Dijalog sa zvezdama

Svemir ćuti. Decenijama već, nadamo se kodiranim porukama, upozorenjima ili pozdravima u elektromagnetskim talasima, nekom obliku naznake okončanja Fermijevog paradoksa. Potraga za inteligentnim vanzemaljskim životom (SETI), za sada, obeshrabruje, ali…šta ako grešimo u nečemu? Nekim postavkama ili pretpostavkama? Možda osluškujemo pogrešne talasne dužine ili pogrešne zvezdane sisteme? A možda dalekim civilizacijama šaljemo pogrešnu vrstu signalne “azbuke” – kao i oni nama, uostalom. Šta bismo, tačno, mogli da prepoznamo kao oblik komunikacije? Šta uzeti za eventualno naše “zajedničko tle” sa drugim naprednim oblicima života? Slike? Muziku? Matematiku?

 Noam Čomski je veliki politički aktivista, vodvilj anarhizma i anti-establišmenta. Osim toga, on je jedan od najvećih živih lingvista ovog doba. Njegovo je mišljenje da su ljudska bića jedinstvena u svojoj sposobnosti korišćenja jezika, te da zapravo svi i govorimo univerzalnim jezikom koji se tek manifestuje na razne načine od kulture do kulture. Taj stav, koji zastupa tzv. nativistički pravac naučnika jezika, je zapravo odraz misli o gramatičkim svojstvima zajedničkim za sve jezike koja su urođena i manifestuju se bez učenja o njima. 

Kada se “Princip mediokritetstva” (mnenje da nema ničeg naročitog u evoluciji i nastanku Solarnog sistema, Zemlje, pa i života, tj. da ne predstavlja izuzetak u zakonima kosmosa) primeni i na vanzemaljsku lingvistiku razvijenu u uslovima evolucije sličnim našim (jer se sa razvojem oruđa razvija i jezik, kao dve simultano nastale sposobnosti u našoj evoluciji), stižemo do prihvatljivih tvrdnji u vezi sa time – egzolingvistike (ili, drugačije, astrolingvistike). 

Moramo priznati da ni naša vizija vanzemaljaca i njihovih sposobnosti poimanja nije baš najmaštovitija. Kada su sa Pionirom 10 i 11 poslate plakete sa likom muške i ženske osobe i slikovitom predstavom porekla kosmičkih brodova (slika gore), to je više bio simbolički čin nego postupak od kojeg se očekiva uspeh. Identičan i još optimističniji scenario bio je u slučaju fonografske “Zlatne ploče” na Voyageru, koja sadrži snimljene slike i zvuke sa Zemlje (slika dole). Pitanje je da li je njihovo prepoznavanje obrazaca jednako našem. 

 Zvuk, odnosno njegova fizička svojstva, je ono u šta se možemo nesumnjivo pouzdati – prenosi se dobro u svim fluidima i lako se proizvodi od strane bilo koje mehaničke energije. Osim toga, egzo-jezički sistem bi morao da ispoljava kompozicionalnost – osobinu koja omogućava našim ograničenim mozgovima da proizvedu beskonačno veliki broj poruka iz ograničenog sistema pravila (gramatike) kombinovanjem malog broja jednostavnih “odsečaka” (zvukova) u veće i kompleksnije jedinice (reči). 

Ako slike i zvuk i struktura jezika podbace, koja je alternativa? U poslednje vreme su sve češći glasovi koji kažu da bi kao egzo-jezik mogla da služi matematika. 1960-ih, holandski matematičar Hans Freudenthal je predložio veštački jezik Lincos koji od prostih matematičkih iskaza poput 1+1=2 (iskazanih serijom pištećih zvukova) definiše logičke odnose, postepeno napredujući ka kompleksnijim konceptima vremena i prostora. Carl de Vito i Robert Oerhle su 1990-ih produbili ovaj sistem pretpostavljajući da civilizacija koja je prijemnik radio signala mora imati neko znanje iz fizike. Kada se matematički i logički simboli definišu, po njima, lansirali bismo opis periodnog sistema i stupili u svojevrsnu diskusiju sa njima o energiji elemenata. Astronomi Yvan Dutil i Stephane Dumas su, slično de Vitu i Oerhleu, formirali “međustelarni kamen iz Rozete” od slika 127×127 piksela, grafikona koji ilustruju našu fiziku, skice Solarnog sistema i Zemljine topografije. Uz svu najbolju volju, međutim, to ne rešava pitanje apstraktnih ideja, ljudske kulture i, u krajnjem slučaju, esencijalne poruke poput “mi dolazimo u miru”? Kako bismo to preneli? 

Paolo Musso, filozof sa Univerziteta u Rimu, osmislio je kombinatoriku matematike i slika kako bi se procesom analogije ispričala priča o našem moralu. Najpre se aritmetički ustanove signali koji označavaju istinitost i pogrešnost. Zatim se primene na crteže koji prikazuju ono što mi smatramo dobrim i lošim. Mora se računati sa tim da njihov koncept aritmetike nije ni sličan našem. Slanje primeraka naše kulture je jedna od ideja prvazilaženje matematičkog pristupa. 

Ovaj kreativniji način kanalisanja poruka ne znači da bi vanzemaljci razvili afinitet ka slikama Kandinskog, ili zanosnom vokalu Ele Ficdgžerald, ali jeste jedan način da naša kultura nadživi nas same. U polu-šaljivoj realizaciji ove ideje, NASA za 2008. poslala u svemirski beskraj jednu pesmu “Bitlsa.” Šteta što nećemo skoro saznati da li se i tamo negde razvila večna rasprava o omiljenom članu liverpulskih legendi. 

Ruski astronom, Aleksandar Zaicev, poslao je četiri međuzvezdane poruke od 1999. godine ka svega nekoliko obližnjih zvezda nalik Suncu. Njegovoj “Poruci sa Zemlje” iz 2008., doprinos su dali korisnici društvene mreže Bebo, a “adresa primaoca” je planetarni sistem zvezde Gliese 581. Ukoliko tamo ima slušaoca, stizanje poruke mogu očekivati 2029. godine 50 do 60 kilobajta materijala daće vanzemaljskim kriptolozima i ligvistima dosta materijala za rad. Izobilje informacija smatra Seth Shostak, stariji astronom u institutu SETI, može da pomogne, u smislu da primaocu obilne poruke dozvoljavaju da nagađa značenje i zatim ga proverava, slično ukrštenicama. Mnoštvo informacija je poželjno i u jednom drugom smislu: vrlo je verovatno da će naše poruke stići na svoja udaljenija odredišta mnogo nakon što naša civilizacija nestane. Što podrazumeva da bi, ako već imamo priliku da kažemo univerzumu o nama, trebalo da kažemo što više. 

A osim užasno velikih distanci i naše prolaznosti, koji su još problemi koji slamaju sve naše napore i ometaju egzo-jezičko opštenje? Najpre, krhkost i rapidno menjanje signala naših poruka u pozadinskoj buci kosmosa. Zatim, gde uputiti poruku? Odašiljanje signala vaskolikom nebu uveliko prevazilazi naše današnje mogućnosti, te smo prinuđeni da ciljamo obećavajuće zvezdane sisteme – zvezde poput Sunca, sa planetama u svom sastavu. Pa čak i takvi svetovi nisu garant uspeha, jer bi “gustina naseljenosti” potencijalnih civilizacija bila mizerno mala. Shostak navodi najbolji mogući primer kao ilustraciju: našu evoluciju. Biologija na Zemlji postoji nekih 4 milijarde godina, a radio-teleskopi 40 godina: to je odnos od 1:100.000.000. Ukoliko je tehnološka evolucija na drugim svetovima imala stopu razvoja poput naše, morali bismo da se obraćamo stotinama miliona drugih Zemlji pre nego što nas iko čuje – i razume. Do tada, dijalog sa zvezdama je, zapravo, monolog. 

Uzgred, da li ste znali da i sami možete biti deo potrage za vanzemaljskim životom? Projekat SETI@home omogućava volonterima-lovcima na druge civilizacije da preuzimanjem posebnog softvera koji se služi nekorišćenom kompjuterskom snagom i sami analiziraju podatke sa radio-teleskopa. 

 Autor: Andrej Vidović