Milutin Milanković: Vožnja na Mesec

Vi ste uvek tačni, draga prijateljice, a ja stigoh ovamo na stanicu pun

sat ranije no što smo ugovorili. Zato me je namučilo nestrpljenje očekivanja,

ublaženo malo lepotom vidika koji se odavde otvara na Bodensko Jezero. Kako je dan

divan, vazduh čist, a nebo plavo! naše putovanje ne zavisi, doduše, od vremena, jer

ćemo već u njegovoj trećoj minuti biti van domašaja svih atmosferskih nepogoda, ali

bi nam oblaci pokvarili izgled na Zemlju. Sad sam baš kupio, ovde na peronu, svesku

Bedekera „Mesec“. U njoj su opisane sve znamenitosti našega puta, i putniku

saopšteni mnogi korisni podaci. Tu sam video da je izgled iz našeg voza na Zemlju

označen sa dve zvezdice. Dve zvezdice Bedekerove, to znači veoma mnogo! U tome

pogledu imaćemo danas naročitu sreću: zbog velikog barometarskog pritiska, javljaju

sve evropske meteorološke stanice lepo vreme.

Naš voz stoji spreman za polazak. Uđimo unutra. Ovo je Vaše odeljenje, a ovo

moje. Pregradu između tih dvaju odeljenja dao sam utisnuti u zid. Kad zatreba,

vratićemo je na svoje mesto.

Naša sedišta, su doduše, niska, zbog uštede prostora, ali se u njih možemo

divno zavaliti i opružiti, jer su meka i sa sviju strana opkoljena debelim

jastucima. I patos i plafon pretvoreni su u dušeke. Kroz ova okrugla otvora u patosu

moći ćemo da posmatramo našu Zemlju, a možemo se pri tome poslužiti i ovim

dogledom; koji je, kao što vidite, pokretno ali hermetično proturen krot patos.

Zvono daje prvi znak za polazak. Svi putnici ulaze i zauzimaju svoja mesta.

Onaj gospodin što je ostao na peronu, to je dežurni inženjer. Čekajući na Vas,

upoznao sam se sa njim, i od njega doznao mnogo zanimljivih stvari. Naš voz poleteće

brzinom od 240 kilometara u satu - to je normalna brzina naših aeroplana - no

kasnije letećemo sve brže, već i zbog toga što će privlačna snaga Zemljina bivati

sve slabija, a naš voz sve lakši. Naša odeljenja neće biti ložena. To nije ni

potrebno. Čim izletimo iz Zemljine atmosfere, obliće topli Sunčevi zraci naš

voz, topliji nego oni što stižu do Zemlje, jer ih neće slabiti ni apsorpcija ni

rasipavanje u vazduhu. Propušteni kroz ove prozore, ti će zraci osvetljavati i

zagrevati odlično naša odeljenja, ali ova koja su u zasenku ohladila bi se. Zbog toga

će se naš voz obrtati da bi svi njegovi delovi došli, jedan za drugim, u sunce. Jedna

takva rotacija trajaće 40 minuta, pa će se za to vreme odmenjivati u raznim

odeljenjima svetlost sa tminom. Čim ostavi Zemlju, naš voz postaje samostalno

nebesko telo koje ima svoje vlastite dane i noći. 

Zvono daje i drugi znak. Zatvaraju se vrata i prozori, i vrši proba da li je ceo

voz hermetički zatvoren. Instalacija za prečišćavanje vazduha i obnavljanje svežim

kiseonikom stavlja se u akciju. Oštar fijuk, jako zujanje, voz podrhtava. Ne plašite

se, draga prijateljice, to je tek naša lokomotiva stavljena u rotaciju oko svoje

vertikalne ose, i od toga je zatreperio naš voz. A ona nesnosna huka umuknuće čim

ostavimo našu atmosferu; u bezvazdušnom prostoru, koji ne prenaša zvuk, naša će

lokomotiva onemeti.

Treći znak! Zavalimo se brzo u jastuke! Tako. Potres je bio neosetan. Mi

letimo!

Vi ste pretrnuli, pa se onda usplahirili, draga prijateljice, to pokazuje Vaše

bilo. Priberite se, ako Boga znate, ne smemo gubiti vremena. Svaki nas minut penje

četiri kilometra pravo u visinu, a tom brzinom beži Zemlja od nas. Valja se nagnuti

nad ova okna i posmatrati je. Tako stoji u Bedekeru! Jeste li se umirili? Pogledajte!

Pod nama leži razastrt, i raste, kao da ga neko razmotava po celom njegovom

obimu, predeo koji smo ostavili. Tek smo u trećoj minuti vožnje, a naš pogled

obuhvatio je celu Švajcarsku sa njenim brdima i jezerima. Sneg još pokriva planine,

beli se, treperi i rumeni u zracima Sunca, a jezera se plave kao lepe oči koje gledaju

začuđeno u nas, izgleda kao da nas se plaše i da beže. Vidimo i dobar deo Nemačke;

ono je, ako se ne varam, Tirinška, a ono Češka šuma, ono su Istočni Alpi. Tamo na

jugu, iza belog planinskog bedema, proviruju već talijanske ravnice u proletnom

zelenilu. Ocrtavaju se Apenini svetluca Ligursko more. Odande nam se divi

Francuska.

Naš pogled, vrativši se opet severu, zahvatio je nove predele. Ono je Harc.

Dalje na istoku su Sudeti i Karpati. Ova vijugava srebrnasta pantljika, to je Dunav.

Zbogom ostaj, moj stari prijatelju!

I na jugu novi prizori: plava Adrija sa svojim bezbrojnim ostrvima, dalje na

desio Toskana, Korzika. Ono onde? Čekajte da pogledam kroz ovaj dogled: Pariz sa

svojim gvozdenim tornjem. Tamo, sasvim na horizontu, odblesak staklenog čerpića. To

je Kanal La Manš. Iza njega Engleska obala.

Vratimo se opet severu. Severno i Baltijsko More, između kojih raste, nama na

očigled, Dansko poluostrvo, a uskoro ćemo sagledati i Skandinavsko. Na istoku se

beli ruska ravan, prekrivena snegom. Šta sve ne ugledasmo za ovo četvrt časa našeg

putovanja!

Popeli smo se na visinu od preko 60 kilometara. Naša lokomotiva više se i

ne čuje, jedino slabo podrhtavanje voza odaje njegov let. Sunčevi zraci provlače se

koso kroz ovaj prozor ovde u zidu, i gase se; u naše odeljenje ulazi najčarobnija noć.

Ko bi smeo da ovu lepotu rasplaši električnom svetlosti. Ovde na prozoru

visi razastrto crno nebo sa svim svojim zvezdama, a kroz ova donja okanca ulazi u

naše odeljenje sjajna mesečina, mesečina ne sa neba nego iz dubine.

Mi smo ušli u gornje slojeve Zemljine atmosfere, koji su već sasvim proređeni

Oni ne rasipaju više sunčane zrake i ne bojadišu nebo plavetnilom. Zato je nebo

potamnelo. Direktna Sunčeva svetlost ne dopire više u naše odeljenje, jer se ovo

zaokrenulo u neobasjanu stranu voza. Ali nam, od dole, šalje naša Zemlja, kao kakav

ogromni mesec, svoju svetlost. Pri ovome osvetljenju, kakvog ga još nikada ne videsmo,

izgledaju svi predmeti čarobno. Zemljina mesečina miluje list Vaše ispružene

nožice, a ja zavidim tim hladnim zracima. Nagnite se još malo, draga prijateljice,

da Vam oni obasjaju i lice. Još malo! Da mi je Rembrantova kičica da ovekovečim

ovaj poljubac svetlosti. Moja bi slika kazala da je od svih lepota prirode

najsavršenija lepota žene. Sjaj Vaših očiju sada je lepši od sjaja zvezda.

Ja ne preterujem, draga prijateljice; evo, uverite se i sami. Pogledajte ove

zvezde. One ne trepere, nego sjaje mirnom svetlosti, bez života. I to je posledica

bezvazdušnog prostora. Posmatrane sa Zemlje, zvezde trepere samo zato što se vazduh

poigrava njihovim zracima.

Sviće. Sunčevi zraci ulaze opet u naše odeljenje, ali je nebo ostalo tamno. Na

njegovom crnome dnu, posutom zvezdicama, lebdi svetla ploča Sunčeva, praćena od dve

sjajne zvezde. Ona desno je Venera, a ona levo Merkur. Merkur se sa Zemlje retko viđa,

jer je uvek blizu Sunca, pa utone ili u rumenilu zore ili u večernjem sutonu.

Kopernik ga, vele, nije nikada video, a ovde, van Zemljine atmosfere, ta je planeta

vidljivi pratilac Sunčev i u pola dana.

Pogledajmo opet dole, prema našoj Zemlji. Naš vidokrug znatno se raširio.

Vidimo već Skandinavsko poluostrvo, Finsku, znatan deo Rusije, sva tri velika

sredozemna poluostrva, Balkansko, Apeninsko, Pirenejsko, Tunis, Alžir, Atlas,

Englesku sa Irskom, živu kartu Evrope.

Odmenjuju se miniaturni dani sa noćima ovog novog nebeskog tela na kojem

putujemo, obasjavaju nas Sunčevi zraci, pa onda opet ulazimo u tamu, ali nam naša

Zemlja, kao dobra majka, šalje bez prestanka jedan deo svoje svetlosti, koju je dobila

od Sunca na poklon.

Naš voz ubrzava svoj let, odmakli smo se već 500 kilometara od Zemljine

površine. Obuzima nas osećaj lakoće, naši pokreti su življi i slobodniji, pa nam

se čini da bismo i mi mogli poleteti. I to je posledica fizikalnog stanja prostora

kroz koji putujemo. Kada smo bili na Zemlji, naše otstojanje od njenog centra bilo je

6370 kilometara, a sada je ono 6870 kilometara. Uvećavanjem tog otstojanja, oslabila

je, po Njutnovom zakonu, snaga kojom nas Zemlja privlači, naša vlastita težina

smanjila se za četrnaest procenata. Ja sam usled toga izgubio na težini punih

jedanaest kila, a Vi, draga prijateljice, sada ste, ako sam sa šezdeset kila tačno

ocenio Vašu zemaljsku težinu, za dobrih osam kila lakši nego što ste bili jutros.

Ala je divan ovaj osećaj lakoće! Kao da su mi sa težinom i suvišne godine

spale sa ramena. One prekobrojne godine u kojima se počinje osećati teret tela. Čini

mi se da me je Mefisto sproveo kroz veštičinu kujnu i doveo ovamo Margareti, onoj o

kojoj sam celog života sanjao. Evo ispunio se taj san. Koliko sam srećan!

No, ko to kuca na našim vratima? Je li Mefisto ili Vagner? - Ni jedan ni

drugi, nego Homunkulus, tj. „boj“ odeljenja za ručavanje. On nam saopštava da je vreme

doručku.

Dakle, moja lepa gospođice, smem li se usuditi da Vam ponudim ruku i povedem

u trpezariju?

Molim, ovim koridorom. - kako nam je hod lak i elastičan!

Interesantno društvo naših saputnika!

Ona dva gospodina sa svojim gospođama, sa kojima smo sedeli za istim stolom,

to su punomoćnici jednog montanističkog preduzeća. Ovo je dobilo koncesiju za

iskorišćavanje rudnog bogatstva Mesečevog. Sa njima putuju i dva inženjera i

profesor Torvaldzen iz Graca, sa kojim se dobro poznajem. On mi je pričao da su

rudna bogatstva Zemljina pratioca basnoslovna.

Odmah iza naših leđa, sedela su dva izaslanika Likova Opservatorija; mi se

međusobno poznajemo po našim radovima. Od njih sam doznao ovo. Jedan bogataš

stavlja tom Opservatoriju veliku sumu na raspoloženje da sagradi na Mesecu svoju

filijalu. Ako se taj projekt ostvari, onda će ta filijala nesumnjivo odgonetnuti

mnogu tajnu vasione. Našim zemaljskim dogledima smeta bezobrazno vazduh,

poigravajući se nestašno svakim zrakom svetlosti. To treperenje čini svaku optičku

sliku nejasnom, ma koliko je uvećavali. Naprotiv, što je jače uvećavanje, tim se više

osećaju nezgode vibracije slike. Na Mesecu toga neće biti, jer onde nema vazduha, pa

će svako uvećanje optičke slike biti ekvivalentno stvarnom približavanju

posmatranom objektu.

Vi ste se upoznali, draga prijateljice, i sa onim ženskim lekarom, a ja sa oba

njena pratioca. Ovi su mi pričali da putuju u poslu Lige Žena. To humano društvo

namerava da na Mesecu podigne jedan sanatorium, očekujući čudotvornog dejstva od

Sunčevih zraka, ničim ne slabljenih na Mesecu. Naša Zemljina atmosfera kao da

namerno guta baš one zrake koji su najefikasniji za lečenje.

Ova dva mlada gospodina što su tamanili viski, novinari su; onaj treći je

slikar.

Sigurno Vam je pao u oči onaj mladi zaljubljeni par. Njih dvoje nalaze se na

svadbenom putu, a Mesec ih privlači sigurno zbog toga što onde noć traje 354 sata.

Sva ova množina novih i neočekivanih utisaka premorila je Vaše živce,

draga prijateljice. To vidim po Vašim zenicama i po treperenju Vaše ruke. Zavalite

se ovde u ugao i odmarajte se, a ja ću Vam već saopštiti kada se što važnije desi ili

vidi.

Naš voz ubrzava bez prestanka svoj let, jer Zemljina atrakcija biva sve slabija.

Ovo poslednje osećamo već i suviše jasno. Naši pokreti postali su plašljivi, a

gesti svetiteljski. Neoprezan pokret noge bacio bi nas do tavanice, i zato je ova, za svaki slučaj, obložena mekim dušekom. A za vreme noći moraćemo prikopčati naše

jorgane za krevet da ne bismo poleteli.

Naše odeljenje ima opet svoju noć, ali nam još uvek naša Zemlja šalje svoju

mesečinu. Ova je nešto slabija ali tim lepša. Naša Zemlja izgleda kao džinovski

Mesec i lebdi u jatu Blizanaca.

Na njenoj osvetljenoj polutini, razabire se, između oba velika okeana,

Amerikanski kontinent, zastrt mestimično oblacima koji svetlucaju belom

svetlosti. Ja posmatram tu Zemljinu loptu čudnim očima, kao orao svoje gnezdo, iz

kojega je uzleteo nebu pod oblake. Letim, letim, a moje gnezdo biva sve manje. Čini mi

se da bih mogao sa njime poigrati se. U meni se budi snaga Titana. Od moga daha

podrhtavaju svi predmeti oko mene. Vi ste zadremali. Ja Vas dižem svojom džinovskom

snagom kao kakvo perce, kao lepu igračkicu, mećem na krevet i zatuškavam jorganom.

Metamorphosis of the Moon, Liu Kuo-sung