Mihail Epštejn: O slučaju, sudbini i mogućim svetovima - odlomak

Nastavio je da piše:

"Gde postoji kvantna teorija, tu postoji i nada. Po pretpostavci fizičara Hju Evereta, u svakom kvantnom trenutku svoje evolucije vasiona se deli na dva dela, "razvremljuje se", kao put na raskrsnici. Na mestu jedne vasione obrazuju se dve i tako u svakom milijarditom deliću sekunde. Svaki kvantni prelaz - u svakoj zvezdi, Galaksiji, u svakom uglu vasione - seče naš svet na nebrojeno mnoštvo kopija, koje se razlikuju samo po rasporedu jedne čestice. Stiven Hoking objašnjava čitavu vasionu kao kvantnu česticu, koja sa različitom verovatnoćom postoji u beskonačnom mnoštvu stanja, obrazujući beskrajno mnoštvo svetova od kojih je naš najverovatniji. Funkcija slobode naše vasione predstavlja beskonačno mnoštvo paralelnih svetova.

Formiranje sveta predstavlja ne ono što jeste, već sveukupnost svega što postoji. Iako je moje premeštanje u Mlečni put praktično neverovatno u našoj vasioni, ono se već desilo u jednoj od mogućih visina, kao i moje premeštanje na Jupiter i u Vašington. U jednoj od tih vasiona ja sada sa tom devojkom čitam crvenu knjigu, a u drugoj  vasioni - ja sad pišem crvenu knjigu, koju je ona čitala u vozu. 

Iako postoji ogroman broj vasiona i moje telo postoji samo u jednoj od njih, ono što mi znamo mislima, a naročito dušom, verovatno objedinjuje sve moje dvojnike u tim beskonačnim svetovima. Funkcija slobode svetova prolazi kroz moju svest i energiju. Zbog toga sam ja svaki čas pomalo drugačiji, razlikujem se sam od sebe, konstantno se kolebam, razmnožavam na sopstvene oči, kao da se odražavam u  prelivima reke koja teče. Svaki tren predstavlja potok vremena i  odnosi druge od mene, i oni iščezavaju u meni nepoznate svetove. Ali, tačka tog drhtanja i cepanja svetova se nalazi u meni; kroz mene prolaze krajevi oštrica, greben tog talasa koji umnožava svetove. Oni uplovljavaju u mene, kao mali brodovi, koji se klate na mreškanju svoje verovatnoće, ali i ovaj svet u kome sam ja otišao od tebe, i taj u kome smo ostali zajedno, i taj u kome ću te tek naći, i taj u kome te nikada neću naći - svi oni prolaze kroz mene, kao  drhtanje moje misli i kolebanje moje energije.

Ne postoji ništa slučajno i ništa nužno, ali sve to što se može  dogoditi, događa se neophodno u nekom od svetova. Kada se nama, ipak, desi nešto što je manje verovatno, mi to nazivamo sudbinom. Ali sudbina predstavlja manje verovatan deo mene, ono gde se ja najmanje mogu naći, ali sam se ipak našao; ono što nije trebalo da mi se desi, ali mi se ipak desilo.

Ja ne mogu sam da gradim svoju sudbinu, ali po sopstvenoj slobodi mogu da izaberem takve postupke i položaje koji su za mene najmanje verovatni - kako bi uneli u dejstvo rad sudbine, onaj deo mene koji mi se dešava uprkos mojoj volji i nezavisno od mojih misli. Ja svojom voljom mogu da izgradim kvantne prelaze iz jednog sveta u druge, manje verovatne svetove, kako bi povratni prelazi u naš svet dobili značenje sudbine, koja konstantno zadivljuje onoga koji je sam zadivljen tokom događaja. Ponašaj se neverovatno - i neverovatno će ti se dešavati." 

("Sola Amore")