Žan Bije: Duhovnost snažnih (odlomak)

U drugoj polovini XX veka, zasićenoj nespokojstvom, pojavljuje se brojna literatura koja istražuje i prevodi znake vremena te posmatra razorni Plamen. Tu su moguća dva držanja: ili sterilno jadanje zbog odsustva bilo kakvog rešenja i zauzimanje samoubilačkog stava, što ne rešava ništa; ili, oploviti taj teški rt i poći u traganje za paradoksalno pozitivnim aspektima „mračnog doba“. Kako proći tu fazu što bezbolnije, patiti što je moguće manje u trenutku kada je rizik od patnje najveći, izbeći smak sveta pokazavši se višezao nego samo Zlo?

Istraživanje pozitivnog u negativnom

Optuživanjem modernog doba ne podstiče se realističko držanje, ali se rasipa dobar deo naše energije, izaziva nervoza, sterilizuje duh, pridaje više značaja sopstvenom dobu nego što ga ono ima; time se, konačno, ništa ne menja i igra se „igra protivnika“, te se u nama razvija negativnost, pobuna i očajanje. Objektivan pogled na stvari mora priznati da nijedna noć nije toliko crna da u njoj ne bi bilo i poneke iskre. Osuda loše upotrebe izvesnih naučnih tekovina ne treba da potisne u senku tehnička dobra kojima se ovladalo u nastojanju da se smanje fizički napori, socijalna beda i bolesti.

Pretvaranje nespokojstva u ferment buđenja

Nije reč o negiranju savremenog nespokojstva, opravdanog čak i kad je hotimično preterano kroz svesno naglašeni publicitet izvesnih tema, niti je reč o prepuštanju beslovesnom i blaženom optimizmu s početka veka koji u stvari odaje nepriznati strah od stvarnosti. Reč je o usmeravanju te zabrinutosti u pozitivnom pravcu da bi se tako stvorio ferment buđenja koji podstiče čoveka na budnost i delovanje. Moglo bi se shvatiti kao nužnost to što epoha postaje sve nepodnošljivija, dok se sve više bića odlučuje da nepovratno izađe iz tih granica i krene u potragu za drugačijim.Sva tradicionalna učenja ponavljaju ideju da svaka stvar ili pojava dolazi u svoj čas, da sadrži unutrašnju logiku, premda nam duboki smisao njenog nužnog postojanja trenutno izmiče spoznaji, jer se brojne karike skrivaju pogledu u ogromnom lancu uzroka i posledica. Taj zakon takođe važi i za „apsurdnost“ modernog sveta.Može da bude utešna misao kako u trenutnoj fazi kosmičkog zbivanja nije zapravo reč o smaku sveta, već o smaku jednog sveta. Hinduistička tradicija ističe da smo trenutno na kraju kali-yuga sedmog manvantara, unutar jednog kalpa ili „Dana Brahme“.

Nepotrebno je podsećati da brojni inicijatički mitovi različito ilustruju jednu istu ideju: ako je svako rođenje smrt pređašnjeg stanja, svaka smrt je„jedno rođenje“ i svakom uzlaženju u raj prethodni silazak u pakao. Taoizam ističe „da sviće u ponoć“ – ideja koju možemo uporediti saonom Hristovom rečenicom.

Dakle, neizbežno je i nužno da sadašnji ciklus, pre nego što se pojavi novi, iscrpi sve svoje potencijale. Sâm je Rene Genon, oštar u osudi „mračnog doba“, nagovestio da on nikad ne bi otpočeo svoje delo kada bi mislio da sve mora nepovratno propasti u nekoj konačnoj kataklizmi (koju on, ipak, ne isključuje kao mogućnost)

Ponovno otkrivanje tradicionalnih učenja

Na jednoj konkretnoj ravni u izvesnim sredinama prisustvujemo istinskom preokretu zapadnjačkog mentaliteta. Može li se sadatvrditi da taj preokret dolazi prekasno? U oblasti nauke, na primer, mnogi preobražaji stavova upućuju naučnike ka viziji sveta koja ih, premda preko posve drugačijeg jezika,osetno približava drevnim istočnjačkim učenjima. Razrada jedne moderne gnoze preti i ujedno potkopava tvrđavu vulgarnog naučnog materijalizma. Takva koncepcija materije, kao kondenzacije„praznog“ prostora spaja se sa hinduističkom doktrinom prāna („dah“) i ākasha („eter“). Taj vidljivi pokret, tok složenih sastava,čini materiju čudnovato sličnom heraklitovskoj reci, i naslućuje Duh iza „energija“. Kako je pisao Hamfriz, „univerzum prestaje da bude velika mašina da bi postao velika misao“.

Ako Ajnštajnov relativizam pokazuje da je vreme samo atribut prostora, drevni hinduistički tekstovi su to isto već učili.

U oblasti filozofije prisustvujemo drugoj „istočnjačkoj renesansi“ koja je obeležena istim entuzijazmom sa kojim je XVI vek otkrivao antiku, premda se tome priključuju i mnoge besmislice i deformacije. Mi nismo u dovoljnoj meri svesni naše šanse na kojoj bi nam zavidele sve prethodne epohe: mogućnosti lakog pristupa tradicionalnim doktrinama, bilo boravkom u zemljama njihovog nastanka, bilo preko mnogobrojnih publikacija. Mi smo zaprepašćeni svedoci sistematske

de-okultizacije ezoterizma koji,bez sumnje, sadrži ključeve ovih naših problema. To što se Duh prepušta profanaciji takođe je znak vremena, a pozitivno svojstvo tog znaka je da se obogaćujemo neočekivanom nadoknadom. Ova renesansa nam se ukazuje kao verodostojna, milosna nadoknada, čiji značaj još nismo potpuno sagledali.

Ana Mendieta