Circles Squared

Mnogi anarhistički filozofi počinju od žudnje za slobodom. Kada je sloboda samo metafizički koncept ili moralni imperativ, to me ostavlja potpuno hladnim. Ali, sloboda o kojoj govore anarhisti najčešće je dubok, životinjski krik ili realigiozna molitva, poput himne zatvorenika iz Fidelia. Oni se osećaju utamničenim, bilo egzistencijalno, prirodom stvari, ili Božjom voljom; ili zato što su izloženi suviše teškom ekonomskom ropstvu; ili zato što su im oduzete slobode koje su uživali; ili zato što su kolonizovani od strane osvajača. Da bi ponovo postali ljudi oni moraju da zbace svoje lance. Budući da mi je moje vlastito iskustvo uglavnom dovoljno prostrano, ja ne žudim za slobodom ništa više nego, recimo, za "proširenjem svesti". Verovatno bih se osećao drugačije da sam bio izložen totalnoj cenzuri, kao Solženjicin. Moje osećanje oduvek je bilo ne toliko da sam zatvoren, već više kao da sam u izgnanstvu ili kao da sam se rodio na pogrešnoj planeti; a od skora, kao da sam ...

Teško ovo govorim: još je taj pogled na meni. Teško je govoriti o Beketu pod Beketovim pogledom. Sada imam sedamdeset i dve godine. Nisam imao ni trideset godina kad sam se prvi put našao pod tim pogledom, a sve je isto. Poverovao sam, tada, da u tom pogledu ima nečeg "demonskog" . Patos nesavladanog romantizma? Ne sumnjam. Pa ipak, to "demonsko" ne napušta me ni noćas. Šta je to "demonsko" ako ne "čisto gledanje", koje sam tad otkrivao, kao gledanje koje ništa ne kazuje? (Sartr kazuje: u Sartru nema niče g "demonskog"?) Gledanje s onu stranu opštenja. - Evo me ondašnjeg, pred Beketom: "Njegove oči ne izražavaju gotovo ništa, to je samo fascinirajući, uporan pogled. On samo gleda (dobro treba da se čuju ove reči , ako išta treba da se zapamti, ako išta može da se zapamti tamo gde je ovo gledanje koje briše svako pamćenje, ovaj pogled čist, bez prošlosti, bez budućnosti ?), tako uporno i čisto (?), da taj pogled i ne može da bude ...

  Улоге: Власта Велисављевић Томислав Ђорђевић Тома Трифуновић Снежана Јеремић Игор Пешић Драматизација: Игор Пешић Редитељ: Игор Пешић

Nećmo se ovde baviti raznim poimanjima i shvatanjima prostora u filozofskom smislu: nas interesuje fenomenologija prostora na nivou svakidašnjeg, koje se stvaralačkim postupkom može transponovati u umetničku ifi scensku stvarnost višeg nivoa, tj. stvarnost koja sobom otkriva i odgovarajuće zakonitosti same "niže" stvarnosti iz koje proizilazi. (Na primer: ono što je svakidašnje ne mora biti i - tipično, ali ono što je tipieno - kao vid zakonitosti - nije samo svakidašnje, nego je i svevremensko).   Prema tome, vreme i prostor - kao sile sa kojima čovek sadejstvuje u toku svog svakodnevnog egzistiranja - imaju ,,lik" koji odgovara prosečnom iskustvu i poimanju, ali ako vreme i prostor posmatramo i kao sredstva umetničkog izraza, onda taj isti spreg sila označen kao vreme - prostor, dobija drugi smisao: tada vreme - prostor može da doprinese otkrivanju suštine svega što se pojavljuje. I učestvujući - kao sredstvo - u otkrivanju ostalih suština, vreme i prostor, u isti...

Preuzeto sa bloga Zen i umjetnost Oduvijek me očaravao zakon oprečnih nastojanja. Ponekad ga nazivam i obrnutim zakonom. Kad se nastojiš održati na površini vode – toneš; no, kad pokušavaš potonuti – plutaš. Kad zadržavaš dah, gubiš ga – što iznenada priziva u misli onu pradavnu i podosta zanemarivanu poslovicu, SVATKO TKO ŽELI SPASITI SVOJU DUŠU, IZGUBIT ĆE JE. Nesigurnost je rezultat nastojanja da se postane sigurnijim te da su, nasuprot tome, spas i zdravlje sadržani u najradikalnijem priznanju – da nemamo načina da spasimo sami sebe. Kineski mudrac Lao Tsu, učitelj zakona oprečnih nastojanja, je rekao da oni koji opravdavaju sebe nisu uvjerljivi, da bi se onaj koji tko želi spoznati istinu trebao lišiti svojih spoznaja i znanja, te da nema ničeg snažnijeg i stvaralačkog od praznine – od koje ljudi bježe. Problem traganja za smislom u ovom prividnom iskustvenom kaosu podsjeća na djetinjastu želju, da se nekome pošalje poštom malo vode. Primatelj odvezuje uzicu, a u krilo m...

"Čovek kao slika i prilika Boga u carstvu objavljenja treba da nastavi delatnost Boga. Ta delatnost je: podići ono što je palo, pronaći izgubljeno, očistiti ukaljano, izglancati potamnelo, polomljeno opet sastaviti, pobunjene prepobratiti i smiriti. Jednom rečju: iskupiti. Smisao ljudske delatnosti je da svet treba uzdići u svet duha, odnosno treba ga pretvoriti u zlato. Zbog toga je ljudsko negovanje sakralna delatnost." - Bela Hamvaš Krug je praslika. Sa osobitom upečatljivošću utisnuta prstima od koje je oblikovana glina "primitivnog" čoveka koji ju je prvi neposredno doživeo i sa njom se saživeo, pod silinom impresija. Ostajući uskraćen za objašnjenja, morao je tumačiti onim čime je raspolagao, stvorivši prvu metafiziku sakralnog, intuitivnu transcedenciju. Ti prsti pripadaju možda i jednom od nedovoljno opevanih Tvoraca ove odiseje na kojoj smo milionima godina - prvobitnoj spoznaji, velikom otkrovenju našeg planetarnog detinjstva. Praslike su rađal...

Suština nauke  Nemačka reč za nauku, Wissenschaft, dolazi od reči Wissen, znanje. S pojmom znanja, kad se primeni na svet, odmah proističe pitanje: koliko čovek može znati? Pothvat nauke kaže, i misao koja se u njoj nalazi glasi: čovek može sve znati. On to može, jer to hoće. U ideji nauke, kao i u svim istorijskim pokušajima da se ona ostvari, uvek se, besno i naivno, ili nepokolebljivo i sa svešću o cilju, sa detinjskom smelošću ili sa muževnim prkosom, nalazi zahtev: sve ili ništa. Tako i Gete individualno za Fausta postavlja problem: moći znati sve ili ništa. Joyce Su Pojam znanja nauka ne istražuje, ne ispituje ga. On je njena pretpostavka, njen uslov, koji ne može staviti u pitanje. Ona samo pita da bi potvrdila znanje, ne da bi ga stavila u pitanje. Sokrat i Kant, koji zapinju već pri pitanju šta je znanje, nisu njeni ljudi. Ona juriša napred, i cilj joj je dat. Jer ona ima jednog neprijatelja, a to je vera, vera u najširem značenju. Neko činjenično stanje može s...

U mali broj tekstova koji premošćuju jaz između metapsiholoških konstrukcija tuge i empirijskih, uglavnom ne-teorijskih posmatranja, ubraja se delo Edite Jakobsen.Vođena potrebom da Frojdovo ekonomističko posmatranje dopuni i usavrši preko iskustva, Jakobsonova u ovoj knjizi raspravlja o svojim kliničkim iskustvima sa raznim oblicima tuge. Pri tom, baš zato što se oslanja na iskustvene podatke, ona dolazi do taktičkog, ali istovremeno otvorenog i odlučnog suprotstavljanja Frojdovim tezama. Tuga i žalost su njene paradigmatične konstelacije „raspoloženja“, koga ona razlikuje od „na predmet usmerenih stanja“3, zasnovanih na agresivnim i libidonoznim stavovima. Za razliku od ovih stanja „u raspoloženjima se probuđeni događaji prenose na sve predmete i načine doživljavanja. Stoga raspoloženja čitavom spoljašnjem svetu, a sa njim i našem „ja“, pružaju posebnu obojenost. Budući da raspoloženja omogućuju postepeno rasterećenje ili pražnjenje na mnogim predmetima, i prihvatanje stvarnosti, o...