Rafail Karelin: Mistika - očevidnost vere

U čemu se mistika razlikuje od religije?

Mistika sobom predstavlja doživljaj večnosti, osećanje najviše stvarnosti, osećanje toga, šta je tajanstvena Suština, Koja stoji nad tekućim potokom vremena, iza granica materijalnog sveta i u isto vreme, proniče u tu materijalnost i osvetljava je.

Mistika je doživljavanje tajanstvenog sastanka sa Onim, Koji je neulovljiv za ljudsku misao, nedostupan za telesna osećanja, neizraziv rečju, sa Onim, Koji je istovremeno blizu nama i beskonačno dalek, Koji nas traži, ali želi, da bi i mi tražili Njega, Koji je najveća sreća za čoveka, ali za zadobijanje Njega, treba se odreći sebe i pokoriti Mu svoj duh. Ako pitate mistika za Ime Božije, on će reći: prvo ime – Onaj Koji Jeste, a drugo – Nepostižni.

Religija je neodvojiva od mistike; ona se obraća celoj ličnosti čoveka, otkriva put i sredstva za večno bogopoznanje. Osnova religije je – Otkrovenje, koje se prima kroz veru. Religija daje znanja, koja se potvrđuju mističkim opitom. Vera otkriva Boga kao Ličnost i određuje uslove, pri kojima se konačno može sjediniti sa beskonačnim kroz ozarenja Božanskom Svetlošću.

Otkrovenje je obraćeno trima silama duše: razumu – dogmatika, volji – zapovesti i pravila Crkve, osećanjima – bogosluženje i molitva.

Mistika je jezgro ili samo srce religije. Bez mistike, religija se raspada: dogmatika postaje filosofija, moralnost (zapovesti) – normama društvenog morala, a bogosluženje – estetikom; van mistike, Crkva sobom predstavlja socijalno-istorijski institut.

Bez religija (ovde imamo u vidu Pravoslavlje) mistika ostaje subjektivnim amorfnim stanjem; a kako duhovni svet sadrži u sebi duhovno zlo, skoncentrisano u palim angelskim suštinama, onda mistika van religije, ili mistika sjedinjena sa lažnim religijama, privodi čoveku demonizmu.

Zato je za nas tako važna pripadnost Pravoslavnoj Crkvi – tog najvišeg kriterijuma duhovne istine. Zato nam se teosofija i ekumenizam predstavljaju kao dobrovoljno razoružanje pred silama kosmičkog zla i demonske laži.

Pravoslavna mistika je zasnovana na osećanju tajne i poštovanja pred Tvorcem sveta, a u nekom smislu – pred Njegovom tvorevinom, u kojoj mistik vidi senke Božanstva. Mistika je neraskidivo povezana sa asketizmom.

Prvorodni greh, porazivši celo čovečanstvo, projavljuje sebe u demonskim impulsima i strastima.

Čovek je – kombinacija dobra i zla, uzvišenog i prizemnog. On se nalazi u postojanom stanju unutrašnje borbe sa samim sobom. On je raskršće tamnih i svetlih sila koje deluju na njegovu dušu. Njegova volja je nalik na magnet, koji se koleba između dva pola – dobra i greha. Njegovo srce je – dragoceni kamen, koji on može podariti Bogu ili predati satani. Zato je za mistika neophodan asketizam i poslušnost Crkvi. Bez asketizma, koji ukroćuje strasti ljudske prirode, i bez poslušnosti Crkvi, kao istočnika osvećenja, on ostaje bez pomoći Blagodati – te jedinstvene sile, koja je sposobna da obuzda demonske impulse u čovekovoj duši.

Katolicizam je izopačio shvatanje prvorodnog greha i time je uspavao čoveka. On je asketizam sveo na minimum, ostavivši ga kao posed samo retkim monaškim redovima. Protestantizam, obično gleda na asketizam kao na patologiju. Katolicizam je razrušio zidove asketike, a protestantizam je tuda odneo poslednje kamenje za izgradnju svetovnih staništa. On je asketizam zamenio drugim pojmovima: umerenosti, poretka i štednje.

U katolicizmu i protestantizmu mistika je uništena ili deformisana. U jednom slučaju nju zamenjuje moral, u drugom – ona zadobija okultni karakter. U naše vreme postaju popularni različiti okultni pokreti i škole.

Čovek izgubivši ili izopačivši svoje mističko osećanje, svodi religiju na moral, i zato nikako ne može shvatiti kakva je razlika između Pravoslavlja, katolicizma i protestantizma. Oni mu se čine, kao istorijske tradicije, i on se uzrujava, zašto se hrišćanske konfesije, a zatim i sve religije ne bi sjedinile jedna sa drugom na osnovu zajedničkih moralnih principa.

Veru u Pravoslavlje, kao jedinstvenu mogućnost istinskog, blagodatnog bogoopštenja, on smatra deficitom ljubavi prema ljudima, konfesionalnom gordošću, mračnjaštvom, a u nekim slučajevima, zločinom protiv čovečanstva. Ako juvelir ne može videti razliku između dragocenih metala i kamenja, i kada bi tvrdio da su oni jednaki, njega bi nazvali neznalicom. Najviše znanje juvelira se projavljuje u umeću razlikovanja osobina materijala i određivanju njihove vrednosti.

Ako se čoveku svi predmeti čine obojeni u jednu boju, to govori onda ne o širini pogleda, ne o budnosti očiju, već o bolesti vida. Ako bi čovek izjavio, da među filosofskim sistemima nema razlike, da se svi oni podudaraju u glavnom, nazvali bi ga onda neznalicom, koji nije upoznat sa različitim filosofskim postulatima.

A ovde mi utvrđujemo jedno, da je bez mistike nemoguće shvatiti i oceniti Pravoslavnu veru, da čovek, lišen mistike neće biti Pravoslavan, kako on sebe smatra, već teosof ili racionalista Pravoslavnog obreda.

Nemoguće je bez mistike i asketizma osećati stvarnost Pravoslavnih dogmata, a bez ispovedanja dogmata i učešća u Crkvenim Tajnama steći bogatstvo mistika – Tavorsku svetlost. Lažni mistik pred sobom vidi odbleske paklenog plamena koji poziva i vodi njegovu dušu u neprobojnu tamu.

Zato je za nas, Bog – Život života i Svetlost svetlosti, Pravoslavlje – tajanstveni Sinaj, gde se Božanstvo javlja čoveku, vera – najviša istina, a mistika – očevidnost vere.