Circles Squared

Kada je u pitanju svijet, ja sam uvijek poput jednoga od Sokratovih učenika: dok hodam pored njega slušajuć njegove muke i njegove povijesti, samo mi preostaje da kažem: Da, bez sumnje je tako. Doista, njegove riječi su istinite. Kada je u pitanju moj život: ja sam uvijek Venecija: sve ono što su u drugima ulice, u meni su tekuća i mračna ljubav. Kada je u pitanju krik, kada je u pitanju tišina, ja sam uvijek ovnujski rog: skupljam čitave godine jedan krik za Strašne dane. Kada su u pitanju djela ja sam uvijek Kain: lutalica prije djela, koje neću izvršiti, ili poslije djela, koja se neće ponoviti. Kada je u pitanju dlan tvoje ruke, kada je u pitanju znak mojega srca, i planovi moje puti, kada je u pitanju natpis na zidu, ja sam uvijek neznalica: neću znati ni čitati ni pisati i moja je glava poput vrhova divljih trava, koje samo znaju za šuštanje i za smjer vjetra dok sudbina huji kroza me, prema nekom drugom mjestu.

Između žudnje za nečim i njenog cilja – između erota i lepote – treba praviti strogu razliku. Cilj, koji predstavlja neizbežan vrhunac žudnje, nije postojanje nego biće, a samo u odnosu na njega prethodno postojanje se može sagledati kao takvo. Svako postojanje odvija se u vremenu (...) tako da biće u svom ispoljavanju, kao krajnji cilj postojanja, nije samo lepota nego je i večnost, ono što stoji izvan vremena i što sa svoje strane jedino i omogućava spoznaju vremena. Odatle proističe metafizički odnos između lepote, večnosti i besmrtnosti. Odnos između erota, nagona i stvaranja u lepom, kao i učešće u večnosti koje odatle proističe, otkrivaju metafizički karakter lepog: pošto je žudnja za lepim u stvari žudnja za bićem, stvaranje je jedina mogućnost da se kroz postojanje učestvuje u biću; ali učestvovati u biću znači imati udela u onome što jeste, a što ne postaje – dakle, što niti nastaje niti propada – što je izvan vremena, što pruža merilo za spoznaju vremena.“ Erot, zapravo...

U opsežnoj povesti o duhu i zahtevima jednog vremena, mestu racija i problematike nauke u njemu, uticajna intelektualna tradicija centralne i severne Evrope je verovatno prva postavila uznemirujuću dijagnozu Evrope sa prelaska iz XIX u XX vek. Niče je kinjio “moral slabih”, njušeći dekadentizam i tražeći preinačenje vrednosti, Apolona i Dionisa kao aktere antičke drame u savremenom ruhu; A.S.Nil je uvideo hitnost reformacije obrazovanja. Hamvaš je otpočeo svoju kolosalnu idiosinkraziju drevnog duha vidye i dharme u kontekstu istorijskog posrtanja čovekovog, dok je Franc Kafka svojim alegorijama i pesimističnim individualizmom apelovao na ustajanje protiv otuđenja. Duhovna situacija šireg prostora na kojem je stasalo Prosvetiteljstvo gotovo prekonoć postala je dželat te iste svetlosti, izvrćući njeno znamenje i značenje protiv sebe same, robujući novom mitu o progresu. Progresu koji je svetskim ratovima i gubljenjem kontrole nad razumom katastrofalno izneverio očekivanja. (Nama vremen...

Mnogi anarhistički filozofi počinju od žudnje za slobodom. Kada je sloboda samo metafizički koncept ili moralni imperativ, to me ostavlja potpuno hladnim. Ali, sloboda o kojoj govore anarhisti najčešće je dubok, životinjski krik ili realigiozna molitva, poput himne zatvorenika iz Fidelia. Oni se osećaju utamničenim, bilo egzistencijalno, prirodom stvari, ili Božjom voljom; ili zato što su izloženi suviše teškom ekonomskom ropstvu; ili zato što su im oduzete slobode koje su uživali; ili zato što su kolonizovani od strane osvajača. Da bi ponovo postali ljudi oni moraju da zbace svoje lance. Budući da mi je moje vlastito iskustvo uglavnom dovoljno prostrano, ja ne žudim za slobodom ništa više nego, recimo, za "proširenjem svesti". Verovatno bih se osećao drugačije da sam bio izložen totalnoj cenzuri, kao Solženjicin. Moje osećanje oduvek je bilo ne toliko da sam zatvoren, već više kao da sam u izgnanstvu ili kao da sam se rodio na pogrešnoj planeti; a od skora, kao da sam ...

Teško ovo govorim: još je taj pogled na meni. Teško je govoriti o Beketu pod Beketovim pogledom. Sada imam sedamdeset i dve godine. Nisam imao ni trideset godina kad sam se prvi put našao pod tim pogledom, a sve je isto. Poverovao sam, tada, da u tom pogledu ima nečeg "demonskog" . Patos nesavladanog romantizma? Ne sumnjam. Pa ipak, to "demonsko" ne napušta me ni noćas. Šta je to "demonsko" ako ne "čisto gledanje", koje sam tad otkrivao, kao gledanje koje ništa ne kazuje? (Sartr kazuje: u Sartru nema niče g "demonskog"?) Gledanje s onu stranu opštenja. - Evo me ondašnjeg, pred Beketom: "Njegove oči ne izražavaju gotovo ništa, to je samo fascinirajući, uporan pogled. On samo gleda (dobro treba da se čuju ove reči , ako išta treba da se zapamti, ako išta može da se zapamti tamo gde je ovo gledanje koje briše svako pamćenje, ovaj pogled čist, bez prošlosti, bez budućnosti ?), tako uporno i čisto (?), da taj pogled i ne može da bude ...

  Улоге: Власта Велисављевић Томислав Ђорђевић Тома Трифуновић Снежана Јеремић Игор Пешић Драматизација: Игор Пешић Редитељ: Игор Пешић

Nećmo se ovde baviti raznim poimanjima i shvatanjima prostora u filozofskom smislu: nas interesuje fenomenologija prostora na nivou svakidašnjeg, koje se stvaralačkim postupkom može transponovati u umetničku ifi scensku stvarnost višeg nivoa, tj. stvarnost koja sobom otkriva i odgovarajuće zakonitosti same "niže" stvarnosti iz koje proizilazi. (Na primer: ono što je svakidašnje ne mora biti i - tipično, ali ono što je tipieno - kao vid zakonitosti - nije samo svakidašnje, nego je i svevremensko).   Prema tome, vreme i prostor - kao sile sa kojima čovek sadejstvuje u toku svog svakodnevnog egzistiranja - imaju ,,lik" koji odgovara prosečnom iskustvu i poimanju, ali ako vreme i prostor posmatramo i kao sredstva umetničkog izraza, onda taj isti spreg sila označen kao vreme - prostor, dobija drugi smisao: tada vreme - prostor može da doprinese otkrivanju suštine svega što se pojavljuje. I učestvujući - kao sredstvo - u otkrivanju ostalih suština, vreme i prostor, u isti...