževnim prkosom, nalazi zahtev: sve ili ništa. Tako i Gete individualno za Fausta postavlja problem: moći znati sve ili ništa.

Joyce Su

Pojam znanja nauka ne istražuje, ne ispituje ga. On je njena pretpostavka, njen uslov, koji ne može staviti u pitanje. Ona samo pita da bi potvrdila znanje, ne da bi ga stavila u pitanje. Sokrat i Kant, koji zapinju već pri pitanju šta je znanje, nisu njeni ljudi. Ona juriša napred, i cilj joj je dat. Jer ona ima jednog neprijatelja, a to je vera, vera u najširem značenju. Neko činjenično stanje može se potvrditi na dva načina: putem znanja i putem vere. Ako potvrđujem neki sud u obliku znanja, ja time njegovu sadržinu činim nezavisnom od sebe. Na taj način u prirodi takoreći postavljam pismo koje svako na isti način mora čitati. Postavljam jednu činjenicu, kao poziciju koja nije uslovljena mojom egzistencijom; objektivišem nešto čemu ću kao i drugi zauvek morati da se priklanjam, ali čemu svi mi nećemo više biti potrebni. Nasuprot tome, ako nešto verujem, ja stavljam svoju ličnost na mesto te objektivnosti, te opštevažeće egzistencije; slobodnim činom dajem pristanak za neku mogućnost, zalažem sebe za neki problematičan sud. Izvesnost saznatog nezavisna je od mog znanja, izvesnost nekog verskog stava zasniva se na tome što verujem u njega. Vera nije ništa bez zajednice koja veruje u nju. Izvesnost da ću se izlečiti dodirnuvši neku relikviju postoji zajedno s mojom verom u tu mogućnost. I ceo čovek može stajati i pasti sa svojom verom: to zavisi od toga koliko je u svoju veru uložio sebe. Ako je sebe potpuno uložio, posredi je život ili smrt.

Pri tom se strogo razlikuje između vere (mo-tic;) i mišljenja (So£,a). Mišljenje nekog naučnika da će u njegovoj oblasti nešto biti na određen način tako i tako, hipoteza, nimalo se ne lišava obrazloženja; što se i logički karakter naučne verovatnoće, samo na osnovu zajedničkog elementa ne-znanja, toliko često stavlja na isti stupanj sa potpuno alogičnim karakterom vere, što se pretpostavljanje zaodeva imenom vere, to se svaki čas kao smetnja suprotstavlja načelnom razjašnjavanju pojma vere. Vera kao takva, o kojoj bi se smelo govoriti jedino kao o takvoj, ako nećemo da isto ime pridamo nečemu iz osnova različitom, nema nikakve veze ni sa verovatnoćom. Njoj nije potrebna logika; dok se u svojoj najdubljoj osnovi logika ne može lišiti nje. Krajnji stavovi logike, stav o protivrečnosti i o identitetu, ne mogu se više znati, nego se u njih mora verovati. Kao što etika pretpostavlja neki subjekat koji hoće, tako je i čistoj, formalnoj logici, čiji principi kao da u gordoj uzvišenosti i samodovršenosti stoluju nad glavama individua, potreban neki subjekat koji veruje. Da se etika mora hteti, da se moralna maksima obraća volji, da se moralna vrednost javlja sa zahtevom za stvaranje volje, to ćemo pre biti skloni da priznamo nego da teorijski stavovi logike treba da budu vezani za saglasnost individue. A to je ipak tako. Privid da se logika ne obraća autonomnoj individui kao kakav drugi kategorički imperativ, koji zahteva bezuslovnu poslušnost, i čiji izvor isto tako treba tražiti u našem inteligibilnom biću kao i izvor onog drugog imperativa, koji je Kant pogrešno smatrao za jedini, verovatno zato što su oba u osnovi jedno - taj privid nastaje otuda što etika hoće ostvarenje u vremenu, dok logika takoreći postoji pre svakog vremena. Etika kaže šta treba da postane, logika kaže šta jeste, da nešto jeste, da izvesni stavovi imaju važenje. Etika tako daje rođenju smisao s obzirom na smrt, logika oduzima umiranju njegovu besmislenost tako što polazeći od rođenja negira daje umiranju sve podložno.

Ako ne bih hteo da priznam stav A = A, nego bih pokušao da ga opovrgnem, morao bih se poslužiti logikom, to jest upravo ovim stavom. Kad se na neki način ne bih upravljao prema njemu, reklo bi se daje moje izvođenje pogrešno. Sam taj stav je, dakle, kriterij za istinito i lažno, i već je merilo za moju dedukciju, norma koju joj sam pridajem čim počnem da dedukujem. Mogu, dakle, samo da odbijem svako izvođenje zaključaka, da se uzdržim od suda. Bilo da se poduhvatim toga da opovrgnem taj stav ili da ga dokažem, on bi oba puta u argumentaciji već bio pretpostavljen kao istinit, u oba slučaja bih do rezultata došao na nepošten način.

Taj stav, dakle, ostaje teza, koja se ne može dokazati i ne može se opovrgnuti. Ja se mogu oko njega truditi, ali na to logički nisam više obavezan, jer logika upravo vrhuni u sadržini ovog stava (i u njegova druga dva izražajna oblika, u stavovima o protivrečnosti i o isključenju trećega, u čija veća ili manja uzajamna preimućstva ovde neću ulaziti). Što se ne mogu odvojiti od tog stava, to može zanimati patološkog psihologa, a za raspravljanje o tom stavu nema nikakvog značaja; ja se ne mogu odvojiti ni od raznih drugih stvari, na primer od sebe samog. Logiku, dakle, nije moguće dokazati, nije moguće izvesti je iz nečeg drugog: što je trebalo dokazati.

Joyce Su

Mogu, prema tome, logiku priznati samo na osnovu slobodne volje, time što ću njome postaviti apsolutno merilo. Stav A = A jeste teza uopšte kao takva: činjenica merila, to jest, činjenica da merilo postoji, jeste moj slobodni čin. Kad bi princip identiteta imao neki nadređen stav, za njega bi važilo isto itd. Sa slobodom subjekta kao numena to se uopšte ne može drukčije spojiti: logika mu ne sme postavljati propise za koje bi se on morao vezivati. On može priznavati logiku tako što će je samostalno, najvišim činom spontanosti, načiniti normom sopstvenog mišljenja; ali nikad ne sme biti pokoren logikom. Svejedno da li postavljam logiku i uzimam je za sudiju o celokupnom svom budućem mišljenju, ili se lišavam nje, u oba slučaja postupam slobodno. Ko se lišava logike, taj se lišava mišljenja. Ko se lišava mišljenja, taj se po slobodnoj volji predaje proizvoljnosti. I logika se postavlja po slobodnoj volji, ali njome se ličnost vezuje u slobodi. Logička norma je "zakon slobode" ne manje nego moralna dužnost, prema onom Kantovom pojmu o zakonima, "koji kazuju šta treba da se desi, makar se nikad i ne desilo, i time se razlikuju od prirodnih zakona koji govore samo o onome što se dešava, zbog čega se nazivaju i praktični zakoni". (Kritika čistoga uma, Kanon čistoga uma, prvi odeljak.)

Time je pokazano da se i logika obraća slobodnom biću, sa zahtevom da je ono načini obaveznom maksimom svoga mišljenja; kao što se i Kantov kategorički imperativ javlja sa zahtevom da bude načinjen jedinom bezuslovnom maksimom postupanja. Sa ovim dokazom da je logika spontano vezivanje inteligibilnog subjekta ostvarena je težnja za dopunom Kantove filozofije.