Circles Squared

"Unutrašnja nužnost jednog umetnika proizlazi, po Kandinskom, iz tri elementa: 1) svaki umetnik, kao kreator, ima nešto u sebi što traži izraz 2) svaki umetnik, kao dete svoga vremena, podstaknut je da izrazi i duh svoga doba i 3) svaki umetnik potpomaže uzroku umetnosti koji je stalan za sve narode i sva doba. (...) Neodoljiva snaga umetnika u tome je što nam, kazujući svoju istinu, kazuje, u isto vreme, i našu istinu i istinu svih ljudi."  (...) "Egzistencija je moguća samo kao težnja da se postigne harmonija bića, a ta težnja se javlja samo kad se doživljava osujećenje; čovek kao biće-na-putu neprestano doživljava osujećenje kao podsticaj za slobodnu delatnost."  (...)  "I Jung i Hese najpre su protestvovali i proglasili protest prvim pravilom svakog individualnog razvoja. I jedan i drugi imali su za očeve protestantske pastore koji su svojim sinovima namenili drugačiji razvoj. I jedan i drugi pobunili su se protiv ovakvog razvoja. (...) U čemu...

"Naš duh je beskrajno fina mešavina racionalnog i iracionalnog. Svrsishodna i koncentrisana iracionalnost je neophodna za postojanje mitologije i, simetrično tome, svrsishodna i koncentrisana racionalnost vodi nauci. Mit i nauka (koja se sve oštrije izdvaja iz filozofije) dva su pola ljudskog intelekta. I mit i nauka traže svoje sublimne izraze. Tako se mit izražava kroz Umetnost a nauka kroz Matematiku. Kada je civilizacijska svest jednom stavila Matematiku i  Umetnost jednu kraj druge, pokazalo se da su prožimanjamnogo dublja i temeljnija nego što se u početku i slutilo. Geometrijske proporcije doprinose estetskom doživljaju.Krug je lepa geometrijska figura. Sonet je cikličan. Matematički grafovi su obojeni dok se muzički komadi oslanjajuna ornamentalnu kombinatoriku. Klasični hramovi i građ evine sadrže kanon Zlatnog preseka koji je sažet u jednom iracionalnom broju sa najjednostavnijim neprekidnim razvojem. Pozorišni komadi imaju svoju numeriku koja se ogleda u prebrojava...

"Postoje i drugi vidovi bola koji izgledaju jedinstveni za delatnost stvaralačkog umetnika. Jedan od njih je bol u pravljenju izbora iz raspoloživog materijala, bol odluke. Što je bogatija sadržina čovekovog uma, to je teže odlučiti koju od raspoloživih mogućnosti treba iskoristiti. Dokaze ovakve vrste bola možemo da nađemo pregledajući rukopise i prve koncepte dela umetnika. Stiv Spender govori o znoju, mučenju posle prvog nacrta, on otvoreno kaže: "Patim od viška ideja i sla bog osećaja za formu. Za svaki red koji počinjem da pišem, imam u glavi bar još deset koje nikad ne napišem. Za svaku priču koju napišem, imam još sedam ili osam koje nikad ne završim." U svojoj opčinjujućoj raspravi o "Biografiji jedne slike", Ben Šan razmatra izbor kao "postupak prihvatanja i odbacivanja - umetnik plus unutrašnji kritičar...prisutni su i u najsitnijem deliću onoga što umetnik stvara."" Robert Hart- Ex Nihilo

“Do you have the patience to wait Till your mud settles and the water is clear? Can you remain unmoving Till the right action arises by itself?” ― Lao Tzu

“What is art? (...) Like a declaration of love: the consciousness of our dependence on each other. A confession. An unconscious act that none the less reflects the true meaning of life—love and sacrifice.” Art is born and takes hold wherever there is a timeless and insatiable longing for the spiritual, for the ideal: that longing which draws people to art. Modern art has taken a wrong turn in abandoning the search for the meaning of existence in order to affirm the value of the individual for its own sake. What purports to be art begins to look like an eccentric occupation for suspect characters who maintain that any personalized action is of intrinsic value simply as a display of self-will. But in artistic creation the personality does not assert itself, it serves another, higher and communal idea. The artist is always a servant, and is perpetually trying to pay for the gift that has been given to him as if by a miracle. Modern man, however, does not want to make any sacri...

Od Kvintilijana do današnjih dana nailazimo na različite definicije čitanja. Emil Anrio primećuje da čitati znači dodavati drugog sebi. Za Pola Rikera čin čitanja jeste način zadobijanja sveta i jedan od vidova (samo)oblikovanja sopstva. Za Emanuela Levinasa, ljudsko biće nije sâmo u svetu, nije sâmo in–der–Welt–Sein (bivstvovanje–u–svetu) već je isto tako zum–Buch–Sein (bivstvovanje–s–knjigom), u relaciji s nadahnutom reči.  Čitanje, kao široko polje emanacije ljudskog duha, predstavlja zamajac u razvoju ljudske misli. Utešno je što još uvek postoje oni koji imaju vremena za čitanje, za razmišljanje, “za gušt da na jednom paragrafu provedu četiri dana” (Dean Duda), i to u modelu protočnomodernog života XXI veka koji nam ne dozvoljava da steknemo rutinu jer neprestano moramo da se modernizujemo, odnosno da funkcionišemo poput “softvera” da nam ne bi istekao rok trajanja, uz svakodnevno  updateovanje  ili  upgradeova...

Nastavio je da piše: "Gde postoji kvantna teorija, tu postoji i nada. Po pretpostavci fizičara Hju Evereta, u svakom kvantnom trenutku svoje evolucije vasiona se deli na dva dela, "razvremljuje se", kao put na raskrsnici. Na mestu jedne vasione obrazuju se dve i tako u svakom milijarditom deliću sekunde. Svaki kvantni prelaz - u svakoj zvezdi, Galaksiji, u svakom uglu vasione - seče naš svet na nebrojeno mnoštvo kopija, koje se razlikuju samo po rasporedu jedne čestice. Stiven Hoking objašnjava čitavu vasionu kao kvantnu česticu, koja sa različitom verovatnoćom postoji u beskonačnom mnoštvu stanja, obrazujući beskrajno mnoštvo svetova od kojih je naš najverovatniji. Funkcija slobode naše vasione predstavlja beskonačno mnoštvo paralelnih svetova. Formiranje sveta predstavlja ne ono što jeste, već sveukupnost svega što postoji. Iako je moje premeštanje u Mlečni put praktično neverovatno u našoj vasioni, ono se već desilo u jednoj od mogućih visina, kao i moje ...

Život je zatvoren u istim ovim pravcima. On ne vidi iznad čulno vidljive prirode; izgubio je osetljivost za svet s one strane prirode; upravo je zbog toga prinuđen da poriče natprirodni svet. I pošto je prinuđen na poricanje, nikada ga neće prenuti istinska stvarnost. Naizmerna većina istorijskog čovečanstva nikada nije bila oči u oči sa stvarnošću. Ono što je videla, što je učila, protiv čega se borila, ono što je želela, zbog čega je umirala, bila je sopstvena uobrazilja, najviše kolektivni san svoga doba.  Duhovno zdanje u kojem je stanovala bilo je njeno shvatanje sveta, ali to je bio poseban svet za koji Heraklit veli: u njemu ljudi dremaju. Shvatanje sveta ili pogled na svet nije ništa drugo do uobrazilja Ja koje živi u individualnoj, drugačije rečeno, degradiranoj stvarnosti, koje ima vezu sa stvarnošću samo u pojedinim tačkama i izuzetno. Individualno Ja dremajući živi svoj život ovde, usred pogleda na svet. Vera mu je Ja-vera: taština; odbrana; sebičnost; strahovanje; z...