Rene Genon: Jezik ptica

Često, u različitim tradicijama, spominje se misteriozni jezik nazvan jezik ptica; očito se radi o simboličkom nazivu, jer sama važnost koja se pridaje poznavanju ovog jezika, kao prerogativa jedne uzvišene inicijacije, ne dozvoljava da se shvati doslovno.

Na taj način, u Kur’anu se kazuje: “I Sulejman je nasledio Davuda; i reče: O, ljudi, poučeni smo jeziku ptica (‘ullimna mántiqa-t-tayri) darovani svakim dobrom...” (XXVII, 15). S druge strane, nailazi se na spominjanje junaka koji pobeđuju zmaja, kao što je slučaj sa Zigfridom iz nordijske legende, koji savršeno razumeju jezik ptica; zbog čega nam je lako odgonetnuti spomenuti simbolizam. Naime, pobeda nad zmajem za neposrednu posledicu ima postizanje besmrtnosti, predstavljene nekim predmetom, gde je uloga zmaja sprečavanje pristupa tom predmetu, te postizanje besmrtnosti u suštini predstavlja reintegraciju u centar ljudskog bića (u sufijskom literaturi radi se o zmiji koja čuva sakriveno blago, op.pr.), tj. u tačku u kojoj se uspostavlja komunikacija se višim sferama bića. Ova komunikacije se predstavlja razumevanjem jezika ptica; ustvari, ptice se često uzimaju kao simbol anđela, tačnije - viših sfera bića. Ranije smo već imali priliku1 citirati parabolu iz evanđelja gde se govori, u ovom smislu, o “nebeskim pticama” koje zasedaju na grane drveta, istog onog drveta koje predstavlja osu koja prolazi kroz centar svakog stanja bića i međusobno povezuje sva stanja bića.

U kur’anskom tekstu koji smo naveli na početku ovog poglavlja, smatra se da se termin es-saffât doslovno odnosi na ptice, ali se istovremeno, u simboličnom značenju odnosi na anđele (el-malá’-ikah); na taj način, prvi ajet označava konstituciju nebeskih, odnosno duhovnih, hijerarhija.3 U drugom ajetu predstavljena je borba između anđela i demona, nebeskih snaga protiv snaga pakla, tj. borba između viših i nižih stanja;4 u hindu tradiciji, radi se o borbi između Deva i Asura i, takođe, u skladu sa simbolizmom izrazito sličnim ovom - borbi između Garude i Nage, u kojoj, inače, opet nailazimo na zmiju, odnosno zmaja, o kojima smo govorili nekoliko redaka pre; Garuda je orao, a u drugim verzijama je zamenjen drugim vrstama ptica, kao što su ibis, roda, čaplja, sve redom neprijatelji i tamanitelji zmija.5 Na kraju, u trećem ajetu vidimo anđele koji izgovaraju zikr, što se, u najčešćem tumačenju, smatra naznakom da oni recituju Kur’an, međutim, zasigurno se ne misli na Kur’an izražen ljudskim jezikom, nego na njegov večni prototip napisan na “pomno čuvanoj ploči” (el-lawhu-1-mahfûz), koji se pruža od nebesa do zemlje kao Jakovljeve lestve, ili, drugim rečima, kroz sve stepene univerzalne egzistencije.6 Analogno tome, u hindu tradiciji se kaže da Deve, u svojoj borbi sa Asurama, se brane (achhan dayan) tako što recituju stihove iz Veda, te da iz tog razloga ove svečane pesme dobivaju ime chhanda, a koja reč označava “ritam”. Ista ideja je, inače, sadržana u reči “zikr”, koja se u islamskom ezoterizmu, koristi za označavanje ritmičkih slogana koji su savršeno analogni hindu mantrama, sloganima čije ponavljanje za cilj ima postići usklađenost različitih elemenata bića i usloviti nastanak vibracija koje svojim odjekom kroz seriju stanja, u nedefinisanom uzdižućem poretku, generišu komunikaciju sa višim sferama, ono što, s druge strane i po pravilu, predstavlja esencijalni i primarni raison d'être svih obreda.

Vidimo, dakle, da se opet vraćamo na “jezik ptica” spomenut na početku, a koji možemo mirne duše nazvati i “anđeoskim jezikom”, čija slika u ljudskom svetu jeste ritmovan jezik, obzirom da se na “nauci o ritmu”, koja u sebi sadrži višestruka značenja, definitivno zasnivaju sva sredstva koja se mogu koristiti za otvaranje komunikacije sa višim sferama. U tom smislu jedan hadis kazuje da je Adam, dok je boravio u zemaljskom raju, govorio u stihu, tj. ritmovanim jezikom; radi se o “sirijskom jeziku” (logah sûryâniyah), tj. “jeziku sunca” o kom smo govorili u prethodnom poglavlju gde smo obradili “nauku o slovima” (‘ilm-u-l-huruf)7, i koji se treba smatrati direktnim prevodom reči “solarna iluminacija” i “anđeoskim” utoliko koliko se manifestuje u centru ljudskog bića. Iz tog razloga su i svete knjige pisane ritmovanim jezikom, što, kao što se da videti, njih čini drugačijim od običnih “poema” shvaćenih u čisto profanom smislu pojma, kojim se izražavaju protiv-tradicionalne predrasude modernih “kritičara”; inače, poezija izvorno nije bila isprazna “literatura”, kakvom je postala degradacijom čije se objašenjenje ima tražiti u silaznom kretanju ljudskog ciklusa - poezija je izvorno imala sakralan karakter, koji se u tragovima može pratiti do zapadne antičke klasike, u kojoj se poezija zvala “jezikom bogova”, izraz koji je ekvivalentan ranije spomenutim, jer su “bogovi”, tj. Deve,8 jednako kao i anđeli, predstavnici viših sfera. Na latinskom reč za stihove je “carmina”, i ova dezignacija se odnosi na njihovo korišćenje u obredima, jer je reč “carmen” identična sanskritskoj reči “karma”, koja se ovde treba uzeti u svom užem značenju “ritualne radnje”; sam poeta, tumač “svetog jezika” kroz koji se nazire božanski Logos, je bio “vates” - reč koja ga je karakterisala kao obdarenog inspiracijom u određenom profetičkom značenju. Kasnije, drugom degradacijom, “vates” je postao narodni “proricatelj budućnosti” (“adivino”, reč koja je izgubila izvorno značenje, jer je bila povezana sa divinus - božanski, a odnosila se na tumača želja bogova); a reč “carmen” (odakle je francuska reč “charme”, španski “encanto”, engl. “enchanter”) postaje “encantamiento, enchantment”, tj. radnja magije nižeg intenziteta; ovo je još jedan primer u kom magija, uključujući i vračanje, predstavlja zadnje ostatke nestalih tradicija.

Verujemo da su ovih nekoliko indikacija dovoljne da pokažu koliko su u krivu oni koji se ismejavaju sa pričama u kojima se spominje “jezik ptica”; ustvari je izrazito lako i prosto podrugljivo nazvati praznoverjem (superstitio) sve ono što se ne razume; međutim, stari su narodi vrlo dobro znali o čemu pričaju kada su koristili jezik simbola. Pravo praznoverje, u njegovom striktno etimološkom smislu (quod superstat), je ono što nadživi svoju izvornu prirodu, ili, jednom rečju - “mrtvo slovo”; ali, uključujući i ono što se kao takvo očuva, makar na prvi pogled nevredno pažnje, ustvari i nije za potpunog prezira jer Duh, koji “diše gde hoće” i kada želi, uvek može oživeti mrtve simbole i obrede, vraćajući im izgubljeno značenje, punoću njihove izvorne vrednosti.